Intervju sa Željkom Lučićem
Odštampaj
NE PRIZNAJEM REČ SLAVA, JA VOLIM OBIČAN ŽIVOT!
Naš proslavljeni bariton, Željko Lučić, već godinama gradi veoma uspešnu karijeru u inostranstvu stičući pozitivne kritike i slavu igrajući repertoar svetskih operskih kuća, poput Metropoliten Opere, Royal Opera House-a, Opere San Francisko, Pariske opere, Skale i Bečke opere. Došao je trenutak da zapeva i na sceni Opere i teatra Madlenianum na početku 24. sezone - 5. oktobra u 19.30 časova. Mi ga pratimo od samih početaka i dobro se sećamo koncerta koji je pevao 2000. godine u Sava Centru kao jedan od učenika naše proslavljene dive Biserke Cvejić, koja je na začetku Madlenianuma držala operski studio. I publika koja nije sklona slušanju opere je čula za Željka Lučića, našeg proslavljenog baritona koji je od otpravnika vozova postao operska zvezda. Počeo je da peva kao tinejdžer u rodnom Zrenjaninu u mešovitom horu „Josif Marinković” gde ga je primetio dirigent Slobodan Bursać i ohrabrio ga da postane solista. Pevanje je prvo učio kod Doroteje Spasić u Beogradu, da bi se posle par godina pridružio operskom studiju naše operske dive Biserke Cvejić, koja ga je verno pratila po svetu i do poslednjeg dana svog života u 92. godini podržavala. Prelomni trenutak u njegovoj karijeri je prva nagrada na Međunarodnom takmičenju Francisco Vinas u Barseloni. Svoju profesionalnu karijeru Željko je započeo u Srpskom narodnom pozorištu, gde je pevao od 1993. do 1998. godine, kada odlazi za inostranstvo, u Frankfurtsku operu gde je ostao punih deset godina I pored širokog operskog repertoara koji je tamo pevao najviše je ostao upamćen kao veridijanski bariton. Pored Frankfurtske opere Lučić je nastupao u svim vodećim operskim kućama, a svoj debi u Metropoliten operi imao je 2006. godine kao Barnaba u Ponkijelijevoj Đokondi, sa Violetom Urmani kao Đokondom, i pod dirigentskom palicom Bertranda de Bilija. Nakon toga nastupao je u Metropolitenu i u ulozi Žermona, grofa Lune, kao i u naslovnim ulogama u Magbetu i Rigoletu. Nastupao je sa operskim zvezdama poput Ane Netrepko, Marije Guljegine, Zorana Todorovića…5. oktobra će zapevati sa svojim prijateljima, sopranom Draganom Radaković i mecosopranom Sanjom Anastasiom, pod dirigentskom palicom Dejana Savića i uz pratnju Orkestra Opere i teatra Madlenianum.
Dugo smo čekali da nam ponovo zapevate u Beogradu, šta ste nam pripremili za ovaj gala koncert?
Da! Nikad ne bih mogao ni da pomislim, da će razlog čekanju biti nešto što se zove Virus ili Pandemija!!?? U današnje vreme, potpuna besmislica! No, bilo kako bilo, eto mene ponovo, i po prvi put u Madlenianumu!! Za koncert su planirane arije i dueti, možda i jedan tercet, a sve to iz kolekcije italijanskih kreatora - Verdi i Pučini!!
Imate gust raspored, koje Vas uloge i nastupi očekuju u novoj sezoni?
O rasporedu je trenutno nezahvalno govoriti, jer se situacija (ona besmislena, iz prvog pitanja), nije smirila i sredila, pa možemo da očekujemo promene. Gostovanja su tu, na papiru, i sve je spremno da se krene ponovo u akciju, ali tako je bilo i februara prošle godine, pa je sve palo u vodu! Trebalo bi ove sezone ponovo da nastupim u Metropolitenu, Parizu, Omanu (Festival u Muscatu), Frankfurtu, Bolšoj teatru itd…
Sa kojim umetnikom ste najlepše sarađivali?
Što se tiče mojih kolega, sa svima imam predivne uspomene! Jednostavno, ne izdvajam nikoga specijalno, jer je svaka predstava bila profesionalni izazov, prilika za dokazivanje (ima tu i malo takmičenja)!
Koliko Vas je slava promenila, da li ste i dalje u kontaktu sa svojim kolegama iz hora “Josif Marinković”?
Slava!??? Ne priznajem tu reč! Biti slavan znači nemati sebe, prijatelje, vreme za običan život! A, ja volim običan život!!
Svi znaju, a ja ću i da ponovim, jer se time ponosim, da je sve počelo sa “ Josifom”!!! Celu moju mladost je obeležio i ispunio najlepšim osećanjima baš ovaj hor, Prof. Bursać i moji dragi prijatelji, drugari i kolege iz hora! Naravno da sam u kontaktu sa njima!!!!!!!!!!!!!!
Kakva Vas sećanja vežu za vašu profesorku Biserku Cvejić, otkrijte nam neku anegdotu sa njom?
Malo pre rekoh, da bez “ Josifa” ništa od ovog ne bi bilo, pa tako ni bez moje drage Profesorke! Put me je odveo do nje, a ona uputila dalje u magiju operske umetnosti! Mojoj Bisi dugujem sve, bila mi je kao treći roditelj! Što se anegdota tiče, ima ih podosta, ali ne verujem da su prilagodjene za javnost..hahaha….
U jednom intervjuu ste izjavili da razmišljate da se povučete, da li ste se umorili od pevanja?
Jesam! Rekao sam da je bilo dosta čergarskog života, stresa, samoće, frustracija i odricanja (sve to nosi sa sobom ovaj operski život)!
Nisam se umorio od pevanja, ali od gluposti koje se dešavaju uporedo sa pevanjem - jesam!