SESTRA ANĐELIKA

 

KOPRODUKCIJA MADLENIANUMA I ROSI FESTA

PREMIJERA OPERE SESTRA ANĐELIKA ĐAKOMA PUČINIJA

 

Završnica četvrte edicije letnje operske akademije Rosi festa, koja se održava od 20. do 27. septembra, biće premijera opere Sestra Anđelika, čime će se obeležiti 100 godina od smrti Đakoma Pučinija, dok će u drugom delu biti izveden Gala koncert uz učešće hora Braća Baruh, povodom 145. godina od osnivanja hora i u okvriu Evropskih dana jevrejske kulture. Program će biti izveden u petak, 27. septembra u 19.30 na Velikoj sceni Madlenianuma. Operom diriguje Stefan Zekić, režiju potpisuje Ana Grigorović, dok će na koncertu biti i gost dirigent iz Izraela Adi Bar Soria. Opera Sestra Anđelika je poslednji put obnovljena u Narodnom pozorištu 2016. godine, a obično je izvode studenti FMU-a.

Opera Sestra Anđelika predstavlja drugi deo Triptiha Đakoma Pučinija, koje čine još ppera Plašt i Đani Skiki Ovo delo napisano je na tekst drame Đovakina Forcana o časnoj sestri koja je sebi oduzela život pošto je čula da joj je dete umrlo. Tokom rada na partituri kompozitor je zamolio za pomoć svoju sestru Iđeniju, koja je bila igumanija samostana u Vičepelagu pod imenom sestra Đulija Enriketa. Ona mu je dopustila da poseti manastir i da svira partituru okupljenim monahinjama, koje su, kako svedočanstvo kaže, bile „potresene do suza". Premijera Sestre Anđelike upriličena je 14. decembra 1918. godine u njujorškom Metropolitenu, gde je Triptih izveden u celosti.

Manastir s kraja 17. veka. Sestre pjevaju himne, upravnica kori one koje kasne, a sve se okupljaju u manastirskom vrtu. Glavna sestra, kazuje priču o tome da je to veče prvo od tri večeri tokom kojih se svake godine dešavaju čuda, kada zalazeće sunce obasja njihovu fontanu, a voda u njoj dobije zlatnu boju. Monahinje razgovaraju o željama. Dok druge sestre otvoreno iskazuju svoje želje, sestra Anđelika tvrdi da nema želja. To naravno nije istina, jer svi znaju da iako je u manastir stigla po kazni, Anđelika sanja da nakon sedam godina uzaludnog čekanja čuje nekoga iz svoje bogate, plemićke porodice. Sestra - bolničarka moli Anđeliku da napravi biljni lijek za sestru koju je ujela osa. Prenosi se vest da velika kočija stoji izvan manastira. Sestru Anđeliku to uznemiri jer je uverena da je to stigao neko iz njene bogate porodice. Glavna sestra umiruje Anđeliku, pa saopštava da je neočekivani gost princeza, Anđelikina tetka. Povod za njen dolazak je namera da je ubedi Anđeliku da se odrekne svog nasledstva, u korist svoje sestre koja se udaje. Saznajemo i da Anđelika u manastiru okajava veliki greh - vanbračnog sina koga ne može da zaboravi, a koji joj je na silu oduzet. Novi bolni udarac Anđelika doživljava kada joj princeza kaže da je njen sin umro. Anđelika potpisuje dokumenta, ostaje sama i plačući smrt sina žali bolnom arijom Senza Mamma. Anđelika je u bunilu. Čini joj se da vidi sina, da čuje njegov plač i poziv da mu se pridruži u raju. Priprema i ispija otrovni napitak i shvata da je odabravši samoubistvo kao rešenje počinila smrtni greh pa će prokleta biti večno odvojena od sina. Poslednjom snagom moli se Bogorodici i doživljava čudo njenog milosrđa, kada joj dete trći u zagrljaj.

Rosi fest je međunarodni muzički festival inspirisan stvaralaštvom eminentnog evropskog kompozitora, neobične životne priče i stvaralačkog opusa, Salomona Rosija (1570-1650). Imajući u vidu istorijski kontekst u kojem je stvarao, Rosijev opus je jedinstven po sintezi Istoka i Zapada, odnosno kasne renesansne / ranobarokne muzike zapadne Evrope i jevrejskih tradicionalnih i sinagogalnih tekstova. Inspiraciju za festival nalazimo upravo u samoj prirodi Rosijevog dela koja promoviše poštovanje različitosti kulturnog nasleđa, kao i kulturni dijalog putem njihovih neobičnih spojeva na visokom umetničkom nivou, i upravo su to vrednosti koje promoviše Rosi fest.

Vizija Rosi Festa je da se kroz kontinuirani i dugoročan razvoj pozicionira na mapi najznačajnijih muzičkih festivala u Evropi, te da sam festival na internacionalnom nivou postane sinonim za negovanje, istraživanje i stvaranje kulturnog dijaloga, ali i jevrejske tradicije u muzici. Festival je zamišljen kao inovativan, dinamičan, multikulturalan i po temi jedinstven muzički događaj u Evropi, koji poseduje inspirativnu strast za učenjem u svojoj biti i obezbeđuje potrebnu osnovu za nova umetnička dostignuća, a interkulturalni dijalog, kao okosnica festivala, predstavlja nepresušan izvor za istraživanje klasične muzike, ali i za stvaranje novih muzičkih dela, kao i jednu od osnovnih vrednosti koju neguje evropska zajednica. Imajući u vidu temu, kao i samu strukturu programa festivala, namera organizatora je da da se Rosi fest nađe među budućim liderima beogradskih kulturnih manifestacija.

Osnivač i direktor Rosi festa je dirigent Stefan Zekić. Studirao je dirigovanje i solo pevanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a na istom fakultetu trenutno je na doktorskim studijama operskog dirigovanja. Usavršavao se na seminarima i majstorskim radionicama uglednih dirigenata poput Uroša Lajovica (Austrija), Endrua Perota (Velika Britanija) i Maksa Fraja (Nemačka). Od 2006. godine je šef-dirigent hora Braća Baruh, osnovanog 1879. godine. Osnivač je i umetnički rukovodilac ansambla za ranu muziku Canticum novum i dirigent Jevrejskog kamernog orkestra. Od sezone 2009/10. angažovan je u Narodnom pozorištu u Beogradu gde je debitovao Mocartovom operom Figarova ženidba, a 2014. godine je postao i dirigent Operskog studija sa kojim je premijerno izveo dve Mocartove predstave: Čarobna frula i Bastijen i Bastijena. Kao gost dirigent, ostvario je zapažene koncerte sa mnogim ansamblima, između ostalih: Madrigalski hor FMU, Simfonijski orkestar FMU, vokalni ansambli Oktoih, Marienhain (Nemačka), Musica (Slovenija); zatim, Kraljevski gudači Sv. Đorđa, Jevrejski kamerni orkestar, Simfonijski orkestar Stanislav Binički i Crnogorski simfonijski orkestar. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada na najprestižnijim međunarodnim festivalima horske muzike, kao i posebnog odlikovanja države Izrael za ostvarivanje izuzetnog uspeha u oblasti jevrejske muzike. Među istaknutim umetnicima sa kojima je sarađivao izdvajaju se oskarovac Jiržij Mencel, Džon Ramster, Martin Evans, Olga Makarina, Ištvan Sekelj, Eraldo Salmieri, Klaudija Eder i drugi.

Adi Bar Soria, izraelski dirigent i pijanista, dobitnik je mnogih međunarodnih nagrada koje su ga dovele na scene prestižnih muzičkih centara, među kojima su Lajpciški Gaventhaus, Berlinska Filharmonija i Alte Opera Frankfurta. Započeo je svoju karijeru kao rezidentni dirigent (Kapellmeister) u Augzburg Teatru. Kasnije je radio u Državnoj operi Drezden (Semperoper), kao rezidentni dirigent i zamenik muzičkog direktora u Poznanskoj nacionalnoj operi. Dirigovao je produkcijama u operskim kućama u Manhajmu, Varšavi, Krajovi, Gdanjsku, Kajzerslauternu, itd. Radio je i kao asistent dirigenta Ivana Fišera u Berlinskom Konzerthaus orkestru. Među njegovim zapaženim produkcijama koje su naišle na pohvale kritike su Pendereckijeva opera Crna maska u Narodnom pozorištu u Varšavi, u saradnji sa samim kompozitorom, zatim Verdijev Don Karlos na Operskom festivalu u Krajovi, kao i gala koncert Riharda Vagnera u Markgrofovskoj operi u Bajrotu. Na repertoaru opera kojima je dirigovao su opere Otelo, Aida, Rigoleto, Don Karlos, Nabuko, Travijata, Toska, Boemi, Madam Baterflaj, Fidelio, Kavalerija rustikana, Pajaci, Majstori pevači iz Nirnberga i Mocartove opere iz ciklusa „Da Ponte". Adi Bar Soria predvodio je brojne ansamble, među kojima su Filharmonija Augzburga, Budimpeštanski simfonijski orkestar, Orkestar Narodnog pozorišta u Manhajmu, Izraelska sinfonijeta Berševa, Tiringijska filharmonija Gota-Ajzenah, Orkestar Grand Teatra iz Poznanja, Simfonijski orkestar Lečea, Filharmonija Južne Vestfalije, Poljski kamerni filharmonijski orkestar Sopot, kao i Smetanova filharmonija iz Praga.

Svoje muzičko obrazovanje stekao je u Berlinu, Jerusalimu, Madridu i Frankfurtu, gde je studirao klavir, interpretaciju lida i dirigovanje. Osvojio je brojne nagrade na međunarodnim muzičkim takmičenjima. Kao solista i kamerni muzičar, nastupao je širom sveta i ostvario brojne audio i video snimke, kao i televizijske i radio emisije, uključujući saradnju sa Jugozapadnom radio-televizijom u Nemačkoj, Radio Berlinom, Radio simfonijskim orkestrom Berlin, Udruženjem javnih radio i televizijskih mreža Savezne Republike Nemačke, Kol Izraelom i Izraelskim kulturnim kanalom. Drži gostujuća predavanja i vodi majstorske radionice (master class) na univerzitetima širom Evrope, među kojima su Napulj, Peskara, Krakov i Gdanjsk.

Za sezonu 2023–2024, njegovi planovi uključuju produkcije Verdijevih opera Simon Bokanegra i Toska na Operskom festivalu u Brašovu i Operskom festivalu Elene Teodorini u Krajovi. Obe produkcije će biti izvedene na turneji u Nemačkoj. Među daljim projektima su i koncerti u Bajrojtu, Bonu (Betovenova rodna kuća), Drezdenu i Frankfurtu.

Ana Grigorović rediteljka je osnovno i srednje muzičko obrazovanje iz oblasti klavira, teorije muzike i solo pevanja stekla je u Muzičkoj školi „Mokranjac“. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Ana je takođe završila master studije iz Teorije umetnosti i medija na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. U Narodnom pozorištu u Beogradu režirala je operu Đani Skiki Đakoma Pučinija, Na uranku - prvu srpsku operu Stanislava Biničkog, Mocartovu operu za mladu publiku Bastijen i Bastijena i dramu Dom Bernarde Albe, Federika Garsija Lorke. Obnovila je veliki broj predstava: Italijanka u Alžiru i Pepeljuga Rosinija, Pučinijev Plašt, Verdijevog Rigoleta i Nabuka, Andrea Šenije Umberta Đordana, Ljubavni napitak i Lučiju od Lamermura Donicetija, Mocartovu Figarovu ženidbu i Bizeovu Karmen.

Kao pomoćnik reditelja radila je sa internacionalnim rediteljima na brojnim produkcijama: Pučinijevoj Manon Lesko, Konjovićevoj Koštani, Đordanovom Andrea Šenije, Mocartovom Don Đovaniju, Verdijevom Otelu i Moć sudbine, Pučinijevoj Toski, Vagnerovom Letećem Holanđaninu. 

Režirala je predstave u pozorištima širom Srbije: Pet dečaka Simone Semenič (Malo pozorište „Duško Radović”); Pedeset udaraca Tamare Baračkov i Magično popodne Volfganga Bauera (Atelje 212); monodramu Petar i Platonovu Gozbu (Bitef teatar); mjuzikl Inside Out (Pozorište na Terazijama); Beketovu Igru i Lepoticu i zver Željka Hubača (Pozorište „Bora Stanković” u Vranju); Rađanje jednog zapisnika Borislava Pekića (Narodno pozorište Pirot); Ako mi se zviždi, zviždim Andree Valean (Narodno pozorište „Sterija”, Vršac); predstavu Bekstvo prema Joneskovim dramama (Ustanova kulture „Vuk Karadžić”); autorsku predstavu Biti (Ustanova kulture „Parobrod”); North Force Milene Bogavac, Dečake Pavlove ulice Ferenca Molnara i Nacionalnu klasu Gorana Markovića u Omladinskom pozorištu Dadov; After Sun Rodriga Garsije (Studentski kulturni centar u Beogradu); operu Karmen Žorža Bizea (Rosi fest). 

Dobitnica je nagrade „Hugo Klajn” za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji; nagrade „Zoran Ratković” za režiju; Nagrade grada Beograda za umetničko stvaralaštvo mladih; pohvale Narodnog pozorišta za režiju opere Đani Skiki; pohvale Narodnog pozorišta za režiju opere Na uranku. Njena predstava Pet dečaka osvojila je Specijalnu nagradu za nove pozorišne tendencije na TIBA festivalu; predstava Pedeset udaraca osvojila je Specijalnu nagradu na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci dok je predstava Đani Skiki ovenčana Godišnjom nagradom Narodnog pozorišta u Beogradu za najbolju predstavu u sezoni 2016/17