Petak, April 5, 2024

Dankan Mekmilan

Početak predstave: 20:00h

Dankan Mekmilan

PLUĆA

Rezervacije i kupovina ulaznica
OdštampajOdštampaj

Koprodukcija sa agencijom Marador

Drama iz savremenog života - PLUĆA engleskog pisca Dankana Mekmilana, u prevodu i režiji Ivana Vukovića.
Glavne uloge mladog bračnog para tumače Suzana Lukić i Goran Jevtić. Na projektu učestvuju i scenografkinja Ema Stojković, kostimografkinja Ivana Mladenović i kompozitor Miroslav Radulović

DANKAN MAKMILAN

„MI SMO DOBRI LJUDI!“

Premijera drame PLUĆA o večnom sukobu i jedinstvu polova u ludom vremenu današnjem

Ljubav, ona prava koja boli u stomaku, neprestani je nespokoj, strepnja da ne bude izgubljena, stalno preispitivanje sebe i svog partnera, (ne)poverenje, razlog za bes i sreću. Čovek je rođenjem osuđen na ljubav koja će ga neminovno stići, iz koje uostalom proističe opstanak ljudskog roda, produžetak vrste. Ljubav je neizbežna kao vazduh koji udišemo i otuda možda naslov komada Pluća savremenog britanskog pisca Dankana Makmilana (rođ. 1980), premijerno prikazanog u koprodukciji s agencijom Marador na Maloj sceni Madlenianuma, 11. maja 2022. Što se naslova tiče, postoje i druga objašnjenja. Neki kritičari na Zapadu, gde je ovo delo imalo značajan uspeh, vele da je delimično posredi to što se pisac usredsredio na socijalne i ekološke probleme, kao što su prenaseljenost planete i ubacivanje enormne količine ugljendioksida u atmosferu, a delimično i stoga što dvoje zaljubljenih neprestano preispituju svoja osećanja i osećanja onog drugog, što ih muči i guši nedorečenost, nesigurnost, košmar strasti i realnih prepreka, što razmatraju sve što im padne na um, automatski – onako kako rade naša pluća... A naročito kada kombinuju i kalkulišu o tome šta se sve može dogoditi s njihovim još nerođenim detetom, pa onda s njima kao odgovornim roditeljima! Konfuzija eskalira kad ona zaista uđe u trudnoću: njihove pretpostavke, predvidive i nepredvidive posledice i okolnosti odvode ih u iracionalno, apsurdno, čak komično, ali životno uvrerljivo, što publiku zabavlja i nagoni na smeh. Baš kao što će je podstaći da podeli frustraciju ovog para posle spontanog pobačaja. Pisac nas, međutim, vodi i kroz niz posledičnih etapa njihovog životnog puta, on i ona se rastaju jer je on podlegao čarima mlade pripravnice u kompaniji u kojoj radi, da bi se ponovo pronašli, obnovili ljubav, onu u stvari neprolaznu, dobili potomstvo, ostarili zajedno... Krug je zatvoren. Krug toliko karakterističan, uvek i svuda, a možda ipak više u našem ludom vremenu.

O piscu znamo da je autor dramskih tekstova Ljudi, mesta i stvari i Svaka brilijantna stvar, da je dramatizovao poznati roman Džordža Orvela 1984 i adaptirao delo Edena fon Horvata Don Žuan se vraća iz rata. U saradnji s drugim autorima pisao je scenarija za televizijske serije, među kojima je i popularna serija Bi-Bi-Sija Trigonometrija. Drama Pluća, nastala je 2011. godine. U postavci, u Londonu, na sceni slavnog teatra Old vik (Old vic), uloge u ovoj duodrami tumačili su izvrsni glumci mlađe generacije Met Smit i Kler Foj. Njihova gluma opisana je u medijima kao „neodoljivo magnetična“. (Dramu Pluća prikazalo je do sada preko 40 pozorišta širom sveta.)

I zaista ovaj komad, ali isto toliko i glumci u predstavi na sceni Madlenianuma drže pažnju gledalaca od početka do kraja. U čemu je magnetizam drame Pluća? Odgovor je jednostavan: u potvrđivanju istinitosti savremenih životnih okolnosti, u količini protivrečnih informacija kojima nauka i mediji poplavljuju ceo svet i koje izluđuju mlade ljude, neodlučne u odlučivanju o tome da li i kako da zakorače u brak i formiraju porodicu. Njih dvoje u Makmilanovom viđenju su paradigmatičan par u današnjem svetu pomerenih vrednosti. Njihova veza je opterećena neizvesnošću, strahovima, zbunjenošću pred egzistencijalnim i ekobiološkim opasnostima i zato je labilna, sklona posrnuću i pucanju... Kao lajtmotiv ponavlja se replika „Mi smo dobri ljudi“ – u naivnoj veri da dobri ljudi neće pogrešiti i da im se ništa loše ne može dogoditi. Pod stalnom tenzijom borbe za opstanak, mladi su dodatno rastrgnuti između svojih roditelja, njihovih očekivanja i nezadovoljstva što su im kći, odnosno sin, izabrali „pogrešnu osobu“! Svaka ljubavna veza, dakle, nameće ljudima obilje enigmi, vodi zaljubljene do varljivog ushićenja i samozavaravanja, do seksualnog uzbuđenja („ponekad“), ali i do razočaranja, zasićenosti i zamora, do iskušenja neverstva, do privremenog ili trajnog raskida. Ljubavni i bračni odnos obeležen je nesporazumima, upornim traženjem i trežnjenjima u večitom ratu polova, koji je istovremeno i stalno potvrđivanje jedinstva suprotnosti. To sve dešava se junacima drame Pluća – Makmilan  smešta ceo život jednog para u devedesetak minuta dramske radnje. Oni prolaze kroz sve faze odnosa između muškarca i žene, podsećajući ljude u publici na mnogo štošta što je identično njihovoj sudbini.

Reditelj Ivan Vuković, docent na Fakultetu umetnosti u Nišu, koji je i preveo ovaj komad s engleskog, ostvario je blizu 30 predstava u Beogradu, Nišu, Vranju, Zrenjaninu, Šapcu, Kruševcu… Zapažene su njegove režije: Histerija Terija Džonsona (Jugoslovensko dramsko pozorište), Veliki manevri u tijesnim ulicama Ivana Brešana (Narodno pozorište u Nišu), Kralj Lir Vilijema Šekspira (Narodno pozorište u Užicu), Iz života insekata Karela Čapeka (Beogradsko dramsko pozorište), Hronika palanačkog groblja po delu Isidore Sekulić (Kruševačko pozorište), Ova će biti ista Staše Bajac (Atelje 212)… Vuković se uspešno ogledao i kao reditelj muzičkih (operskih) predstava, koje je realizovao na sceni Narodnog pozorišta u Nišu:  Slepi Miš Johana Štrausa, Seviljski berberin Đoakina Rosinija.

Pristupajući drami Pluća Ivan Vuković je odlučio da sledi isključivo tok radnje, odnosno da zanemari vreme kao činioca fabule: jedna za drugom situacije (scene) teku u kontinuitetu, slepljeno, „pretapajući se“, ostavljajući gledaocima da shvate da njih dvoje prelaze bez pauze iz  ambijenta u ambijent, da su u stanu, u automobilu, možda u pabu ili na ulici, tokom razvoja njihovog odnosa od mladih dana do njegovog definitivnog odlaska iz života i njene udovičke osame. Ovaj smeli postupak urodio je plodom – dobijena je dinamika, brzi pokret akcije, dok je osnovna ideja autora sačuvana. Osim toga, skromnije scenske opreme ne može biti: radnja se zbiva posvuda na Maloj sceni, u gledalištu podeljenom po sredini, na nekoliko raznobojnih praznih stolica i između redova sedišta na kojima su gledaoci. Bolje rečeno, drama Pluća izvodi se bez scenografije u uobičajenom smislu reči (to „bez“ osmislila je Ema Stojković) i bez posebno kreiranih kostima (a to „bez“ smislila je Ivana Mladenović). Reditelj je očigledno želeo da nam kaže da između junaka Makmilanovog teksta i nas, gledalaca, nema distance, nema „rampe“, da smo suštinski s njima i da smo kao oni. Zaključak bi mogao da glasi da je dobijena kompaktna, zanimljiva, zabavna predstava, da duhoviti dijalog i opservacije pisca koje se tiču ljudskog bića u komplikovanom današnjem svetu odzvanjaju efektno, živoverno.

Punim plućima u ovoj predstavi dišu glumci – njih dvoje, Suzana Lukić i Goran Jevtić, koji igraju s velikim entuzijazmom, motivisano, sigurni da njihov trud ima puno opravdanje. Oni su besprekorno uigrani, pariraju jedno drugome perfektno, do najfinijih nijansi. Suzana Lukić, čiji se osebujni talenat iskazao u mnogim pozorišnim i nekim televizijskim produkcijama, unosi u predstavu inteligenciju, prostudiranost, žensko iskustvo i izvanrednu dikciju (danas sve ređi glumački kvalitet!), delujući odista ne kao literarno-pozorišni lik mlade intelektualke, naučnice, već kao stvarna mlada žena mučena dilemama i izložena svim nepogodama na putu žene koja traži sebe i smisao svog trajanja.

Njen partner, Goran Jevtić, razbarušeni, razmlatarani muzičar, zbunjeno muško biće, peče se na vatrama neurotizovanog doba, pokušava da razume svoju partnerku, da se usaglasi s njom, da izvrda neugodna pitanja, da bude i ono što jeste i ono što nije, da izbegne odgovornost, iskazujući pravo majstorstvo duhovite persiflaže. To nije više onaj mladić koji je 2005. debitovao na sceni Madlenianuma u ulozi Fam Tram Donga, u monodrami Ledeni svitac (po romanu Vladana Radomana), kada je ispričao dirljivu priču dečaka, Azijata, izvučenog iz Kineskog mora, pa dovedenog u Pariz, gde spava u metrou...  Tada je više srcem nego intelektom gradio poetični lik migranta, a danas je to glumac izgrađenog profila, profesionalac razvijenog glumačkog instrumentarijuma, kadar da se uhvati ukoštac sa najsloženijim psihološkim zadacima, da kreira autentične karaktere, kao što je ovaj prezentiran u predstavi Pluća. Goran Jevtić je scenski duhovit, plastičan, dopadljiv, stvaran u svojim sudarima sa ženom koju mu je sudbina dodelila.

Mioidrag Ilić

Dankan Mekmilan je engleski dramski pisac i reditelj. Njegove najpoznatije drame su Pluća, Ljudi, mesta i stvari, Svaka divna stvar, kao i dramatizacija knjige Džordža Orvela 1984. Njegove drame se uglavnom bave savremenim socio-političkim temama. Pluća se bave roditeljstvom i ekološkom osvešćenošću Ljudi, mesta i stvari tretiraju bolesti zavisnosti i proces ozdravljenja, Svaka divna stvar preispituje temu samoubistva. Pluća su imala svoju praizvedbu u Studio Theatre u Vašingtonu 2011. godine i od tada je bilo 40 produkcija na mnogim scenama sveta. Neke od poznatijih produkcija su svakako berlinska - Šaubine, režija Kejti Mičel, kao i produkcija sa Vest Enda u pozorištu Old Vik, u kojoj su igrali Met Smit i Kler Foj. U našem regionu, Pluća su imala premijeru u Exit teatru u Zagrebu kao i u Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani.

Ivan Vuković, reditelj rođen je 20.01.1983. godine u Beogradu. Diplomirao je Pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umestnosti u Beogradu, na klasi profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović. Zaposlen je kao vanredni profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu, na predmetima Gluma i Operski studio. Njegove predstave su: Tina Fej, Loše devojke, Pozorište Dadov Beograd (2008), Malgoržata Mročkovska, Justina, sestra moja, Narodno pozorište „Toša Jovanović” Zrenjanin (2010), Džon Ozborn, Osvrni se u gnevu, Narodno pozorište „Bora Stanković” Vranje (2010), Teri Džonson, Histerija, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd (2011), Radoslav Pavlović, Devojke, Narodno pozorište u Nišu (2011), Stiven Grinblat, Šekspir - izgubljeno/nadjeno Dom Omladine Beograd u koprodukciji sa Harvardskim univerzitetom (2012), Kristofer Durang, Ludi od terapije, Scena „Stamenković“ Beograd (2013), Ivo Brešan, Veliki manevri u tijesnim ulicama, Narodno pozorište u Nišu (2014), Radoslav Pavlović, Mala, Narodno pozorište u Nišu (2014), Jelena Mijović, 12 gnevnih žena, Narodno pozorište u Nišu (2015), Ivan Velisavljević, Svrati, reče čovek ,Narodno pozorište u Užicu (2016), Edmon Rostan, Sirano, Narodno pozorište u Beogradu (2017), Vilijem Šekspir, Kralj Lir, Narodno pozorište u Užicu (2018), Ežen Jonesko, Kakav kupleraj, Šabačko pozorište (2019), Isidora Sekulić, Hronika palanačkog groblja, Kruševačko pozorište (2021), Bora Ćosić, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Kruševačko pozorište (2021), Staša Bajac, Ova će biti ista, Atelje 212 (2021). Operske predstave: Johan Štraus Mlađi, Slepi miš, Narodno pozorište u Nišu (2013), Đoakino Rosini, Seviljski berberin, Narodno pozorište u Nišu (2015).

Fotografije sa press konferencije >>>

Fotografije sa premijere >>>