Intervju sa Ramonom Uljeom

POKRET KAO POEZIJA

Ramon Ulje, koreograf je rođen u Esparageri (Barselona) 1962. godine. Završio je dramske studije na Pozorišnom institutu u Barseloni, i usavršavao klasičnu i savremenu igru u Parizu, Londonu i Njujorku, kao i pedagogiju u Madridu. Debitovao je u kompaniji Helaberta Azopardija. Njegova prva koreografija Dos Dies i Mig (Dva i po dana) osvojila je drugo mesto na koreografskom takmičenju 'Tórtola Valencia' 1984 godine. Osnovao je kompaniju Metros 1985. gde je premijerno izveo većinu svojih radova, repertoar kompanije uključuje preko 40 naslova. Radio je koreografiju za delo Naranjas y Limones  (Narandže i limuni) zajedno sa Žan Kristofom Majom za državni koreografski centar u Turu. Kao koreograf sarađivao je sa mnogim kompanijama kao što su: Španska nacionalna kompanija za igru (Compañía Nacional de Danza) i Državni balet Španije (Ballet Nacional de España), kao i balet Hispanico u SAD-u gde je stalni koreograf i profesor u kompanijskoj školi. New York Times je njegovu predstavu Good Night Paradise  (Laku noć raju) proglasio najboljom. Njegova kompanija Metros podjednako deluje u Njujorku i u Barseloni.

Ramon Ulje je u Beograd došao po preporuci Alekse Jelića koji je igrao u njegovoj kompaniji. Malobrojni srpski igrači su imali sreću da prisustvuju radionici savremenog baleta ovog veoma inspirativnog koreografa koji je u toku dva meseca održao masterklas zasnovan na tehnici Hoze Limona. Koreografsko veče Triptih je prezentacija ove radionice, gde smo mogli da se uverimo kako se klasičan baletski pokret probražava u prirodni, iskren, misaoni i duboko proživljen pokret. “Igra danas ima toliko toga da kaže. Zato i mislim da je budućnost pozorišta u teatru, gde tekst nije presudan, već ličnost”, reči su koreografa Uljea.

2004. ste u Madlenianumu postavili koreografsko veče Triptih. Da li se sećate rada sa srpskim igračima i da li možete nekog posebno da istaknete?

Bilo je divno raditi u Srbiji! Imao sam priliku da radim sa grupom veoma talentovanih i profesionalnih igrača. Sećajući se tih dana sećam se velike kreativnosti i harmonije u radu sa igračima, prolazili smo kroz različite faze na probama. Sećam se velikog talenta Milana, Dejana, Olge, Sanje, Alekse Ane...svi su bili sjajni!

.

Treći deo Violeta ste već postavljali u Njujorku (1985) i Barseloni (1998), koliko se ova srpska vezija razlikuje od predhodne dve?

Inspiraciju za ovaj deo sam pronašao u životnoj priči moje prijateljice Violete koja je preživela holokaust, ali i u izgnanstvu Jevreja i muslimana sa Iberisjkog poluostrva u vreme inkvizicije. Muzika tradicionalnih jevrejskih pesama mi je mnogo pomogla. Za srpsku verziju sam imao dva meseca rada sa potpuno nepoznatim igračima, ali za mene je to najbolja verzija koju sam postavio. Sve svoje misli i sećanja “sručio” sam u tu verziju.

Da li ima šanse da ponovo vidimo neko vaše delo u Srbiji?

Voleo bih da ponovo radim u Srbiji kao i u vašem pozorištu, bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim i u Beogradu i u Madlenianumu.
Sa svojom kompanijom Metros sam deo vremena u Barceloni, a deo u Njujorku. Najveći interes mi je da mogu da nastavim da neometano putujem i da mogu da sarađujem sa različitim zemljama gde ću u skladu sa njihovom kulturom da stvaram kreativne i originalne predstave.