Intervju sa Branislavom Trifunovićem

ROMANTIK SA STAVOM

Branislav Trifunović je rođen 16. januara 1978. godine u Kruševcu. Osnovnu i srednju školu zavšio je u Užicu. Akademiju umetnosti, smer gluma, upisuje u Novom Sadu, u klasi prof. Petra Banićevića. Stalni je član ansambla Pozorišta Atelje 212 od 2010. godine.

Pozorišne predstave (izbor) – Atelje 212: Posetilac (Nacista), Bog pakla (Frenk), Dokle?! (Psiho), Kosa (Klod Huper Bukovski), Gospoda Glembajevi (Dr. iuris Puba Fabriczy Glembay), Otac na službenom putu (Otac, Mahmut Zolj), Zoan Đinđić, Ay, Carmela (Paulino); NP Sombor: Kako zasmejati gospodara (Filip Hristić), Opsada crkve Svetog spasa (Bogdan), Buđenje proleća (Hans Vrilov), Kazimir i Karolina (Konferansijer); NP Užice: Per Gint (Per Gint), BDP: Malajsko ludilo (Dušan), Disko svinje (Svinja); JDP: Hamlet (Gildenstern), Andromaha (Pilad), Smrt (Manijak ), Lulu (Alva Šen); Kruševačko pozorište: Derviš i smrt (Mula Jusuf), Dundo Maroje (Pomet), Tvrđava (Ahmet Šabo); Zvezdara teatar: Višnje u čokoladi (Sergej), Majstor i Margarita (Majstor i Pontije Pilat).

Poznat je po upečatljivim ulogama u filmovima I serijama: Jesen stiže dunjo moja, Pogled sa Ajfelovog tornja, Sedam i po, Tamo i ovde, Čekaj me, ja sigurno neću doći, Crna Zorica, Smrt čoveka na Balkanu, Odumiranje, Tajkun…

Nagrade: Povelja za izuzetno glumačko ostvarenje, za ulogu u filmu Jesen stiže dunjo moja, na Filmskom festivalu u Nišu 2004. godine; Priznanje glumac Festivala za ulogu u filmu Jesen stiže dunjo moja, na Filmskom festivalu u Nišu 2004. godine; Nagrada za najboljeg mladog glumca, za ulogu u filmu Jesen stiže dunjo moja, na Novosadskom filmskom festivalu, 2004. godine; za ulogu Pometa u Dundu Maroju dobio je Zoranov brk za glumačku bravuru večeri na Pozorišnom festivalu u Zaječaru 2009. godine i proglašen je glumcem večeri na Mucijevim danima 2010. Prvi put u Operi I teatru Madlenianum igra naslovnu ulogu u obnovljenoj predstavi Veliki Getsbi, koju opet gledamo od ove sezone.

Ponovo se vraćate na “Daske koje život znače”, da li Vam je ova pauza zbog pandemije teško pala, šta je za Vas pauza značila?

Nisam siguran kako da odgovorim na ovo pitanje jer nikada u životu nisam ovoliko bio odsutan iz pozorišta, a sa druge strane posle tolikog prisustva tokom svih ovih godina, malo sam i poželeo da se ponovo uželim. Sad sam negde izmedju straha i radosti čekajući prvu predstavu.

Obično Vas gledamo u angažovanim predstavama i u ulogama koje su odraz savremenog društva, kako se osećate u jednom klasičnom komadu, kako Vi vidite Getsbija?

Okolnosti su te koje su mi nametnule takav izbor a verovatno su te okolnosti imale plodno tlo na koje će se zalepiti. Ja ne verujem da umetnici smeju sebi da dozvole da ne govore o stvarima koje ih okružuju i uznemiruju, pa ću sigurno i dalje tražiti tekstove koji se tiču današnjeg vremena, jer ako se ne bavimo čovekom u svim okolnostima, čime se onda bavimo. Igrao sam dovoljno klasičnih dela ali sa druge strane nikad dovoljno i to je jedan od razloga zbog kojeg sam pristao da uskočim u Getsbija, pored divnih ljudi na sceni, ali i dalje ne znam kako će to izgledati. Dobra je stvar da sam sa nekim kolegama u predstavi već radio i da su nam se mišljenja često podudarala, to je, valjda, osnova da se i ja osetim lepo na sceni.

Da li ste I u privatnom životu romantični, šta ste spremni da uradite za voljenu osobu?

U današnje vreme bi se takvi ljudi gledali sa malo romantike i prezira, ali je pitanje danas šta čovek sme i može da uradi za ženu, bez obzira na prepreke. Mene će ta veza najviše zanimati.