I konje ubijaju, zar ne?

Petak, 28. novembar 2014. u 20.00 časova
Mala scena MADLENIANUMA

 

Dramatizacija Milica Konstatinović

Režija Boris Todorović

Koreografija Miloš Sofrenović

Kompozitor Janja Lonćar

Scenografija Milica Stanković

Asistent scenografa Marija Timotić

Kostimografija Aleksandar Kovačević

Dizajner svetla Srđan Jovanović

Lektor Olga Marinković

 

LICA:

ROBERT SAJVERTIN................  Andrija Daničić

GLORIJA BITI........................... Violeta Goldman

DžEJMS BEJTS......................... Stevan Piale

RUBI BEJTS...............................Lidija Cvetić

DŽOEL ŽERARD........................Miloš Milić

ELIS TOMPLIN...........................Iskra Brajović

ROKI GRAVO............................Radomir Nikolić

ROLO PITERS............................Saša Joksimović

G-đa LAJDEN............................Dragica Ristanović

 

I konje ubijaju, zar ne?

U Operi i teatru „Madlenianum“ počela je priprema nove predstave za Malu scenu. U pitanju je dramsko-plesni projekat „I konje ubijaju, zar ne?“ koji će publika moći premijerno da pogleda 28. novembra ( prva repriza 2. decembra). Ovaj zanimljiv projekat mlade autorske ekipe predvođene dramaturgom Milicom Konstantinović, rediteljem Borisom Todorovićem i koreografom Milošem Sofrenovićem pobednik je Konkursa za mlade pozorišne stvaraoce koji je prvi put bio otvoren u „Madlenianumu“ u februaru ove godine. Članovi autorske ekipe su i Janja Lončar - kompozitor, Milica Stanković – scenograf i Aleksandar Kovačević – kostimograf.

Glumački ansambl oformljen je u junu mesecu posle četvorodnevne audicije i čine ga Violeta Goldman, Andrija Daničić, Stevan Piale, Lidija Cvetić, Miloš Milić, Iskra Brajović, Radomir Nikolić, Saša Joksimović i Dragica Ristanović.

Dramski predložak za predstavu „I konje ubijaju, zar ne?“ baziran je na istoimenom romanu Horasa Mekoja iz 1935. godine. Tema romana su plesni maratoni koji su bili aktuelni u to vreme. Pobednik maratona dobijao bi novčanu nagradu, što je podrazumevalo da par izdrži oko 2500 sati skoro neprekidnog plesa. Za vreme takvih maratona u pregrađima Holivuda gde su ljudi bili krajnje dehumanizovani, Džindžer Rodžers i Fred Aster su „igrali pod zvezdama dok im je magičnost Holivuda svetlucala u očima, budeći sva lažna obećanja“.

Raditelj predstave Boris Todorović kaže: „Nismo mi toliko nepotkupljivi koliko mislimo i zato treba biti oprezan da se sačuva ljudskost u krizi, jer će buduće generacije suditi o nama ne po tome kako smo postupali kada su stvari išle dobro, već kako smo tretirali jedni druge kada nisu“. Boris Todorović na probama sa ansamblom koji vrca zahuktalom snagom, pozitivnom energijom i maštovitošću, uz svoje sradnike stvara jedan pozorišni esej koji će se itekako ticati savremenog gledaoca, jer društvena depresija koju opisuje Horas Mekoj u svom legendarnom romanu, na žalost, ima mnogo dodirnih momenata sa stvarnošću u kojoj živimo. Predstava ne pruža odgovor na pitanje ko je pobedio u plesnom maratonu. Ona pruža gledaocima priliku da vidi svetlost kojom sijaju gubitnici.