Intervju sa Snežanom Savičić Sekulić

SPREMNA ZA NOVE IZAZOVE

Sopran Snežana Savičić Sekulić je prvakinja Opere Narodnog pozorišta i stalni saradnik Madlenianuma, naime svoju prvu profesionalnu ulogu je odigrala jako mlada baš na našoj sceni u operi Bedriha Smetane Dve udovice, koju ćemo imati prilike da vidimo u online sezoni. Posle ove nizale su se nove uloge u operama: Hofmanove priče, Mandragola, Anželika, Don Đovani, a gledamo je i u Muzičkom putovanju sa scene Madleniauma. Osnovne i postdiplomske studije završava kod prof. Radmile Smiljanić. Teško je nabrojati silne nagrade koje je dobila, kako domaće tako i one internacionalne. Nastupala je sa raznim filharmonijama i simfonijskim orkestrima, na važnijim operskim i koncertnim evropskim scenama (da pomenemo samo neke Bečka državna opera, Campidoglio u Rimu, Salle Gaveau u Parizu, Aleksandrinski Teatar  u Petrogradu, Janaček Teatar u Brnu, Muziekcentrum De IJsbreker u Amsterdamu, Slovensko narodno gledališče u Mariboru, Nacionalni Teatar u Bukureštu i Temišvar, HNK Zagreb, HNK Split, HNK Varaždin… a svakako je jedan od najvećih uspeha nastup na koncertu Monserat Kabalje u Beogradu. Deset godina je bila professor na Akademiji Umjetnosti u Banjaluci, trenutno je gostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti.

Anželik je žena bez morala kojoj je stalo samo do samoljublja, kako je Vi opravdavate?

Zadatak svakog umetnika je da donese lik kakav postoji u stvarnom životu. Ova predstava upravo, na komičan način, predstavlja jednu ženu kakvu možda neko od nas zaista i poznaje. Anželik – verovatno sarkastično nazvana baš tim lepim imenom, zarad malo luksuza i lakog provoda, doslovno je spremna na sve. Njena teška narav i zahtevna priroda su, ako mogu tako da tvrdim – sve što moja nije i upravo zato je ova uloga predstavljala veliki izazov. Publika se verovatno navikla na moja drugačija izdanja jer me je najčešće gledala i slušala u ulogama koje su oslikavale ranjive žene koje su uvek spremene da radi ljubavi žrtvuju sve u sebi. Moje junakinje su uvek završavale tragično. Ni jedna nije bila kao Anželik, tako sebična i bezobzirna, koja ustvari žrtvuje sve oko sebe radi svog kaprica; čak ju je i sam đavo vratio iz pakla jer je bila nepodnošljiva i ugasila tamošnju vatru. Spremna je na sve nezamislive pakosti i drskosti, samo da bi došla do svog željenog i zacrtanog cilja. Bonifas, njen muž, jadan i očajan, ne bi li je se rešio, odlučuje da oglasi prodaju sopstvene žene. Anželiku nisam pokušavala da opravdam, niti sam je osuđivala, jer bi me to sprečilo da verno prikažem njen zahtevan lik. Tražila sam u njoj ono zrnce ljudskosti, klicu dobrote, a postojanje toga potrvrđuje kraj predstave, kada se ona kaje za sve što je priredila svom mužu, pa ga na kolenima klečeći, moli za oproštaj. Verovatno iz predostrožnosti i lošeg iskustva da vuk dlaku menja, ali ćud nikad – muževljeva poslednja rečenica koju on izgovara, čak i posle njenog kajanja glasi: „I dalje je na prodaju...“

Da li se sećate premijere, da kažemo premijera, jer ste učestvovali i u postavci sa hrvatskim kolegama i u domaćoj verziji. Kakva je bila saradnja pre svega sa maestrom Kranjčevićem, a onda i sa drugim kolegama, da li postoji neka anegdota?

Predstave Anželik se sećam kao da je bila juče, a ne pre deset godina i zaista možemo govoriti da su bile dve premijere iste godine. Prva kao koprodukcija Madlenianuma i Opere b. b. iz Zagreba, sa kojom smo gostovali u Varaždinu, Zagrebu i Zrenjaninu. Imali smo zaista sjajnu i uspešnu saradnju. Druga je bila u domaćoj produkciji sa novim pevačkim snagama. Na blagajni se uvek tražila karta više. Anželik je kao naslov vraćena na repertoar Madlenianuma 2016. godine. Režiju potpisuje reditelj Stefan Sablić sa kojim sam imala odličnu saradnju. Zora Mojsilović-Popović je doprinela da se u njenim kostimima osećam kao mediteranska zavodnica, raskošna i samouverena. Scenografiju potpisuje Aleksandar Denić, čije ime garantuje uspeh. Maestro Vladimir Kranjčević zaslužuje samo reči pohvala. Kroz zahtevnu partituru Žaka Ibera nas je vodio sigurno i sve je funkcionisalo besprekorno.Tome svedoče i sjajne kritike koje su usledile posle predstave. Visoko poštovanje prema maestru imala sam izgrađeno mnogo pre naše prve zvanične saradnje. Kasnije sam imala tu sreću da sa njim ponovo sarađujem u više navrata. Njegov odnos prema muzici i posvećenost partituri uopšte karakterišu izuzetna disciplina, preciznost u radu, poštovanje onoga što je kompozitor zamislio i napisao, težnja ka savršenom izrazu. Može se reći da je imao tu vrlinu da iz svakog umetnika izvuče njegov maksimum. Na žalost, veliki Vladimir Kranjčević nas je napustio 10. februara ove godine. Njegov lik i delo ostaće urezani u srcima mnogih muzičara koji su imali čast da ostvare umetničku saradnju sa njim, među kojima je i moja malenkost.

Malo pre pandemije ste imali nastup u Karnegi holu, recite nam nešto o tome, u čemu Vas je sprečila pandemija?

Moj poslednji nastup pre počeka pandemiјe sam imala u njujorškom Karnegi holu. Nastupila sam sa našim priznatim gitaristom Nemanjom Bogunovićem i gudačkim kvintetom iz Njujorka. Ukratko, ako je to moguće tako predstaviti, to je koncert koji zauzima jedno od najvažnijih mesta u mojoj umetničkoj karijeri. Stajati na tako renomiranoj sceni samo po sebi predstavlja ogromnu ogovornost, jer se nalazite pred auditorijumom od skoro tri hiljade ljudi, koji se svi „pretvore u uho“. Publika koja posećuje Karnegi hol uvek ima najviša očekivanja, zbog visokog standarda koji su tokom njegove bogate istorije postavili najveći umetnici sveta koju su tu nastupali. Na sve to treba dodati i važnu činjenicu da je Karnegi hol scena sa verovatno najlepšom akustikom na svetu, zbog čega je pevanje za mene bilo veliko uživanje, a verujem i za publiku koja nas je pozdravila stojećim ovacijama. Usledile su sjajne kritike i sa tom emocijom sam se vratila u Beograd. Samo nekoliko dana posle toga, Karnegi hol je zatvoren, a Amerika je, kao i ostatak sveta nevoljno i nespremno ušla u borbu sa nevidljivim i podmuklim neprijateljem.Trebalo mi je par nedelja da u potpunosti shvatim šta se dešava i koliko je život zapravo i pored svih naših planova nepredvidiv. Predstave i koncerti su otkazani do kraja sezone, ne samo meni – već i svim mojim kolegama širom sveta.

Kako provodite vreme u izolaciji, šta Vam olakšava to vreme?

Vreme u izolaciji može imati svoje prednosti pored svih i svima poznatih manjkavosti. Dakle, jasno nam je da su kretanja ograničena, da smo preplavljeni talasima različitih informacija na koje mi ne možemo da utičemo, ali svakako postoje i mnoge dobre i lepe stvari koje možemo da radimo, a da nam u tome niko i ništa ne smeta. Svakodnevni porodični obroci učvrćuju osmehe na našim licima.Koristimo jedinstvenu priliku da čitamo naslove koje smo odavno planirali, pogledamo neki od mnogih filmova koji se prikazuju, pozovemo prijatelje kojima smo odavno obećavali da ćemo se čuti i videti i obnavljamo te planove za susrete posle ovog nedoba. Svakodnevno vežbanje i učenje novih uloga pomaže da ostanem spremna da zapevam čim se za to ukaže povoljna prilika.