Intervju sa Jurijem Aleksandrovim

REDITELJ ISTINSKIH EMOCIJA

 

Jurij Isakovič Aleksandrov diplomirao je 1974. godine klavir na tadašnjem Lenjingradskom državnom konzervatorijumu, u klasi profesora Umanskaje, a 1977. muzičku pozorišnu režiju, u klasi profesora Slutskaje. Od 1978. Jurij Aleksandrov radi kao pozorišni reditelj u Marijnskom teatru. Njegov rad je raznovrstan i za njega nema kanonskog razumevanja opere. Aleksandrov smelo eksperimentiše klasičnim operskim tekstovima. Štaviše, njegovu umetnost odlikuju jedinstvena estetika, originalne misli, paradoks i neočekivan obrt. Metafora je jedno od glavnih sredstava reditelja Aleksandrova i ona ovaploćuje njegov unutarnji, spiritualni, filozofski i poetski svet.

Predstave koje je postavio u Marijnskom teatru uvek su bile događaji u kulturnom životu Petrograda, a među njima su opere Noćno zvono i Don Paskvale Gaetana Donicetija, Majska kraljica, Kristofa Vilibalda Gluka, opere Don Đovani i Figarova ženidba Volganga Amadeusa Mocarta, Mazepa  Petra Iljiča Čajkovskog i opera Sergeja Prokofjeva Semjon Kotko (za koju je 1999. godine nagrađen najvećom pozorišnom nagradom Rusije, Zlatnom maskom). Jurij Aleksandrov je postavio više od dve stotine predstava u operskim kućama Rusije i u inostranstvu. Među njima su: Donicetijev Ljubavni napitak (Riga), Hovanščina Musorskog (Moskva, Boljšoj teatar), Čerevički Čajkovskog (Skala, Milano), Mocartova opera Don Đovani (Italija) i Pikova dama Čajkovskog (SAD). Jedna od spektakularnih premijera Jurija Aleksandrova je Pučinijeva opera Turandot, koju je 2003. postavio na sceni Arene u Veroni. To je bio događaj bez presedana, jer je Arena prvi put pozvala ruskog reditelja da postavi klasičnu italijansku operu. Jurij Aleksandrov i Valerij Gergiev doživeli su ovacije još jednom u avgustu 2005. kada su postavili operu Boris Godunov Modesta Musorgskog, ponovo u Veroni.

U Operi i teatru Madlenianum postavio je Verdijevu Travijatu (premijera 8. maja 2006) i Leonkavalove Pajace (premijera 28. oktobra 2011). Sa svojom Kamernom operom Sankt Peterburga gostovao u dva navrata, u junu 2018. sa ruskim operama Ne samo ljubav R. Ščedrina i Veridba u manastiru S. Prokofjeva, dok su u sezoni 2018/2019 povodom 150 godina Narodnog pozorišta u Beogradu i 20 godina Madlenianuma imali veoma zapaženo gostovanje sa predstavama Lovci bisera Ž. Bizea i Faust Š. Gunoa. Pandemija Covida-19 ih je sprečila da ovog maja ponovo dođu u naš grad, ali smo uspeli u gustom rasporedu njihovih turneja i obaveza u Sankt Peterburgu da nađemo termin za gostovanje u novembru mesecu, kada ćemo ponovo uživati u ovom izuzetnom ansamblu.

 

Vaša prva saradnja sa Madlenianumom je bila povodom opere Travijata, 2006. godine, kako je došlo do ove saradnje?

Pozdravljam sve Beograđane koji su naša draga i uvažena publika. Sa zadovoljstvom se pripremamo za turneju. Bez obzira na složenost trenutne situacije, veoma smo optimistični. Prvo pitanje je bilo kako je sve počelo. Začetnik našeg prijateljstva i saradnje u Srbiji je Eduard Ille. Upoznali smo se u Peterburgu. On je izuzetan i veoma poznat čovek u Srbiji. Dugi niz godina je organizovao mnoge  turneje i gostovanja. Uspostavljao je kulturne kontakte sa brojnim zemljama, između ostalih i sa Rusijom, još u vreme Sovjetskog Saveza. Upoznali smo se preko zajedničkih poznanika i otpočeli prijateljstvo i saradnju. Zato mi je projekat Travijata koji mi je predložen iz Srbije bio veoma interesantan. Kao prvo – nova zemlja, a kao drugo – sasvim novo i meni nepoznato pozorište – Madlenianum. To je pozorište čiji je mecena žena, i to žena koja nije vezana za operu. Bio sam veoma radoznao. Kada sam doputovao, naišao sam na izuzetno dobru organizaciju i divne mlade i vrlo talentovane pevače. Zato sam zavoleo ovo pozorište i ovaj grad pa se u njega uvek iznova sa zadovoljstvom vraćam.

U našoj on-line sezoni ćemo imati prilike da gledamo operu Pajaci, koju ste postavili 2011, odlučili ste se za jednočinku, da li mislite da publika nema više vremena, ni strpljenja za duge operske produkcije?

Drugi projekat u ovom pozorištu bila je postavka Pajaca. Mnogo volim tu operu. U našem pozorištu je izvođena sa velikim uspehom, a izvodili smo je i u mnogim evropskim prestonicama i širom Rusije. To je lirska opera koja, pre svega, govori o ljudskim strastima. Nije reč o uslovnim odnosima kraljica ili princeza, već o živim ljudima koji su veoma nalik današnjima, koji vole i pate, stradaju i varaju jedni druge. Prikazan je čitav životni ciklus. Upravo zato, kada smo razmatrali sledeći projekat u Srbiji, Pajaci su bili na prvom mestu. Izuzetno sam zadovoljan ansamblom. To je veoma interesantan ansambl u kome su pevali i mnogi evropski umetnici, što mi se jako dopada. Opera ima raskošnu scenografiju. Inače, sve predstave u Srbiji radim sa svojim stalnim saradnikom, narodnim umetnikom Rusije, poznatim slikarom Vjačeslavom Okunjevim sa kojim sarađujem već 40 godina.

Šta bih rekao o predstavi? Čini mi se da su ranije ovoj operi ponešto dodavali, ali po mom mišljenju, ovo delo je višeslojno i nikakvim izmenama ne treba menjati njegovu temu ili snižavati temperaturu. Osim toga, delo je precizno podeljeno u dva čina. Prvi čin predstavlja pozorište iza kulisa, a drugi pozorište onakvo kakvo zaista jeste. Sve se to sliva i čini tragično finale. Zato sam siguran da sam pravilno postupio režirajući ovu operu kao jedinstvenu celinu. Praksa je pokazala da ova predstava, ma gde je igrali, publiku ispunjava emocijama i zato mi se čini da je to dobra odluka. U svom stvaralačkom radu prvenstveno tražim vezu između savremenosti i samog dela, odnosno vremena u kome je napisano. Teme kao što su ljubav, prevara ili patnja su večne, nisu se menjale tokom vekova. Mogu se razlikovati samo forme izražavanja. Ja sam pobornik medicinskog prilaza koji glasi: ne naškoditi. Naime, ja i moje kolege, dok smo mlađi, često pravimo grešku težeći da sebe istaknemo u prvi plan i potiskujući onu muzičku dramaturgiju koju je osmislio kompozitor. Naravno, savremena predstava ne podrazumeva da izvođači budu u farmerkama ili suknjama. Svakako su mogući istorijski kostimi jer su savremena upravo osećanja zastupljena u predstavi. Dakle, savremenost se ogleda u osećanjima, a ne u tkaninama ili dekoraciji. Predstava pre svega mora biti pametna. Mnogo je složenije postaviti istorijsku predstavu u savremenom stilu nego u savremenim kostimima. Ako, recimo, dama ima krinolinu od 4 metra, teško je da joj ma ko priđe, da joj poljubi ruku ili slično. Ako je u suknji – sve je mnogo jednostavnije. Rekao bih da su savremene predstave osmislili direktori pozorišta jer su mnogo jeftinije. Po ceni jednog istorijskog kostima možete obući ceo ansambl u takozvane savremene kostime iz seknd henda. Međutim, sve te minimalizacije, aktivacije i ostale «acije» dovode do toga da na kraju ne znate da li igraju «Don Žuana», da li je to Vagner ili Čajkovski. Sve je isto: isti kostimi, iste predstave, ista diplomatija, isto zlato, odnosno dolari.

Poznati ste po savremenim postavkama opere, da li istu režiju primenjujete u svim produkcijama jedne opere u različitim državama?

Po mom mišljenju, reditelj mora biti nepredvidiv. Čar je upravo u tome da niko ne zna šta će reditelj učiniti. Ima reditelja koji stalno postavljaju iste predstave samo na različitu muziku. Recimo, o sovjetskoj vlasti: generali, prostitutke, građevinari i, jednom rečju, tu više nema mesta za ono što se zove «opera», jer opera je čudo. Čak i kada režiram savremenu predstavu sa savremenim kostimima, uvek ostavim mesta za to čudo. Publika mora da oseti svu lepotu opere. U klasičnom pozorištu postoji jedinstvo mesta, vremena i radnje. Međutim, predstava nekada treba da bude praznik i slavlje, a nekada treba progovoriti o izvesnim problemima. Publika to prihvata, mada najčešće dolazi u pozorište da se odmori. U svakom slučaju, socijalne teme u pozorištu imaju svoje mesto, pre svega zahvaljujući nemačkim režiserima koji su to ranije genijalno radili. Ipak, u operi se time ne treba ograničavati. Naš zadatak je da stvorimo čudo, tako da ljudi uzdahnu i kažu: «Ovo smo dugo čekali!» Takvi momenti su neophodni i u avangardnoj i u klasičnoj predstavi. Ne treba zaboraviti da je to suština opere.

Nažalost, Korona je sprečila vaš dolazak i turneju u Srbiju u maju 2020, kada vas ponovo možemo očekivati, šta nam izvodite ovog puta?

Sa zadovoljstvom smo se spremali za gostovanje u Srbiji u maju, kada je sve procvetalo i već je toplo, a mi smo se ove godine smrzli. Zato nam je bilo veoma žao kada je turneja odložena. Trebalo je da nastupimo na dve scene: na sceni Narodnog pozorišta gde bi igrali Nasilje nad Lukrecijom, operu koju smo više puta igrali u Evropi. To je opera na engleskom jeziku, delo velikog engleskog kompozitora Bendžamina Britna. Mislim da ta scena odlično odgovara našoj predstavi, tako da mi se čini da na njoj po prvi put imam dovoljno prostora, onako kako sam to zamislio. Druga predstava je u Madlenianumu - Mocartova opera Otmica iz saraja. Mocart je veoma složen, sve vokalne partije su teške, ali srpska publika ume da prepozna kvalitetno pevanje i siguran sam da ćemo joj se predstaviti u najboljem svetlu. Scenografiju obe predstave je radio Vjačeslav Okunjev. Ponovo ćemo doći sa svojim najboljim pevačima, iako kod nas nema «najboljih» jer je ceo ansambl odličan. Gostovanje u Srbiji je za nas uvek ozbiljan izazov jer znam da su muzičari Srbije i Beograda na veoma visokom nivou. Nadam se da ćemo vas ponovo obradovati svojom umetnošću i sa nestrpljenjem očekujem naš ponovni susret.

Razgovor vodila Tatijana Rapp

Prevod sa ruskog Maja Jončić