Intervju sa Aleksandrom Ilićem

SAVREMENA IGRA IMA BUDUĆNOST U SRBIJI

Aleksandar Ilić, koreograf je baletsku karijeru započeo u Narodnom pozorištu u Beogradu 1998.godine, a u angažmanu prvog soliste je od 2005. godine. U jubilarnoj 150 godini Narodnog pozorišta na svečanoj akademiji dodeljena mu je "Zlatna značka" za 20 godina rada. Na ovoj sceni ostaće upamćen kao Miško u čuvenom baletu Vokija Kostića "Ko to tamo peva".
Kao koreograf, debitovao je 1999. godine na Festivalu koreografskih minijatura. Tokom karijere sarađivao je s velikim brojem domaćih i inostranih koreografa. Autor je brojnih baleta od kojih je čak tri uradio u produkciji Madlenianuma: Viva la vida! (Narodno pozorište 2009.); Lisabonska priča (Narodno pozorište 2010.); Praznik ljubavi (Madlenianum 2011.); Balada o mesecu lutalici i Sobareva metla (Madlenianum 2012.), Alisa u zemlji čuda (Narodno pozorište Sarajevo, 2017.), Čarobni breg (UK "Vuk Karadžić", 2019.).
Plesne predstave, instalacije i performansi: Fond Mila i kućni ljubimci (Bitefteatar, 2010.); Iza ogledala (Kulturni centar Reks, 2011.); My phobia - Pteronophobia (Laban konzervatorijum London, 2012.); Plesni teatar Gospođe (Narodno pozorište Beograd, 2014.); Igra Save Šumanovića – Beračice (Institut za umetničku igru, 2015.); Reminiscencija (Festival Velenje, 2015.), Četiri pesme za Tadja (Narodno pozorište Beograd, 2016.) Posle soneta (Madlenianum, 2016) Sablazan u dolini Svetog Florijana (Bosanski kulturni centar Sarajevo, 2017.).
Dečje predstave: Čarobni pasulj (Pozorište lutaka Pinokio, 2008.); Legenda o tebi (Atelje 212, 2013.), Zvezdica spavalica (Dom kulture Velenje, 2018.). Opere: Melanholični snovi grofa Save Vladisavića (Narodno pozorište Beograd, 2015.); Čarobna frula (Narodno pozorište, 2015.); Služavka gospodarica (Narodno pozorište u Beogradu, 2016.) Don Đovani (Narodno pozorište Sarajevo, 2016. i Kombank dvorana 2018.).
Koreografisao je veliki broj manjih formi koje se često izvode na baletskim takmičenjima.
Autor je knjiga stihova Praznik srca (1999-2010) i U prisustvu šapata (2013).
Jedan je od osnivača i predsednik Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, koje svake godine na Dan igre dodelju prestižnu novčanu nagradu Terpsihora. Glavni i odgovorni urednik je publikacije za umetničku igru Stepart.
Diplomirani je komunikolog i magistar koreografije.
Dobitnik je mnogih priznanja Narodnog pozorišta, grada Beograda, dve Nagrade "Dimitrije Parlić" Nagrade za životno delo "Filip Višnjić", nagrade kao najbolji mladi koreograf na Festivalu u Šangaju za balet Praznik ljubavi.
2015. godine izabran u zvanje vanrednog profesora za užu naučnu oblast Dramske i audiovizuelne umetnosti na Institutu za umetničku igru, prvoj visokoškolskoj ustanovi za igru kod nas.
Od 2016. do 2019. godine bio je umetnički direktor BELEF-a. Od 2019. je na poziciji v.d. direktora Kulturnog centra Beograda.

Balkan Dance Project je nastao kao saradnja umetnika iz regiona, posle 4 produkcije šta Vam je ovaj projekat doneo, da li je saradnja bila plodonosna?

Poslednja u nizu produkcija bila je dečija predstava Zvezdica Spavalica rađena po motivima knjige slovenačkog pisca Frane Miličinski - Ježeka, koja je naišla na odličan prijem kod dece i odraslih, a koja je našoj publici predstavljena kako na sceni Teatra Vuk tako i na sceni Opere i teatra Madlenianum. Balkan Dance Project je svojim delovanjem povezao umetnike na prostoru nekdašnje Jugoslavije i istočnog Balkana. Vrata svih pozorišta su nam se otvorila i prepoznala ideju i misiju kako kroz novo tumačenje umetničke igre savremenim jezikom tako i odabirom najboljih igrača. Koliko je misija ovog projekta bila izazov i za druge koreografe i umetnike, govori podatak da su i sami poneseni idejom stvarali slične produkcije. Situacija izazvana pandemijom zaustavila je rad je na poslednjoj produkciji u kojoj se po prvi put susreću hrvatski i slovenački koreografi, ali se nadam da ćemo na jesen imati priliku da pogledamo peto izdanje Balkan Dance Project-a.

Poznati ste po postavkama klasičnih književnih dela, Posle soneta su nastali na osnovu dela Franca Prešerna, šta vas inspiriše u literaturi?

Svaki koreograf ima svoju ideju, put, inspiraciju. Za nekog je to muzika, za nekog film, a u većini slučajeva literarni predlošci. I svaki put je uzbudljivo, neizvesno i teško. Moja poslednja plesna predstava Čarobni breg okupila je pored igrača i veliki broj umetnika koji su zajedno sa mnom pokušali da proniknu u suštinu Manove novele. Interesnatno je da je ova predstava selektovana za Festival u Šangaju, ali videćemo da li će se gostovanje i realizovati.
Pronalazim svoju inspiraciju u književnim delima, poeziji, prozi, i to mi daje mogućnost da komuniciram na drugi savremen način sa piscima i njihovim naslovima.

Kako birate muziku za svoje koreografije?

Poznat sam kao neko ko uvek radi u timu, uvek imam asistenta, pa su sva polazišta mojih koreografija prvobitno započeta sa okupljanjem autorskog tima. Muzika ili muzičku predložak je jednako važan, zastupljen u mojim koreografijama kao i svetlo i kostim. Volim da eksperimentišem sa modernim tehnikama zvukova ptica, vode, saobraćaja, ali uvek u svojim delima imam jaku vezu s klasičnom muzikom. Do sada sam sarađivao sa velikim brojem kompozitora. Nije lako sa mnom jer sam i sam muzički obrazovan, pa jednako namećem svoje ideje i rešenja.

Dosta ste sarađivali sa Madlenianumom, prvo kao igrač, a potom i kao koreograf u više produkcija, koliko Vam je značila ova saradnja i da li Beograd ima publiku za savremen balet, koji je vaš umetnički izraz?

Madlenianum opera i teatar, je na neki način otvorio vrata savremene igre u Srbiji. Postavkom Triptiha u koreografiji Ramon Uljea, imam utisak da je otvoreno novo poglavlje umetničke igre u Srbiji. Zatim Mocart Amade Renata Zanele, sve su to bili koraci da i mi igrači igramo kao neki tamo svet. Saradnja sa Madlenianumom profesionalno je uvek bila po najvišim standardima, umetnici su se cenili a predstave su uvek bile na tragu novih tendencija. Vreme će pokazati koliki je doprinos Madlenianuma bio u popularizaciji savremene umetničke igre u Srbiji.
Ja sam profesionalni klasični baletski igrač, koji je pune 22 godine proveo na sceni. Kao koreograf opredelio sam se za savremeni koreografski izraz, u okviru kog se slobodno krećem, istražujem i realizujem svoje predstave. Čak i kada radim u okviru klasičnih operskih ili baletskih formi služim se savremnim koreografskim vokabularom, što daje svežinu i inovaciju u predstavama. Naša publika voli savremenu igru, ali klasičan balet je i dalje omiljeniji.

Prošla je izolacija, šta Vas prvo čeka posle stanke od dva i po meseca?

Paralelno sa svim obavezama na poziciji Kulturnog Centra Beograda i Instituta za umetničku igru, radujem se da ćemo konačno premijerno predstaviti projekat In His Mind (Igra uma) u mojoj koreografiji . Priča o najozloglašenijem serijskom ubici u istoriji – Džeku Trboseku. Reč je o drugačijoj, interaktivnoj predstavi u kojoj je publika ujedno i učesnik. Zbog specifičnog ambijenta predstavi može prisustvovati najviše 15 ljudi tokom jednog prikazivanja, što će doprineti dodatnom osećaju intimnosti i probijanja četvrtog zida.
Ekipu čine iskusni internacionalni glumci i plesači - iz Francuske, Kalifornije i Beograda, a scenario je proizvod udruženog rada američkih i srpkih pisaca, koji će se razvijati i menjati vremenom i uvoditi nove, još uzbudljivije zaplete.
Uveliko pripremamo i novu plesnu predstavu koju ćemo izvesti krajem godine - Grand Hotel Budapest. Za sve ljubitelje poeziji u pripremi je i moja treća knjiga stihova.
Iako sam već u petoj deceniji, radujem se da ću još nastupiti u po nekoj predstavi, pa se lagano vraćam u formu.