Inetrvju - MARIO PAVLE DEL MONAKO

MARIO PAVLE DEL MONAKO, REDITELJ PUČINIJEVE OPERE TURANDOT

Ceo istorijat fiktivne literature vodi ka boljem razumevanju ljudskog stanja.

Posle skoro pola veka od poslednje postavke, Pučinijeva opera Turandot uskoro će po četvrti put postati sastavni deo redovnog operskog repertoara Velike scene Narodnog pozorišta koje ovaj naslov radi u koprodukciji sa zemunskim Madlenianumom. Premijera je zakazana za 23. decembar u nacionalnom teatru i 30. decembar u Zemunu, uz učešće ansambla Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Rediteljska palica poverena je mladom i veoma talentovanom umetniku slavnog prezimena Mariju Pavlu del Monaku, koji je magistarske studije operske režije završio na državnom Univerzitetu za muzičke i scenske umetnosti u Beču.

S obzirom na to da sam karijeru započeo u inostranstvu, priželjkivao sam da radim u gradu u kojem sam odrastao, a samim tim i da svoju strast ka pozorištu podelim sa našom publikom. Poziv direkcije Opere dočekao sam vrlo spreman i zadovoljan, kaže u intervjuu za Pozorišne novine i dodaje da ga za Narodno pozorište u Beogradu vezuju brojne uspomene.

Počevši od posećivanja predstava u kojima je nastupala moja majka Dragana, preko poznanstava sa divnim koleginicama i kolegama koji su od mog najranijeg doba, zajedno sa mojom porodicom, učestvovali u podržavanju mog interesovanja ka teatru i ljubavi ka klasičnoj muzici. Ova kuća je oduvek bila bitan integracioni deo mog odrastanja tako da i sam Beograd, posle svih ovih godina, pamtim najviše po Narodnom pozorištu. Sada imam priliku da u njemu, kao gost, sarađujem sa mnogim dragim ljudima i kvalitetnim umetnicima.

Turandot je poslednja Pučinijeva opera koju, iscrpljen teškom bolešću i smrću 1924. godine nije završio, već je to, dve godine kasnije, uradio kompozitor Franko Alfano. U želji da se odmakne od verizma, Pučini je posegnuo za nemačkom obradom legende o okrutnoj kineskoj princezi Turandot, koju je pre toga obradio italijanski pisac Karlo Goci, dok se ishodišna priča temelji na starom persijskom epu iz 12. veka. Kako Vi profesionalno ali i intimno, doživljavate to remek-delo koje skoro ceo jedan vek osvaja publiku širom sveta?

Turandot, kao mitski lik dela koje je vremenski pozicionirano u imaginarno doba stare Kine, uprkos svom bajkovitom okruženju, poseduje vrlo ljudske osobine ličnosti i vrlo realne psihičke raskole sa kojima se i običan čovek susreće. Ceo istorijat fiktivne literature vodi ka boljem razumevanju ljudskog stanja, ka poučavanju ljudskog duha i ka sintezi našeg sopstvenog mesta u društvu. Pored same fascinacije pojedinačnim likovima, od najvećeg značaja je sveprisutni ljudski instinkt, a najveća misterija je zaljubiti se. Podvlačim tematiku zaljubljivanja, a ne same ljubavi, jer je upravo zaljubljivanje princa Kalafa u princezu Turandot jedna nuklearna uvertira, čiji napon i opsesivna izdržljivost sprovode delo i igraju bitnu ulogu u transformaciji same Turandot iz jedne hladnokrvne, rigidne i linearne ličnosti u nežno i humanizovano ljudsko biće koje je razrešeno tamnice sopstvenih misli i koje se oslobađa sopstvene surovosti.

Poslednju inscenaciju ove opere u Narodnom pozorištu uradio je Jovan Putnik, a premijera je održana 17. oktobra 1975. godine. Dakle, skoro pola veka, ljubitelji opere u Beogradu čekaju da na redovnom repertoaru vide to raskošno delo prepuno predivnih arija, ali i dramatičnih i napetih scena. Po čemu će vaša postavka opere Turandot biti drugačija od drugih savremenih produkcija ove opere?

Sama činjenica da se na sceni našeg pozorišta nije našla toliko godina povlači veliku odgovornost svih koji će biti deo produkcije, ali moram da priznam da upravo ta činjenica predstavlja za mene posebnu čast i simbol je jednog poverenja, koje sigurno nećemo izneveriti. Štaviše, ubeđen sam da će nas to još više i motivisati da na repertoar vratimo ovakav značajan naslov. Karakterno ćemo se fokusirati na hiperbolizovani jezik motivacione podloge likova, koji se na svetskim pozornicama već dugi niz godina nalazi u drugom planu, jer je ostavljen na kompenzacionoj milosti estetike scenografije i kostimografije. Naravno da iste neće biti zapostavljene – ubeđeni smo da i scena i likovi na njoj moraju da budu u sinhronu, ne bi li pružili publici najautentičniji i najbogatiji doživljaj same priče. Vreme, likovi i prostor koji ih okružuje su neradzvojni, a kao takvi moraju da poseduju gramatiku izražaja koji omogućava publici da uroni u svet koji joj je predstavljen. Sve uloge iz ove opere, kao što je slučaj i u mnogim drugim delima, mogu da stanu u psihogram jedne jedine osobe, rastavljene na različite kanale temperamentalnih dimenzija i misaonih stanja ljudskog uma. Budući da taj naš um upravo predstavlja jednu bezgraničnu enigmu poimanja svesti, prednost svakog pozorišnog i literarnog dela je što nam omogućava da raščlanimo vektore dominantnih misli i ljudskih osobina, ne bismo li o njima većali i kroz njih komunicirali sa nama samima i sa našim sopstvenim stanjem svesti. Pored, kao prethodno navedene, surove, odlučne, pa čak i pretenciozne princeze Turandot, susrećemo se sa još nekoliko bitnih likova kao što su: Kalaf, mladi, hrabri princ koji, opčinjen princezinom lepotom, pristaje na izazov odgovaranja na tri zagonetke, ne bi li, pobedivši, uzeo ruku te nedostižne lepotice. Kroz njega i proživljavamo i istražujemo klasičan muški instinkt ka osvajanju ženskog bića. Kroz njegovog starog oca, Timura, razmatramo ljudsku prolaznost i veliku dozu usamljenosti i nemoći sa kojom se čovek susreće u najstarijem dobu. Kroz robinju, Liu, proživljavamo jednu skoro biblijsku žrtvu, koja svojim samoubistvom spasava Kalafov život, ne odajući njegovo ime princezi, i zbog čijeg žrtvovanja cela priča dobija i priliku da se okrene u romantičnom smeru između Kalafa i Turandot. Takođe, imamo i tri ministra palate, Pinga, Panga i Ponga, koji pored svoje administrativne funkcije u palati predstavljaju čeznuće običnog čoveka ka jednostavnijim vremenima i okolnostima. Prethodno navedene karakterizacije likova su samo neki od razloga zašto ovo delo rezonira i sa sadašnjicom i zašto će uvek biti aktuelno. Čovekovo okruženje i vreme se menjaju, ali sama ljudska raznolika suština - ne.

Sin ste priznatih umetnika – primadone Dragane Del Monako i operskog reditelja Klaudija. Breme slavnih roditelja može da bude problem, da stvori pritisak, da ukoči karijere… Kako vi podnosite taj „teret”, kako se nosite s njim?

Volim da priznam ljudima da to ne doživljavam kao teret, već kao jednostavnu spoznaju da je to moja porodica. To ne isključuje, naravno, činjenicu da sam se susretao sa raznim iskustvima do sada, gde su ljudi imali različite pristupe toj temi. Za mene je moja majka oduvek, pored svojih velikih umetničkih i intelektualnih kvaliteta, bila pre svega čovek, u najboljem smislu te reči. Kroz mnogobrojne humanitarne poteze tokom svoje karijere mi je približila i usadila, po mom mišljenju, najbitniju ljudsku osobinu, a to je pre svega, biti čovek. Tako i nastojim da živim. I naravno, ne želim da bilo čiji tuđi uspeh pripišem sebi, jer bi to predstavljalo devijaciju od realnosti. A sve to ne umanjuje moj ponos na njihove doprinose svetu kulture i inspiriše me da nastavim tim putem.

Mario, jedno od dva imena koje nosite, dobili ste po dedi, jednom od najboljih svetskih tenora svih vremena... 

Oba imena, u stvari, dobio sam po dedama; i sa srpske i sa italijanske strane porodice, što mi je naravno vrlo drago, budući da sebe i doživljavam kao izjednačenog pripadnika obe kulture. Deda Mario je, pre svega, iz priča, knjiga i sa snimaka njegovih nastupa ostavio na mene jedan neukrotivo teatralan utisak, sa nepresušnom voljom da deli svoju strast ka operi i pozorištu sa publikom celog sveta. Pored svoje muzikalnosti i vokalnih sposobnosti, bio je takođe i veoma talentovan slikar. Kao čovek radoznale prirode, gajio je veliko interesovanje ka pozorišnoj metodici Sistema Stanislavskog. Taj pristup je do tada bio vrlo netipičan za jednog operskog pevača, a može se reći da i dan danas nije raširen u operskom svetu. Po mom mišljenju, doprineo je, na jedan veoma unikatan način, revoluciji scenske i vokalne izražajnosti u svetu opere.

Mikojan Bezbradica