Online knjiga utisaka

„ Dolce vitu „ zovem naša mala osmehnuta predstava. Nisam ni sama sigurna kad sam počela tako da je zovem. U Beču je izvedena jedanaesti put, za četiri meseca od kad je na repertoaru. Ako izuzmeno prazničnu pauzu – tri meseca. Nisam je gledala od premijere, u autobusu mi ekipa natukne da su je razigravali, radujem se. U punoj sali Akzent teatra, publika nas dočekuje upravo onako kako i vidim našu predstavu – osmehnuto. U toku izvođenja dobijamo četiri otvorena aplauza. Glumci su ispraćeni onim što se popularno zove standing ovations.

Dolce vita je nastala tako što je Madlenianum raspisao konkurs. Dokumentacija je bila obimna, žanr je bio zadat. Romantična komedija jako često svrstavana je u lak žanr. Ako bi me neko pitao koji je njen osnovni zadatak rekla bih upravo to – da publiku ostavlja osmehnutom. Vreme u kome živimo industriju zabave svelo je na nešto što je jako agresivno. Sa druge strane, zaboravili smo da se zabavljamo. Zaboravili smo da se igramo. Zaboravili smo da izmaštamo svetove i kasnije u njih uronimo. Zaboravili smo da neke jako teške životne situacije prevazilazimo osmehom. Sve to mi je bilo na pameti tokom celog procesa. Kako je danas, ovde, najveći izazov radovati ljude a izbeći utopiju. Kako je stvaranje mikrokosmosa već dugo vremena jedini način preživljavanja na planeti. A što ih je više, to je na planeti podnošljiviji život. Krug diskriminacije okreće se, nikad ništa nije dovoljno dobro. U tom takvom svetu, svet junaka „ Dolce vite „ bio je moj eskapizam. Zato što želim da verujem da može drugačije.

Predstava je tokom ovih meseci izvođenja prodisala. Ona pripada pre svega glumcima, a zatim publici koja zajedno sa njima izađe – osmehnuta. A osmesi su sve skuplji i skuplji.

Bečko gostovanje pre svega je veliki organizacioni poduhvat, a toga sam, iako laik u toj oblasti, jako svesna. Zatim je to izazov, jer je izmeštanje iz zone komfora. Na kraju svega toga, to je nešto što se ne dešava svakodnevno i veliki je iskorak za svakog pojedinca ali i za ceo tim.

Tokom rada na ovoj predstavi i u prvim mesecima igranja čitava ekipa je uspešno prevazilazila mnoge prepreke. Time je suštinski dokazala da pružena šansa može biti iskorišćena ako svi radimo za isti cilj – u ovom slučaju da publici ponudimo kvaliltetnu romantičnu komediju, žanrovsku predstavu sa pevanjem, posle čijeg će izvođenja izaći osmehnuti.

Ničeg ovog ne bi bilo da nije bilo konkursa i otvorene šanse. Zato se najiskrenije na njoj zahvaljujem, smatrajući da je jedino ono što je potrebno mladim umetnicima upravo to – šansa i poligon za dokazivanje.

Najlepše hvala Operi i teatru Madlenianum na ovom osmehnutom, bečkom iskustvu.

Jelena Paligorić Sinkević