Georg Fridrih Hendl

ORLANDO

OdštampajOdštampaj

Nova beogradska opera  i  Opera i teatar Madlenianum

Georg Fridrih Hendl

ORLANDO

barokna opera u tri čina (1733)

Libreto: Karlo Zigismondo Kapeće

Umetničko vođstvo: Marijana Mijanović i Predrag Gosta
Dirigent: Predrag Gosta (Srbija/SAD)
Reditelj: Alvaro Šek (Švajcarska)
Animator: Mihaela Miler (Švajcarska)
Dramaturg: Merle Farholc (Nemačka)
Scenografi: Tijana Trailović i Tamara Branković
Kostimograf: Sanja Mimić
Dizajn svetla: Srđan Jovanović

 

LICA

Orlando  ..................... Bojan Bulatović
Anđelika  .................... Radoslava Vorgić (Srbija/Nemačka)
Medoro  ......................Dragana Popović
Dorinda  ..................... Ana-Marija Brkić (BiH/Austrija)
Zaroastro  .................. Sreten Manojlović (Srbija/Austrija)

Barokni orkestar Nove beogradske opere na istorijskim instrumentima

Koncertmajstor: Lada Magdalenić (Hrvatska)


Inspicijent: Vesna Ćurčić Petrović

Menadžer projekta: Nevena Đorđević · Organizator: Andreja Rackov · Kontinuo: Andre Loron O’Nil, čelo (SAD), Otavijano Tenerani, čembalo (Italija) i Predrag Gosta, čembalo · Asistent reditelja: Pia-Rabea Fornholt (Nemačka) · Kouč za italijanski jezik: Martino Noferi (Italija) · Prevod: Jelena Stojanović · Titlovi: Ana Torbica i Vladanka Malešić · Korepetitori: Dragana Anđelić Bunjac, Hristina Antić i Dušan Marković · Održavanje klavijaturnih instrumenata: Kristijan Bjelanović, Otavijano Tenerani i Predrag Gosta · Audio realizacija: Dušan Arsikin · Video realizacija: Zvonimir Jelušić · Realizacija svetla: Vladimir Krunić · Majstor pozornice: Milan Ćirić · Šminka i frizure: Mirjana Rakić · Garderoba: Tanja Vuksanović i Miladin Pavićević 


Potrebu za baroknim repertoarom na domaćoj muzičkoj sceni Nova beogradska opera i Opera i teatar Madlenianum ispuniće u oktobru i novembru ove godine premijernim izvođenjem barokne opere ORLANDO kompozitora Georga Fridriha Hendla. Postavljanje opere ORLANDO predstavlja posebno osveženje i ekskluzivitet za beogradsku muzičku scenu. Vokalni ansambl sačinjen je od mladih, talentovanih pevača i zemlje i inostranstva, a baroknim orkestrom na istorijskim instrumentima diriguje sa čembala Predrag Gosta.

Opus baroknog kompozitora Georga Fridriha Hendla (1685–1759) sadrži preko četrdeset opera. Među njima su i opere Orlando, Ariodante i Alčina, komponovane na tekst  poeme Besni Orlando italijanskog književnika Lodovika Ariosta. Hendlova opera ORLANDO je adaptacija istoimene opere iz 1711. godine, italijanskog stvaraoca Karla Kapečea.

ORLANDO je komponovan kao italijanska ozbiljna opera (opera seria) i premijera je odražana  27. januara 1733. godine u Kraljevskom pozorištu u Londonu. Delo je izvedeno samo deset puta, a jedan aristokrata je nakon prikazivanja pisao: Nisam nikada bio na boljem, niti na bolje izvedenom muzičkom delu – čuveni kastrat Senesino je bio glavni glumac, a i ostali Italijani su pevali veoma osećajno, ali je publika ipak bila toliko malobrojna da verujem da nisu sakupili dovoljno novca ni da isplate sve muzičare iz orkestra.

Hendlovo delo je bilo zaboravljeno gotovo 200 godina, sve do 1922. godine kada je ponovo izvedeno. Interesovanje za ovo scensko ostvarenje obnovljeno je sredinom proteklog veka i od tada je ORLANDO deo repertoara operskih kuća širom sveta, a sada će i beogradska publika imati priliku da uživa u interpretaciji ovog remek-dela velikog baroknog majstora, Bahovog savremenika.

SINOPSIS

PRVI ČIN
Slavni junak Orlando se ludo zaljubio u Anđeliku, koja već vodi uređen život sa Medorom. Iskusni Zoroastro savetuje Orlandu da se okane ljubavi i vrati junačkim delima. Orlando ga ne sluša već želi da dostigne slavu kroz ljubav. 
Dorinda oseća da se zaljubila u Medora, koji ni sam ne ostaje ravnodušan prema njenim čarima. Zoroastro upozorava Anđeliku na opasnost od Orlandove ljubomore. Da bi se otarasila upornog udvarača, ona zahteva od Orlanda da joj dokaže svoju ljubav novim junačkim podvizima. Dorinda otkriva Anđeliku i Medora zajedno i oseća se iskorišćenom i prevarenom.

DRUGI ČIN
Dorinda otkriva Orlandu svoje ljubavne jade i izveštava ga o vezi Anđelike i Medora, koja iako bez strasti, ostaje neraskidiva. Orlando se sprema za osvetu, a Zoroastro predlaže paru da beže. Medoro se oprašta od zajedničkog doma i urezuje njihova imena u stablo. Kada Orlando to spazi, gubi razum i počinje da halucinira.

TREĆI ČIN
Medoro sluša Anđelikin savet i skriva se u Dorindinim odajama i tu joj razotkriva svoja osećanja. Orlando se pojavljuje, i u svojoj zabludi joj izjavljuje da je voli. Dorinda zaključuje da ljubav svima glavu zavrti i da osim kratke slasti, uglavnom prouzrokuje samo bol. Zoroastro odlučuje da spasi Orlanda od ludila tako što će učiniti da ovaj poveruje da je ubio Anđeliku. Budeći se iz sopstvenog bunila i mučen osećajem krivice, Orlando, videći i Medora i Anđeliku u životu, doživljava duševni preokret i duboko olakšanje. Prihvata njihovu vezu i u svojoj pobedi nad ljubavi vidi početak novih junačkih dela

 

RAZGOVOR O OPERI SA REDITELJEM A. ŠEKOM I ANIMATORKOM M. MILER

Gospodine Šek, Orlando je jedna od Hendlovih Čarobnih opera, nastala 1732. i bazirana na Ariostovom eposu Pobesneli Orlando iz 1516. godine, koje mesto ovo delo zauzima u Hendlovom opusu?
Ova opera pripada Hendlovim najboljim i najzrelijim delima – sve arije su izuzetno kvalitetne i nije prisutan nijedan prosečan komad. Možemo primetiti da je Hendl imao na raspolaganju najbolje soliste svoga vremena. I formalno – na primer u tretmanu rečitativa – ovo delo je daleko ispred svoje epohe: kruta forma opere serije se na mnogim mestima razbija, čak ponekad i potpuno raspada. Tu, naravno pomaže i glavna tema opere, Orlandovo ludilo.

Kako ste ovo delo predstavili modernoj publici?
Hendl je morao da se pridržava mnogih formalnih obrazaca svoga vremena. Mi pokušavamo postepeno da skinemo ovu foliju i prodremo u samu srž priče, kako bismo je videli u novom svetlu i kao takvu predstavili publici. U suštini, nema problema u njenom razumevanju. Radi se o večitim konfliktima i temama, o svevremenskim ljudskim osećanjima i situacijama, naime o raznim konceptima ljubavi i odnosa koje pojedine ličnosti predstavljaju. Spoljni konflikti ne igraju nikakvu ulogu, sve je koncentrisano na likove i njihov unutrašnji život. To je razlog što animacije, u našem režijskom konceptu, imaju tako važnu ulogu.

Pre nego što se podrobnije pozabavimo animacijama, kažite nam kako ste zamislili prostor na sceni?
Klasne i socijalne razike u ovom delu imaju važnu ulogu. To se u scenografiji oslikava na više nivoa, u odajama koje su poverene likovima. Medoro i Anđelika žive kao par u lepo sređenom potkrovlju, Zoroastro živi po strani, Dorinda u jednoj vrsti sobe za poslugu ili kuhinji. Orlando, koji u toku priče ludi, je jedina ličnost koja od samog početka nema svoje prebivalište. On luta i tumara svuda po malo. Drugi važan element je scenska rotacija, koja najpre pomaže da se pragmatično predstavi mnoštvo različitih scena. Ona takođe simbolizuje i cikličnost radnje: većina figura se ne razvijaju, one se vrte u krug i oko samih sebe. Jedino se Dorinda razvija, ona doživljava pravu emancipaciju, zajedno sa ponovo izlečenim Orlandom. Ovde se javlja izlaz iz cikličnosti događaja, kao happy end, koji je Hendl, poštujući zahteve operske forme tog vremena, morao doneti – iako ga je kroz svoj ironični muzički izraz ipak doveo u pitanje. Govorili smo u toku našeg rada o jednoj vrsti Orlandovog virusa: nečeg utopijsko-anarhijskog, što se širi i zaražava i ostale figure.

Gospođo Miler, kako ste došli na ideju da primenite animacije? Zašto baš ovde, u baroknoj operi Hendla?
Otkad sam žive animacije primenila u različitim plesnim predstavama, verujem da u njima leži veliki potencijal za opersku scenu. U poređenju sa video ili filmskim sekvencama, koje se u operskim predstavama često pojavljuju, animacija je apstraktni, samostalni medijum koji ne samo da dopunjuje scensko događanje ili mu konkuriše već može da stvori i novi most između muzike i scenske radnje. Baš se u operi Orlandu u arijama često pojavljuje jedna vrsta kreativnog vakuuma, iz koga sam organski razvila animacije kao inspirativne i tečne slikovne svetove koji oslikavaju unutrašnji život figura.

Kako su konkretno nastale animacije? Kako su kombinovane sa scenografijom i režijom?
Nastale su direktno iz muzike – u početku se nisam mnogo bavila tekstom. Morala sam da upijem muzičku energiju koja živi u arijama. Želela sam da duševna stanja, koja su u njima ukomponovana, napravim razumljivijim i plastičnijim. Kada smo kasnije razmatrali režiju i radnju, primetili smo da se svi ti različiti elementi međusobno oplemenjuju i spajaju u jednu organsku celinu. Ono što sam razvila iz muzike, sasvim je prirodno odgovaralo emotivnim stanjima likova. Na kraju je trebalo naći pravi balans između scenskih zbivanja i animacija, a to smo učinili zajedno.
[A. Šek] Ovde se radi o baroknoj operi, o čarobnoj operi: u njoj se pojavljuju preobražavanja, egzotična mesta, magija i slično. Sa jedne strane se radi o naturalističkom, a sa druge o simboličnom scenskom izrazu. Spektakularni elementi, koji su bili vrlo važni u baroku i koji su zahtevali neverovatna sredstva, ukazuju na duševna stanja. Upravo ova stanja želimo danas da učinimo pristupačnijima, a animacije kroz svoju kreativnost daju jedan važan doprinos.

Vaš zajednički režijski rad na Hendlovoj operi u Srbiji nije izolovan slučaj, već je deo dugogodišnje saradnje.
[M. Miler] Moj rad u Srbiji započeo je još pre 20 godina. Najpre su to bili socijanli projekti 90-ih godina; danas je to pre svega jedan kulturni projekat: Catching Fire-Haendel on the Road. U saradnji sa Crvenim krstom u Somboru, već godinama organizujemo radionice za omladinu, a od prošle godine je i opera deo toga rada. Zahvaljujući saradnji sa Novom beogradskom operom, mnogi umetnici iz Srbije su se angažovali na ovom projektu i bilo je prirodno da povežemo projekat za mlade sa profesionalnim projektom u Madlenijanumu. Catching fire-Haendel on the road je realizovan početkom oktobra u Domu kulture Studentski grad, kao svojevrsna uvertira profesionalnom Orlandu u Madlenijanumu. Radili smo sa oko 25 mladih, uz orkestar i profesionalne pevače. Mladi su mogli da ostvare svoju viziju Orlanda i predstave je na sceni uz profesionalnu podršku. Rezultat toga rada, u vidu video zapisa, može da se sada vidi i na internetu. Nadamo se da će ovaj projekat rasti, da će mladi u čitavoj Srbiji, a i šire, dobiti priliku da se aktivno bave operom.

Da li se vi onda vidite kao neka vrsta ambasadora kulture?
[A. Šek] Ne. Međutim, naša umetnička odgovornost je da operu i teatar približimo što većem krugu ljudi. U Srbiji je umetnički potencijal ogroman i uslovi za rad su veoma prijatni. Postoji jedna velika otvorenost i radoznalost, možda baš zato što ovde još uvek nema ustaljene barokne tradicije. Ja sam kao režiser, a i pevači iz Orlando postave, koji su učestvovali i u Catching fire, pokupio izuzetna iskustva u radu sa mladima, a mladi opet na najbolji način upoznaju operu kada je sami proizvedu umesto da je samo konzumiraju.

 

RAZGOVOR O OPERI SA DIRIGENTOM P. GOSTOM I VOKALNOM SOLISTICOM M. MIJANOVIĆ

Gospodine Gosta, šta je po vama posebno u Hendlovoj operi Orlando?
Ono što me najviše fascinira u ovoj operi je koliko je pitka, kako teče i koliko savršeno odgovara priči za koju je komponovana. Za razliku od drugih baroknih opera koje poseduju radnju u rečitativima dok je u seriji izolovanih arija iskazan unutrašnji život protagonista, ovo delo teče bez prestanka. Orlandovo ludilo se čuje i oseća u samoj muzici, dok se klasična struktura opere serije razbija. Granice se prekoračuju i oseća se pulsirajuća snaga raspada, sve dok ne dođe do eksplozije. A ipak je sve dobro izbalansirano i osmišljeno. Da bi naglasili ovu energiju, mi smo malo skratili operu, posebno u trećem činu. Ova vrste opere bila je pisana za drugačiju publiki i za druge prilike – ljudi su odlazili na večeru između činova, nalazili se u operi radi obavljanja kako ličnih, tako i drugih poslova – te je danas oubičajena praksa da se partitura prilagodi kako bi držala pažnju moderne publike. To je dozvoljeno jer su čak i u vreme Hendla, opere bile adaptirane u zavisnosti od toga koji su pevači bili na raspolaganju za određene predstave.

Gospođo Mijanović, vi ste pevali ulogu Orlanda u Ciriškoj operi 2005. godine. Sada pomažete da se ovo delo oživi u Beogradu. Kako to?
Zadnjih nekoliko godina mnogo toga se desilo na baroknoj sceni u Srbiji. Kada sam 2011. godine bila pozvana da održim majstorski kurs u Beogradu, upao mi je u oči i uši veliki potencijal pevača i drugih muzičara, njihova zainteresovanost, radoznalost i strast. Sa druge strane, nije bilo mnogo mogućnosti za izvođenje ove muzike koja zahteva specifični stil i njegovo poznavanje. I ja sama sam iskusila koliko je važno da mladi talentovani muzičari mogu da rade sa iskusnim izvođačima. Barokna akademija se tako rodila, a Predrag Gosta i ja smo kroz njene aktivnosti bili svedoci velikog interesovanja za barok kod mladih muzičara, kao i njihove neumorne želje da saznaju što više o ovom stilu i izvođačkoj praksi. Međutim, znanje nije dovoljno, njima se mora dati mogućnost da nastupaju, uz što bolje uslove. Samo kroz nastupe se zaista napreduje u ovom poslu. Nova beogradska opera je došla kao prirodni sledeći korak – da se omogući kako muzičarima tako i publici što kvalitetniji pristup baroknoj operi. Iako je saradnja sa inostranim muzičarima prisutna i dobrodošla, akcenat našeg rada je na razvijanju domaćih talenata i njihovih mogućnosti. Vrlo nam je važno da zainteresujemo domaću publiku, a da bi to ostvarili moramo pružiti kvalitet, to je ono što pre ili kasnije uvek vodi ka uspehu. Zato smo otvoreni i za nove, inovativne pristupe režiji. Alvaro Šek i Mihaela Miler su nam doneli fascinantan koncept oživljavanja ove stare opere za modernu publiku. Koncept kome nismo mogli odoleti i koji pokazuje da delo izvedeno daleke 1733. godine ne mora da bude staromodan, već naprotiv!

Gospodine Gosta, da li verujete da će vam Orlando pomoći da ustanovite neku vrstu tradicije?
Mi se definitivno nadamo da ce Orlando biti još jedan korak u tom pravcu. Ovo delo će se izvesti nekoliko puta i izvan Beograda, što je vrlo važno. Počeli smo sa Perslovom operom Didona i Enej 2013. godine, zatim Monteverdijevim Krunisanjem Popeje 2014. godine i učinilo nam se kao prirodno da se sada okrenemo 18. veku, posebno Hendlu – vodećoj ličnosti italijanske opere prve polovine tog veka. Važno je nastaviti dalje jer rana muzika predstavlja važan deo muzičke tradicije i treba da postane sastavni deo muzičkog života u Srbiji, kao što je to već odavno u mnogim delovima sveta.

Šta su ključni elementi da bi se ovaj cilj ostvario?
Obilje muzičkih talenata u Srbiji, kao što je to Marijana već napomenula; sve bolje znanje i iskustva; razvijanje saradnje – to su najvažniji elementi. Ali mi se moramo postarati i za izgradnju široke i snažne baze koja nas podržava: naši partneri u saradnji, kao što je to Madlenijanum, zatim svi oni brojni partneri koji nam pomažu da učinimo ovakve projekte mogućim. Uz ovoliki broj internacionalnih i domaćih učesnika koji su angažovani oko njega, ovaj Orlando je već veliko dostignuće!

Online knjiga utisaka

Online repertoar

Pišite nam