Intervju sa Anom Radivojević Zdravković
Odštampaj
AUTORKA POZORIŠNIH HITOVA
Ana Radivojević Zdravković (1970, Beograd) je nakon završetka gimnazije „Bora Stanković“ u Vranju, najpre završila glumu, a potom i režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi istaknutog pozorišnog i filmskog reditelja, profesora Bore Draškovića.
Glumom je počela da se bavi još u Vranju kao mala, da bi kasnije u pozorištu "Bora Stanković" i režirala. Glumila je u više popularnih televizijskih filmova i serija, stalni je član Pozorišta na Terazijama, ali i stalni saradnik pozorišta za decu Puž. Kao pozorišna rediteljka angažovana je u svojoj matičnoj kući, ali i u pozorištima i za decu Puž i „Boško Buha“. Posle uspešno režirane predstave Miris kiše na Balkanu na poziv gospođe Zepter postaje direktorka Drame Opere i teatra Madleniaunum, na čijem mestu uspešno vodi dramski repertoar i režira. Tako je ubrzo posle uspešne režije domaćeg romana pristupila režiji svetski popularnog Doručka kod Tifanija, koji je kao i predhodna predstava bio veliki hit Madlenianuma sezonama.
U samo dve godine ste postavili dva velika pozorišna hita: Miris kiše na Balkanu 2009. i Doručak kod Tifanija 2011. da li je teško režirati književno delo, pogotovo romane koji imaju toliko razuđenu radnju i popularnost?
Predstava MIRIS KIŠE NA BALKANU imala je velika očekivanja od strane Madlenianuma kao producenta, a i od brojnih poštovalaca romana Gordane Kuić po kojem se predstava radila. Srećna okolnost je bila da je Nebojša Romčević napisao izuzetnu dramatizaciju romana, te je zapravo on obavio sublimiranje radnje koja je obimna i razuđena. Moj zadatak je bio da fragmentarnu dramaturgiju učinim pitkom tj. da vremenske i prostorne skokove učinim jasnim, ali tu sam imala veliku pomoć izvrsnog scenografa Dejana Pantelića, kompozitora Aleksandre Kovač i koreografa Andjelije Todorović. MIRIS KIŠE NA BALKANU došla je posle mojih 10 prethodnih režija u karijeri, ali je bila najzahtevnija do tada po pitanju brojnosti ansambla i pre svega po značaju kuće koja mi je uputila poziv da režiram. Zbog uspeha predstave MIRIS KIŠE NA BALKANU bio mi je upućen i poziv od strane gospođe Madlene Zepter da postanem deo uprave,a ubrzo i da DORUČAK KOD TIFANIJA upravo ja režiram, iako sam kao osoba u tom trenutku odgovorna za osmišljavanje dramskog repertoara, imala drugi predlog za reditelja te predstave. Raditi na tako kultnom štivu kakvo je DORUČAK KOD TIFANIJA jeste bila presija, ali sam ja ipak uživala u radu sa Milenom Bogavac koja je bila dramaturg, osmišljavajući idealnu kombinaciju onoga što nudi roman Trumana Kapota, film sa čuvenom Odri Hepbern i nečega što su bile moje originalne ideje. Više smo se držale romana nego filma, ali smo odlučile da sve ono što su najupečatljivije tačke u filmu ne izostavimo i da to čak pružimo publici u prvim minutima predstave (poput pesme MOON RIVER). Svakako kad se hrabro uđe i u kultne naslove desi se opušten i kreativan proces proba kakav sam ja imala i u slučaju MIRISA KIŠE NA BALKANU i u slučaju DORUČKA KOD TIFANIJA. Veoma sam ponosna na ono što smo ekipe i ja uradili. Znam da su glumci sa velikom radošću igrali predstave pred punom salom.
I sami ste glumica, da li je to prednost u vašem radu kao reditelja sa kolegama, već ste bili u njihovoj koži?
Kada sam upisala režiju kod profesora Bore Draškovića bila sam student specifičan po tome što sam prethodno diplomirala i glumu, ali sam učenju zanata reditelja pristupala potpuno isto kao i ostale kolege sa moje klase. Naučila sam kako glumcu dati pravu indikaciju, između ostalog svakako nije bilo govora o tome da pristupam tako što bih ja ulazila u ulogu, te "foršpilovala" glumcu tj. da ja glumim a da me glumac imitira. Profesor nas je učio kako da najjednostavnijim i najefikasnijim rečima uputimo glumce u naše rediteljske ideje i u njihove zadatke na sceni. Mislim da sam uspela da odvojim rediteljsku i glumačku profesiju uz neophodna mala prelivanja iz jedne profesije u drugu. Ono što je meni svakako uvek na umu kad sarađujem sa glumcima je krhkost glumačkog bića, te važim za reditelja koji za glumce uvek ima birane blage reči i neku vrstu majčinske ljubavi. Takođe se posebno radujem kad se u procesu rada otvori mogućnost da glumac dođe do nekih novih tački u svom stvaralaštvu, da otkrije svoje novo lice i sebi i meni i publici. Za tako nešto je potrebno mnogo posvećenosti, hrabrosti, kao i neka vrste sreće.
Kako provodite vreme u doba pandemije, da li Vam izolacija teško pada?
Vreme izolacije koristim za okretanje porodici pre svega. Dok smo svi bili u velikim radnim obavezama bili smo željni jedni drugih i nekih sasvim običnih stvari koje se mogu raditi i u izolaciji.