Intervju sa Erik-Emanuelom Šmitom

BITI SLOBODAN ZNAČI PRISTATI NA SVOJU SUDBINU

Posle dužeg vremena u Operi i teatru Madlenianum nas očekuje jedna dramska premijera, tačnije melodrama. Tekst Da krenemo ispočetka, najigranijeg i najprevođenijeg francuskog autora, rado viđenog i na našim scenama Erik-Emanuela Šmita, u prevodu Nikole Bjelića, režira Andrea Ada Lazić, kojoj je ovo treći komad koji režira po tekstovima ovog zanimljivog savremenog autora. Komad Da krenemo ispočetka premijerno će biti izveden na Velikoj sceni Madlenianuma 1. oktobra, dok je prva repriza 2. oktobra, a druga 8. oktobra.

Filozof, romanopisac, pripovedač, pozorišni i filmski reditelj, ali pre i iznad svega dramaturg, savremeni francuski pisac Erik-Emanuel Šmit (Éric-Emmanuel Schmitt) već od ranog detinjstva pokazuje veliku ljubav prema muzici i počinje da svira klavir. Pozorište postaje njegova životna strast i on kao dete odlučuje da se posveti pozorištu, i to u ulozi dramskog pisca. Svršeni profesor filozofije se oduvek bavio suštinom života i mogućnosti postojanja Boga, a posle jedne katarzične noći u Sahari duboko spoznaje veru, nakon čega je napisao svoju prvu dramu Valonjska noć, koja će premijerno biti izvedena i objavljena 1991. godine. Nakon velikog uspeha drugog komada, Posetilac, koji će mu doneti Molijerovu nagradu za najboljeg autora, kao i Molijerove nagrade za pozorišno otkriće i za najbolju predstavu u privatnom pozorištu u toj godini, Šmit napušta univerzitetsku karijeru profesora filozije i posvećuje se pisanju, najpre drama, a ubrzo potom i romana i priča. Šmit je veoma plodan pisac. U anketi francuskog časopisa Lire Šmitov roman-monodrama Oskar igospođa u ružičastom mantilu je, zajedno sa Biblijom, Malim princem i Tri musketara, uvršten u dela koja su promenila život čitalaca-učesnika ankete. Oskar i gospođa u ružičastom mantilu je jedino delo van engleskog govornog područja koje se našlo među 15 najčitanijih knjiga na njujork-tajmsovoj listi bestselera.

Osim svojih dela, Šmit je uradio i nekoliko adaptacija za pozorište, prevoda za operu, scenarija za filmove i serije, a režirao je i dva filma po svojim delima. Takođe, veliki deo njegovih narativnih dela pisano je u prvom licu sa namerom da se postave na scenu, pa ih često i sam izvodi. Nakon što mu je Fondacija Ane Frank naručila novu adaptaciju Dnevnika Ane Frank za pozorište, i pošto nije našao pozorište u kome bi ga izveo, Šmit 2012. kupuje u Parizu pozorište Riv-Goš (Théâtre Rive-Gauche), gde okuplja ekipu glumaca i reditelja sa kojima od tada radi praizvođenja svojih dela, kao i dela autora sa kojima oseća književnu srodnost.

Za svoje književno stvaralaštvo Erik-Emanuel Šmit je dobio veliki broj nagrada i priznanja u Francuskoj i van nje, od kojih je najznačajnija svakako Velika nagrada Francuske akademije za celokupno pozorišno delo 2001, Gonkurova nagrada za novelu 2010, izbor u Belgijsku kraljevsku akademiju francuskog jezika i književnosti 2012, kao i 2016. izbor u žiri za čuvenu Gonkurovu nagradu. Podjednako ima naklonost i pohvale i kritike i publike. Osim što je najigraniji savremeni dramski pisac u Francuskoj, njegove drame najizvođenije su francuske drame u svetskim pozorištima. U njima, gotovo po pravilu, igraju najveći pozorišni i filmski glumci: Alen Delon, Bernar Žirodo, Šarlota Rampling, Žan-Pol Belmondo, Danijela Darije, Donald Saterlend, Marko Nikolić, Dragan Nikolić, Vojislav Brajović, Vesna Čipčić... Igrajući u Šmitovim komadima, mnogi su nominovani za nagradu Molijer za najboljeg glumca, a Danijela Darije je dobila nagradu Molijer za najbolju glumicu za ulogu u monodrami Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, u svojoj 86. godini, dok je Omar Šarif dobio nagradu za najboljeg glumca na Filmskom festivalu u Veneciji 2003. i Cezara za najboljeg glumca 2004. za ulogu Ibrahima u filmskoj adaptaciji Gospodina Ibrahima i cvetova iz Kurana.

Šmitove drame su filozofske, jer u svakoj od njih on postavlja određeni filozofski problem, a osnovno pitanje koje je u središtu njegovih drama je pitanje „ljudske sudbine“, odn. položaja čoveka u svetu. Povodom postavke njegovog poslednjeg komada Da krenemo ispočetka na scenu Opere i teatra Madlenianum zamolili smo ga za razgovor.

 

Vaši komadi su veoma popularni, u našoj zemlji se igra nekoliko Vaših komada. Drama Da krenemo ispočetka se čita u dahu. Čini se da Vi komad pišete za scenu, a ne za knjigu?

Bavim se i pisanjem za pozorište i pisanjem romana, ali pozorište je moje prvo drvo, drvo na kome prirodno pevam. Moji dramski tekstovi rađaju se pod mojim perom sa očiglednošću čiju tajnu ja ne znam. Od moje prve predstave, kritičari u Francuskoj bili su zapanjeni tom lakoćom i hvalili su je. Od tada, imam zadovoljstvo da sam igram u mnogim zemljama, ali takođe i sreću što se moje pripovetke i romani mnogo prevode i čitaju. U stvari, u velikim pozorišnim zemljama, kakva je vaša, prvo sam postao poznat po svojim komadima; a u zemljama u kojima se manje bave pozorištem, po romanima i pripovetkama.

 

S jedne strane ste filozof, a sa druge vernik. Kako ste pomirili to dvoje?

Duh se ne svodi na razum. U duhu, postoji i osetljivost, i srce, mašta, vrednosti. Da bih bio potpuni duh, bez odstranjivanja, često moram da izrazim svoju misao u dve faze. Primer? Na pitanje „Da li Bog postoji?“, ja ću vam odgovoriti „ja ne znam, ali verujem da postoji“. Moj razum kao filozofa kaže: „Ja ne znam“, a moja vera kao vernika kaže „Verujem da postoji“. Moj razum sumnja, a vera nimalo! Ja sam verujući agnostik.

 

Šta je za Vas vera?

Verovati ne znači znati. Verovati znači ukazati poverenje. Verovati znači pružiti poverenje svetu kada ga ne razumete. Verovati znači smatrati da je život veličanstven dar koji je u isti mah i dar smrti. Verovati znači misliti da univerzum nije apsurdan, već tajanstven.

 

Pišete o večitom traganju čoveka za pitanjima identiteta, ljudske sudbine, slobode, smisla. Čemu dajete prednost u svojim komadima?

Pišem pozorišne komade kako bih razmišljao sa pričama i likovima. Ne pronalazim nužno rešenja, ali formulišem misteriju i produbljujem je. Čini mi se da je važnije i časnije razmišljati nego tvrditi.

 

Da krenemo ispočetka se bavi relativitetom vremena i prostora. Da li stvarno mislite da možemo da se sretnemo sa svojim mlađim JA i da možemo promeniti tok sudbine?

Veliko pitanje: da li smo slobodni ili predodređeni? Izmišljamo li svoj život ili ga podnosimo? Filozofi su po tom pitanju vekovima podeljeni: Dekart, pristalica slobodne volje, protiv Spinoze, koji vidi iluziju u osećanju slobode. Iskreno rečeno, ne uspevam da se opredelim, ali razvio sam neku vrstu lične sinteze: biti slobodan znači pristati na svoju sudbinu. Ne proći pored sebe. Otkriti sebe, slušati sebe, upoznati sebe, a zatim se nametnuti drugima. Niče je to divno rekao: „Postani ono što jesi.“

 

Imate svoje privatno pozorište. Kako vidite položaj pozorišta danas, pogotovo u situaciji kada su mnoga zatvorena zbog pandemije?

Pozorište se 2.500 godina odupire svim ratovima i pandemijama! A i dalje je tako mlado. Svi smo pretrpeli štetu, izgubili smo energiju, projekte, novac, ali naša ljubav prema pozorištu nije oslabila! Naprotiv, kao i svaka želja, ona je ojačala s preprekama.

 

Kako se približiti savremenom gledaocu, kako ga “naterati” da dođe u teatar i nađe smisao u predstavi?

Novom gledaocu se mora pružiti da oseti po čemu je to pozorišna predstava jedinstvena i čudesna. Ona je ovde, i sada. Juče je bilo nešto drugo. Sutra će biti nešto drugo. Ta ljubav prema sadašnjem trenutku je pravi životni moral, koji može imati blagotvorne efekte na ostatak postojanja.

 

Bavite se muzikom, filmom i teatrom. Kojoj umetnosti dajete prednost i zašto?

Muzika je iznad svega. Mogu provesti dan bez čitanja, bez pisanja (teško), bez gledanja predstave ili filma, ali ni dana bez slušanja muzike. Muzika je dah moje duše.

Razgovor vodila: Tatijana Rapp

Preveo: Nikola Bjelić