Intervju sa Jasminom Trumbetaš Petrović

Jasmina Trumbetaš Petrović, rođena Beograđanka je uporedo sa studijama slavistike na Filološkom fakultetu, završila pevanje prvo kod profesora Predraga Androvića, a zatim kod profesorke Radmile Bakočević, kod koje je i magistrirala. Još tokom studija dobijala je priznanja kao najbolji student na odseku za solo pevanje, među kojima su: Nagrada „Jelena Mihajlović“, Nagrada „Biserka Cvejić“, Nagrada „Petar Konjović“, Nagrada „Aleksandar Trifunović“, „Jeunesse Musicales“ i druga nagrada (prva nije dodeljena) na takmičenju „Spontini-Pergolezi“ u Maiolatiju u Italiji 2000.
U Operi Narodnog pozorišta u Beogradu je angažovana još od 1993, prvo kao član Operskog studija, danas je direktorka Opere Narodnog pozorišta. Od brojinih uloga sopranskog faha pomenućemo samo neke za koje je dobila nagrade i koje je imala prilike da peva i u inostranstvu:
Margareta (Faust), Leonora (Moći sudbine), Aida, Tatjana (Onjegin), Madam Baterflaj... U operi Madlenianum je od samog početka, učestvovala je u operama Tajni brak, Dve udovice, Tako čine sve, Madam Baterflaj, Manon Lesko. Neke od njih ćemo imati prilike da vidimo i u ovom online sezoni.

Imali ste prilike od početka da učestvujete u operskim produkcijama Madlenianuma, kakav je vaš utisak da li je naša kuća uspela u misiji približavanja kamernih i retko izvođenih dela publici, kakvo je vaše iskustvo u saradnji sa Madlenianumom?

Jedna sam od nekolicine onih koji su učestvovali u prvoj predstavi  Tajni brak  tada  novoosnovanog Madlenianumu, kada zgrada još nije ni postojala. Entuzijazam je bio veliki i moram reći da je rad u svakoj produkciji uvek bio na visini sa kvalitetnim ljudima, bilo da su  pitanju pevači, dirigenti ili reditelji. U svim produkcijama u kojima sam nastupala, a bilo ih je dosta, uvek je bio ozbiljan i posvećen rad. Madlenianum je svakako dao nešto što je bilo potrebno muzičko-operskoj sceni a s druge strane oživeo je mnoga dela koja nisu vidjena ili su zaboravljena.

Praizvedba opere Cosi fan tutte je bila 2002. godine na sceni Madlenianuma, igrali ste ulogu Fiordiligi. Da li je to bio vaš prvi susret sa Mocartom? Imali ste prilike da radite sa vokalnim pedagogom Oliverom Miljaković, koliko je bio dragocen taj masterklas u pripremi uloge? Kakvo Vam je bilo iskustvo sa dirigentom Rubenom Silvom i rediteljem Miklošem Sinatarom?

Iako sam pre ove predstave već pevala Paminu u Mocartovoj Čarobnoj fruli u produkciji Narodnog pozorišta, moram reći da je opera Tako čine sve bila  jedna predstava koju smo svi voleli i radovali smo se svakoj probi. Ekipa je bila sjajna, a režiser Sinetar je bio zaista  veliki poznavalac scene od koga smo mnogo toga naučili i uspeli da napravimo jednu divnu predstavu zajedno sa sjajnim dirigentom Silvom.Takođe, uz pomoć Olivere Miljaković, velikog poznavaoca stilskog pevanja uloga iz Mocartovih opera uradili smo predstavu onako kako ona zaista treba da zvuči u vokalnom muzičkom smislu.

Pre dva meseca smo Vas videli u naslovnoj ulozi u operi Manon Lesko, kakvi su dalji planovi povodom ove opere koja je koprodukcija dve kuće, Narodnog pozorišta i Madlenianuma?

Posle 53 godine Beograd je imao priliku da vidi ovu predstavu u novom ruhu na obe naše operske scene. Kritike su bile sjajne i ova predstava je doživela veliki uspeh jer je bila kvalitetna u svim segmentima, od pevanja, orkestra, preko vizuelnog doživljalja režije, scenografije i kostima. Zaista smo se vratili u vreme visoko kvalitetnih predstava. 
Ova predstava će se i dalje prikazivati na obe scene, a planiraju se i gostovanja koja će se realizovati u skladu sa mogućnostima koje proizilaze iz aktuelne sadašnje situacije koja je zaokupila ceo svet pa prema tome i kulturu. Nadamo se najboljem.

Kako provodite vreme u izolaciji, kako da nam ova situacija bude inspiracija?

Za sve ljude, pa i za nas umetnike ova situacija može da bude prilika da se urade neke nove stvari za one koji to nisu stigli a želeli su. Oni koji su puno radili, da se odmore i iskoriste vreme I budu sa porodicom.  Isto tako možda je ovo i prilika  da se vratimo sebi i ne zaboravimo zašto smo na zemlji. Da shvatimo da je život jedan i kratak da se bavimo banalnim stvarima. Samim tim što smo umetnici Bog nam je dao tu privilegiju da se bavimo visokom kulturom i ne smemo to zaboraviti niti propustiti ni jedan trenutak  da se iskreno ne posvetimo umetnosti. Umetnost zahteva celog čoveka i puno ljubavi koju treba uložiti ne samo u stvaranje i kreiranje dela nego i u  međusobno poštovanje među kolegama.Lepa reč, osmeh, ljubav može učiniti čuda a prema tome i sjajne predstave.

U ovom vremenu, vremenu u izolaciji  moja usmerenost ide ka porodici i našim zajedničkim interesovanjima. Zajedno vežbamo na krovu naše zgrade, gledamo filmove, kuvamo i eksperimentišemo u kuhinji sa receptima, učimo svako u svojoj oblasti interesovanja, pevamo, sviramo. Vraćamo se biljkama. Sadimo cveće na terasi .Pravili smo i maske i uopšte svaki dan nam je kratak jer ima puno toga sto bismo hteli da uradimo ili napravimo.

Čuvajte svoje zdravlje. Budite optimisti u svemu što radite. Širite ljuba , jer ljubav pokreće sve.

Razgovor vodila Tatijana Rapp