Intervju sa Mojcom Majcen

PLES BIRA NAS

Mojca Majcen, slovenačka igračica i balerina se posvetila plesnoj umetnosti još kao dete. Već u mladosti pojavila se u nekoliko dečijih plesnih emisija i igrala je za dečiji zabavni program na nacionalnoj televiziji RTV Slovenija. Kao dete je već dobila nekoliko nagrada na OPUS-u - slovenačkom koreografskom takmičenju za decu i omladinu. Osnovno plesno obrazovanje i znanje o različitim tehnikama stekla je u Plesnom studiju IGEN pod upravom koreografa Igora Jelena. Baletsko obrazovanje nastavila je sa Anom Pezdir Vovk i Henrikom Nojbaerom. 1998. diplomirala je sa najvišom ocenom na Srednjoj muzičkoj i baletskoj školi u Mariboru pod mentorstvom Ika Otrina. Nakon diplomiranja igrala je nekoliko varijacija u klasičnim baletima (Labudovo jezero, Krcko Oraščić, Žizela, Godišnja doba, Lutke u prodavnici itd.) u Slovenačkom narodnom gledališču Maribor. Nastavila je školovanje u zemlji i inostranstvu (Budimpešta, Sankt Peterburg, Beč, Berlin i u renomiranoj trupi Nederland Dance Theatre) i započela saradnju sa međunarodno poznatim nastavnicima, majstorima baleta i koreografima. Plesno pozorište IGEN se 2000. godine fokusiralo na savremene plesne tehnike i njihovu integraciju sa pozorištem. Izveli su nekoliko celovečernjih plesnih predstava sa Mojcom u glavnoj ulozi koja je učestvovala na mnogim festivalima u inostranstvu i dobila mnoštvo međunarodnih nagrada. Sa solo ulogom u Dami sa kamelijama, Mojca je bila jedini predstavnik slovenačke plesne umetničke scene koji je nastupio na Venecijanskom plesnom bijenalu i ušla je u finale prestižnog plesnog takmičenja “Sergej Djagiljev” sa priznatim Vladimirom Malahovim kao predsednikom žirija.

Mojca je 2011. godine dobila bronzani grb Opštine Celje za svoja kulturna dostignuća na polju plesa, a 2012. godine proglašena je za najbolju igračicu u Sloveniji na plesnom portalu Parade dance. Od 2011. ima status nezavisne umetnice kulture Republike Slovenije.  Kao gostujuća igračica radi sa domaćim i međunarodnim koreografima, plesnim kompanijama iz Slovenije (Plesna galerija, Plesno pozorište Velenje ...) i inostranstva (ArtBark USA ..). Asistirala je u nekoliko modernih i baletskih predstava u koreografiji Igora Kirova za makedonski balet (Crvena soba), Hrvatski nacionalni balet Split (5 do ponoći, Na putu, Na ivici, Smrt i derviš). Jedna je od osnivača platforme Balkan Dance Project i igra u svim produkcijama ove platforme. Opet je gledamo na našoj Velikoj sceni kada će 28. marta premijerno odigrati savremeni plesni komad Grand Hotel.

U novom plesnom komadu Grand Hotel ste glavni ženski lik, da li se sve vrti oko Vas, kakav je to lik?

U predstavi nisam jedina žensko, tu su i gospođe iz Plesnog teatra Gospođe, koje vrlo aktivno učestvuju u ulozi vremena odnosno sudija. Kao gost hotela, sam jedino žensko i vrlo sam željna, da se sve vrto oko mene. Sebično i egoistično pokazujem svoje namere, da sam vidjena u najboljem svetlu, da vladam u svakom trenutku, medjutim kako vreme prolazi, polako se otkriva i druga strana tog lika. Da li je ta druga strana nešto bolje od prve slike ili pak nešto gore? Da otkrijete taj deo, morate ćete doći na predstavu, da se uverite šta se krije iza svega toga zlatnog sjaja. 

Dosta igrate na srpskoj plesnoj sceni, kako je došlo do tog angažmana?

Ključni momenat saradnje sa srpskom scenom je jedan divni projekat, zvani Balkan Dance Project, koji me je povezao ne samo sa Aleksandrom Ilićem na početku, nego i sa drugim divnim ljudima i umetnicima, koji dolaze iz Srbije. Moja prva saradnja je bio Balkan dance project Vol. 1 i predstava Reminisencija (takodje u koreografiji Aleksandra Ilića), gde sam upoznala i gospođju Teodoru Sujić te ostale plesače iz Srbije i od tu se dalje vozi priča naših uspešnih budućih saradnja, a što je najbitnije i prijateljstva u privatnom životu. Grand Hotel je već 6 zajednička produkcija u zadnjih 6 godina i mnogo sam sretna i zahvalna šta sa dobila od platforme Balkan Dance Project. Na kraju krajeva to je i cilj umetnika u životu, naći i povezati se sa umetnicima, koji slično razmišljaju i koji dele istu strast prema našoj misiji. 

Već nekoliko produkcija radite sa tandemom Ilić-Nikolić, koliko su oni zahtevni kao autori, a koliko inspirativni?

Niz zajedničkih produkcija pokazuje, da me ovaj umetnički tandem svakako jako inspiriše. Njihov teatar i estetika, te odnos prema pokretu mi je blizu, takodje njihova neugasiva želja, da svaki put traže nešto novo, daje mi elan, da još više promišljam i istražujem naše polje umetnosti. Ovaj umetnički tandem razumem i kao konstatno istraživanje granica mogućnosti tela i u tom smislu su i zahtevni. Plesač po deafultu je ograničen są mogućnostima svog tela. No, puno puta, ispostavi se, da su to granice, koji dajemo samim sebima. Kad mi koreograf (Ilić) u procesu kaže, da izvedem neki pokret, koji je po mom mišljenju protiv svih fizičkih zakonitosti, ja u svojoj glavi si već postavljam granice, ne da bi uopće probala to izvesti. Njegova reakcija, da se to može, daje mi poriv i na kraju stvarno to izvedem i prevaziđem samu sebe. I to je taj ključni momenat, gde je neostvarivo, ostvarivo, gde ne postoje granice, ono što nas u umetnosti pa na kraju i u životu vodi dalje. I na kraju, poverenje u koreografa, koje se stvara godinama je esecijalno za put ka uspešnoj saradnji. 

Na sceni Madlenianuma ste igrali u nekoliko projekata, koji vam je omiljen i zašto?

Na sceni Madlenianiuma igrala sam dve plesne produkcije. Diptih Balkan dance project Vol. 2 koreografa Aleksandra Ilića sa koreografijom Soneti i Igora Kirova sa koreografijom The Cube Untold, te dečiju predstavu Zvezdica Spavalica, koja je takodje napravljena u okviru Balkan Dance Project-a. Stvarajući i igrajući u obe predstave bilo mi je veliko zadovoljstvo. Balkan Dance Project Vol. 2 stvarali smo skoro dva meseca u Madlenianumu i proces kreiranja je bio prelep. Bilo je naporno ali smo i kao ekipa mnogo uživali. Jaka energija, koju daje ovaj predivan teatar, i podrška vodstva teatra pripomogla je ka ostvarenju jednog uspešnog diptiha, sa kojim smo gostovali po celoj široj regiji. A izvodjenje predstave Zvezdica Spavalica ostaće mi u sećanju po punoj dvorani dece, koji su uživali i bili sa nama izvođačima svaki trenutak. 

Osnove plesa ste naučili u Sloveniji, ali ste se usavršavali i po svetu, šta biste preporučili mladim igračima kako da grade svoje obrazovanje i karijeru?

Po meni je ključna kombinacija: determination, dedication and passion; kao i u svakoj drugoj profesiji.  Kad naletiš na zatvorena vrata, nek to bude izazov, da ih na kraju otvoriš, ili ipak pronadješ neka druga, otvorena vrata. Svakako je ključno obrazovanje, što znači, što više treninga (ipak je to naša higijena), što više radionica, upoznavanje različitih tehnika, primanje puno informacija u telo kroz usavršavanje i disciplina. Na počecima svoje karijere imala sam otpor prema nekim tehnikama ili nekim plesnim estetikama, da bih opstala, pokušavala sam uvek, da pronalazim smisao u tome šta radim. Kasnije mi se dešavalo, da mi je taj smisao znao pomoći, kad sam naišla na prepreke u procesu. Što bi značilo, šta god radili, koju god predstavu igrali, sve nam se zapisuje u telo i glavu i sve ima na kraju svoju agendu. I da, ne biramo mi ples, nego je ples odabrao nas sa razlogom.