Intervju sa Olgom Malević Đorđević

SPEKTAKULARAN DEBI NA OPERSKOJ SCENI

Sopran Olga Malević Djordjević je u našu kuću ušla stidljivo i prošla audiciju za jednu od najtežih sopranskih rola, Violetu u operi Travijata, u režiji proslavljenog ruskog reditelja Jurija Aleksandrova. Posle je igrala i u operi Pajaci istog reditelja i opereti Bečka krv. Rodjena Beograđanka, diplomirala je klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Zorice Dimitrijević-Stošić, a na istom fakultetu diplomirala je i solo pevanje u klasi prof. Irine Arsikin. Trenutno je profesor klavira u MŠ.”Kosta Manojlović” u Zemunu.

Kao pijanista ostvarila je niz javnih nastupa i koncerata, solističkih kao i u kamernim  ansamblima. Pored Madlenianuma nastupala je na Kolarcu na koncertu sopranskih arija Soprani sopra tutto i kao solista dela Pergolezija Stabat mater, sa Simfonijskim orkestrom RTS-a i Dečijim horom RTS-a, pod dirigentskom palicom maestra Stanka Jovanovića. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Nastupala je sa dečijim horom RTB-a, pod vodjstvom prof. Zlatana Vaude, i kao solista ostvarila je mnoge trajne snimke za Radio Beograd.   

 

Debi na sceni i odmah jedna takva uloga – Violeta Valeri u Travijati, kako ste se Vi osećali na premijeri i sve vreme dok ste igrali ovu ulogu?

Travijata je bila moj veliki izazov i veliki debi na sceni. Madlenianum mi je ukazao veliku čast i poverenje da ja budem jedini lik Violete u ovoj predstavi. Bila sam izuzetno nadahnuta i motivisana da ovu ulogu donesem na pravi način i da uspešno odgovorim izuzetnim muzičkim zahtevima maestra Stanka Jovanovića kao i nimalo jednostavnoj rediteljskoj zamisli velikog ruskog reditelja Jurija Aleksandrova. Premijera je bila kruna našeg zajedničkog rada. Travijata je doživela veliki uspeh. Malo je reći da sam se osećala izuzetno na sceni. Ogrmona pozitivna energija me je vodila kroz celu predstavu. Scena i muzika su bili moji prijatelji. Publika je to prepoznala i svaka naredna predstava je bila izuzetno posećena.

Radili ste sa vrsnim profesionalcima, pre svega svetskim rediteljem Jurij Aleksandrovim  i sa dirigentom Stankom Jovanovićem, koliko su Vam oni pomogli da iznesete ovako tešku ulogu?

Rad sa velikim svetskim rediteljem Jurijem Aleksandrovim je bio za mene pravo otkrovenje. Uz njega sam saznala da na sceni postoji jednostavnost pokreta, prirodnost u izrazu i da ne postoje nepremostivi zahtevi. Tražio je izuzetno mnogo od nas, da bezrezervno budemo i pevači, i glumci, i igrači, 100% posvećeni, i bez mogućnosti da se kaže:”Ja to ne mogu”. Sve svoje zahteve, glumu, pokret, najmanju emociju u promeni raspoloženja, sve je prvo on verno glumio i do najsitnijih detalja pokazivao i objašnjavao kako treba.

Pored ovog velikog profesionalca za dirigentskim pultom stoji još jedan veliki profesionalac - maestro Stanko Jovanović sa svojim izuzetnim muzičkim zahtevima. Svaka fraza, koloratura, svaki ton i dah je morao biti uvežban po njegovoj zamisli. Njegove muzičke ideje su bile toliko sjajne da je bilo prirodno (a svi znamo da je uloga Violete jedna od najtežih sopranskih rola!) pevati sa izuzetnom lakoćom i muzikalnošću. Mislim da sam imala veliku sreću da kao debitantkinja dobijem šansu da radim sa ova dva velika profesionalca i da od njih mnogo toga naučim i usvojim na najbolji mogući način.

 

Da li biste istakli nekog od kolega, šta mislite zašto je ovo bila omiljena predstava kod publike?

Sa kolegama sam imala izuzetnu saradnju. Svi su bili veoma blagonakloni, trudeći se da mi pomognu oko svih mojih nedoumica i da mi svojim iskustvom olakšaju da što bolje savladam sve zahteve i izazove koji su od mene očekivani.

Predstava je radjena u modernoj režiji. Radnja je prebačena u današnje vreme sa veoma modernim kostimima. Mislim da se to generalno našoj publici veoma dopalo. Pružen je novi vidik na dobro poznatu radnju opere kroz modern scenu i tradicionalnu muziku koju publika generacijama neguje i voli da je sluša na operskoj sceni. Ovom modernom režijom dobila je osveženje. Takodje, mislim da je sloboda reditelja, da na kraju glavnu junakinju ostavi u životu i da iz njenih poslednjih reči (O radosti!) izvuče novi život. Tako je naša publika umesto tradicionalnog, tragičnog kraja glavne junakinje, iz sale izlazila ushićena, prožeta pozitivnom energijom i ponesena idejom o pobedi života.

Čime se danas bavite, zašto Vas više nema na operskoj sceni?

S obzirom da sam i diplomirani pijanista trenutno sam angažovana kao profesor klavira u muzičkoj školi “Kosta Manojlović” u Zemunu. Pored operske scene klavir je moja velika ljubav i trenutno se trudim da mladim i talentovanim umetnicima pružim mogućnost da spoznaju svu lepotu bavljenja muzikom kao i prepoznavanje smisla umetnosti, i mogućnost da kroz muziku i sami kreiraju lepše i bolje sutra.

Kao neko ko izuzetno mnogo voli opersku scenu iskreno se nadam da ću i u budućnosti biti u prilici da ponovo na svoj način donesem neku novu ulogu i pokrenem ovaj vid svog umetničkog izraza.