Intervju sa Albertom Triolom

Na scenu Narodnog pozorišta postavljate operu s jednom neobičnom šekspirovskom smešom vedrine, tragedije i fantastike čiji je glavni lik neobuzdani, bezobzirni ljubavnik. Ko je i kakav je, iz vaše rediteljske vizure, današnji Don Đovani?

Savršeno ste istakli ono na šta se ovo remek-delo fokusira. Kao dramma giocoso ovo je jedinstvena mešavina komičnog i tragičnog. Moja interpretacija ima za cilj da predstavi i naglasi obe dimenzije. Ova opera je poput samog života. Ljudska dela su zamršena, često nerazmrsivo, a sastoje se od različitih elemenata, ponekad suprotnih. Don Đovani je po meni vrlo pametan i fascinantan, šarmantan gospodin, koji zabavu pronalazi u dominaciji nad tuđim umovima. Manijakalni lutkar, lucidan, pa čak i sadista, koji pronalazi zadovoljstvo u zavođenju, a zatim u manipulaciji drugih. Jedna od posledica ove „okrutne igre“ je da kod svojih žrtava stvara strašnu i nezdravu, čak i morbidnu, zavisnost od sebe samog. On im postaje potreba, poput droge, a oni postaju osuđeni na to da ga svuda prate. On odaje utisak važnog, lepog, privlačnog, interesantnog, pa čak i jedinstvenog čoveka. Ljudi su skloni da se lako zaljube u takvu osobu i da im se čini da ne mogu preživeti bez nje. Idealna sredina za jedan takav karakter (odnosno kriminalni um), gde se on može najbolje izraziti je teatar – fascinantan prostor za našu maštu, najbolje mesto za iluzije. Teatar je privilegovano mesto gde se može pronaći veza s univerzalnim Duhom, gde se svako može uzdići i osećati se delom Svega. Međutim, to je istovremeno veoma opasno mesto, ukoliko uzmemo u obzir rizike koje nosi Ego. Teatar može biti plodno tle gde se zavodljivost, pojava i mašta naše egoistične „senke“ mogu preterano razviti. To je dimenzija koju umetnici odlično poznaju.

Dakle, kakav je današnji Don Đovani?

Naš Don Đovani je savršen izraz „teatarskog demona“, vrste harizmatičnog (možda i natprirodnog...) velikog reditelja, koji bira osobe kojima daje priliku da budu „neko“, da bi izrazio sebe van okvira, da bi se osećao jedinstvenim. Ovo se obično dešava kada Ego preuzme kontrolu nad umom, što je za umetnika najviša zanesenost, ali je i njegovo prokletstvo. Kada damo previše prostora i moći Egu, gubimo povezanost sa Svim i podložni smo zavisnosti i opsesijama. Ovo je upravo ono što se dešava našim likovima. Zamišljam ih kao ljude od teatra: Dona Elvira je glumica, Dona Ana je garderober, Cerlina je čistačica, a Mazeto je scenski tehničar. Leporelo je inspicijent (materijalna, fizička strana Don Đovanija, neko ko odlično poznaje mogućnosti i rizike „prostora za iluziju“). Otkrivamo ko je bio Don Otavio pre fatalnog susreta sa Don Đovanijem tek na kraju... Komendator predstavlja redak slučaj osobe koja je potpuno izuzeta od pretnji Ega. On uopšte ne reaguje na ogledalo Don Đovanija kojim on zavodi svoje žrtve i stavlja ih pod svoju kontrolu. Komendator je star, mudar, savršeno i stalno povezan sa Svim. Zbog toga njegov glas kao da potiče iz nedefinisanog prostora, a on sam se već na samom početku pojavljuje fizički preobražen.

Mnogi teoretičari opere tvrde da je Mocartov Don Đovani delo s tačnom i dubokom psihološkom razradom lika. Neki od njih tvrde, uprkos svemu, da je on najmoralniji lik od svih u tom delu?

Razlika između Don Đovanija i drugih likova u ovoj operi je u sledećem: ja ga vidim više kao entitet nego kao stvarnu osobu, dok su sva druga normalna ljudska bića preobražena u „nešto drugo“ nakon njegovog zavođenja. On ima takav efekat na Ego osoba koje zavede; oni odmah pokazuju svoj prirodni temperament, samo pojačan i u najboljem i u najgorem smislu. Elvira je veoma otvorena, ekstrovertna osoba i sebe predstavlja na vrlo komičan način. Uvek preteruje, u ljubomori, opsesiji, kada govori o sebi. Ona je neurotična osoba. Nasuprot njoj, Dona Ana je vrlo zatvorena, čak emotivno i fizički inhibirana, blokirana. Ona je introvertna i veoma okrenuta razmišljanju, isto toliko koliko je Elvira impulsivna. Mada, ona je daleko od stidljive osobe: vrlo je odlučna, jaka i stroga, najviše prema sebi. Don Otavio izgleda kao da uopšte nije usmeren na emotivnu dimenziju, iako deluje vrlo stidljivo, nesigurno i često okleva. Leporelo je ljubopitljiv i nestabilan. Dosta je naučio od svog gospodara. Njegova dimenzija je scena kao prostor fizičkog izražavanja strasti i primarnih emocija. Cerlina i Mazeto najiskrenije predstavljaju takozvane „obične ljude“. Mazeto odlično poznaje pravila sukobljavanja na psihološkom, pa čak i fizičkom nivou, kao i načine zastrašivanja i zloupotrebe moći; radi zavođenja Cerline, jednostavne i neiskusne devojke iz komšiluka, Don Đovani koristi jezik zabavne emisije sa televizije: ona onda počinje da sanjari i predaje se. Cerlina i Mazeto su, verovatno zbog svoje jednostavne i iskrene prirode, ujedno i najaktivniji u pronalaženju izlaza.

Naslovni junak, šarmantni plemić visoke inteligencije, koji je istovremeno i jedan od najpoznatijih zavodnika u svetskoj istoriji, prikazan je kao osoba koja ne odustaje od svojih ljubavnih poduhvata ne bojeći se čak ni smrti. Šta će u vašoj postavci na kraju prevladati – dobro ili zlo?

Nakon svega što sam do sada rekao, jasno je da se u Don Đovaniju može pronaći cinizam intelektualca tipičnog za kulturu 18. veka. On uživa u istraživanju ljudskog ponašanja. Njegov prefinjen i lucidan um ispituje i sve vreme uči kako ljudi reaguju kada su pod uticajem Ega. To možemo smatrati i patološkim vidom erotskog voajerizma. Don Đovani je serijski zavodnik, ali svrha njegove opsesije je više duševna nego fizička. Najdramatičniji momenti ove opere predstavljaju i daju glas „Apsolutnom“ – zavođenje Dona Ane (što je tipično mentalno silovanje), Komendatorova smrt, kao i poslednji sukob sa njim...

Don Đovani u prvoj sceni drugoga čina kaže: „Sve je to ljubav; ko god je veran samo jednoj, okrutan je prema drugima; ja, koji nosim u sebi tako široko osećanje, volim sve njih; i kako žene ne razumeju te stvari, moju prirodnu dobrotu zovu obmanom”. Ima li uopšte ljubavi u današnjem svetu, uglavnom, orijentisanom ka interesu?

Danas je mogućnost da se oseti saosećanje, da se doživi empatija prema drugima, najbitniji aspekat sposobnosti da se voli. Sve vreme, likovi u ovoj operi pokušavaju da podele sopstvene emocije (čak i one najjače i one o kojima se ne priča) sa drugima i da ohrabre jedni druge; svi osim Don Đovanija. U tome pronalazimo najistaknutiju karakteristiku glavnog lika, njegovo neurotično ponašanje manifestuje njegovu nesposobnost da iskusi empatiju prema drugim ljudskim bićima. Kao da nije moguće da „oseti“ i da bude nečim dotaknut. On ne poznaje saosećanje, te deluje kao usamljen i izolovan u sopstvenoj zastrašujućoj samoći. Možete li zamisliti gori pakao od toga?

Mikojan Bezbradica