Istorija Turandota

Pučini je radio na operi Turandot više od dve godine, međutim, umro je 1924. pre nego što je završio poslednju scenu. Završio je treći čin opisom smrti sluškinje Liu. Iako je napravio nekoliko skica konačnog dueta između Turandot i Kalafa, nije ostavio nikakve naznake o konačnoj verziji. Operu je završio dirigent Franko Alfano, a premijerno je izvedena u Skali u Milanu u nedelju 25. aprila 1926., godinu i pet meseci nakon Pučinijeve smrti.

Roza Raiza je pevala naslovnu ulogu, a tenori Migel Fleta i Franko Lo Đudiče smenjivali su se u ulozi princa Kalafa u originalnoj produkciji, iako je Fleta imao čast da nastupi u toj ulozi na premijernom izvođenju opere. Dirigovao je Arturo Toskanini, ali bez završetka koji je dopisao Franko Alfano. Sredinom 3. čina, dva takta posle reči Liu, poesia!, orkestar se odmarao. Toskanini je stao i odložio palicu. Okrenuo se publici i objavio: „Ovde se završava opera, jer je ovo trenutak kada je maestro umro.” Zavesa se polako spuštala i publika je izlazila. Ovo su reči koje je preneo Eugenio Gara, koji je bio prisutan na premijeri. U novinskom izveštaju objavljenom dan pre premijere navodi se da je sam Pučini predložio Toskaniniju da prekine izvođenje opere na završnim notama koje je komponovao Pučini. Toskanini, nezadovoljan Alfonsovim završetkom, dodatno ga je preradio, i upravo se ova verzija danas obično izvodi.

Izvođenje opere Turandot se brzo proširilo na druga mesta širom Evrope i sveta. Iako nikada nije dostigla isti status kao neke od popularnijih Pučinijevih opera, kao što su Boemi i Madam Baterflaj, Turandot je deo standardnog operskog repertoara.

 

Đakomo Pučini
22. decembar 1858 – 29. novembar 1924. 

Rođen 1858. godine u Luki, Italija, Đakomo Pučini je poticao iz duge loze profesionalnih muzičara. Đakomo je imao samo pet godina kada mu je umro otac, orguljaš i horovođa crkve San Martino. Posao orguljaša i horovođe obavljao je njegov stric, kako bi se osiguralo da Pučini može da preuzme tu ulogu kada bude dovoljno star kako bi održao tradiciju muzičara iz porodice Pučini koji su se na tom mestu nalazili već 124 godine. Mladi Pučini je sa 14 godina tamo započeo svoju karijeru kao orguljaš.

Pučinija je ohrabrilo da se posveti pozivu kompozitora to što su neka njegova crkvena dela i kantata naišli na pozitivan prijem. Aida, Verdijeva opera koju je gledao sa 18 godina, takođe ga je inspirisala. Stipendije koje je dobio od deda strica i kraljice Margarite Savojske omogućile su mu da studira na Milanskom konzervatorijumu od 1880. do 1883. godine.

Pučini nije mario za gradski život, ali je on uticao na njegov rad. Njegov boemski život siromašnog studenta, koji je delio stan sa još dva umetnika, kasnije je dobio svoj muzički izraz u operi Boemi (baš kao što je pisac Anri Murger našao inspiraciju u svojim mladalačkim godinama kada je bio siromašni pisac te su njegove priče poslužile kao motiv za operski libreto).

Iako je bio slabo povezan sa pokretom verizma, koji je težio stvaranju prirodnijeg i uverljivijeg operskog pozorišta, Pučini se nije ustručavao da komponuje istorijske komade ili da iskoristi egzotične lokacije. U Toski je opisao snažnu melodramu smeštenu u Rim u vreme Napoleona. Za Madam Buterflaj odabrao je američku priču smeštenu u Japan. Za Turandot, priču o hladnoj princezi u drevnoj Kini.

Pučini je doživeo početni neuspeh sa Madam Baterflaj (1904), ali ga je vera u delo navela da ga prepravlja sve dok ga ljubitelji opere nisu prihvatili. Ovaj početni neuspeh ga je privremeno sprečio da stvara nove kompozicije, ali poseta Njujorku ga je podstakla da napiše svoje prvo „moderno“ delo – Kći zapada. Prvi svetski rat izazvao je sledeći veliki prekid u Pučinijevom stvaralačkom životu. Neprijateljstva su zakomplikovala njegove pregovore da napiše operetu za izvođenje u Beču, koji je sada bio na neprijateljskoj teritoriji. Umesto toga, opereta je postala lagana opera Lastavica (La Rondina), postavljena u Monte Karlu i hladno dočekana u Metropoliten operi kao „smiraj genija“.

Pučini nikada nije povratio mladalačku slavu i romantičnu spontanost, ali je nastavio da ozbiljno radi, šireći svoje vidike. Pučini, koji je bio strastveni pušač, oboleo je od raka grla i 1924. odveden je u Brisel na lečenje kod specijaliste. Iako je operacija bila uspešna, Pučinijevo srce je otkazalo i on je ubrzo preminuo. U vreme svoje smrti, radio je na najambicioznijoj od svih svojih opera, Turandot, zasnovanoj na Šilerovoj romantičnoj adaptaciji fantazije Karla Gocija, venecijanskog satiričara iz 18. veka. U Turandotu Pučini po prvi put komponuje dosta za hor, i dao je veću, bogatiju raznovrsnost orkestru čime je pokazao da je upoznat sa Petruškom Stravinskog i drugim savremenim partiturama. Pučini je umro u 65. godini. Tokom svog života napisao je ukupno 12 opera.

 

Đuzepe Adami
1878–1946 

Đuzepe Adami je bio italijanski libretista. Rođen je u Veroni u Italiji, a diplomirao je na Univerzitetu u Padovi. Adami je poznat po svojoj saradnji sa Pučinijem na operama kao što su Lastavica iz 1917, Plašt iz 1918. i Turandot iz 1926. godine. Đuzepe Adami je napisao nekoliko drama kao što su: Fioi Di Goldoni, Una Capanna e il tuo cuore (1913), Capelli Bianchi (1915), Felicita Colombo (1935) i Nonna Felicita (1936).

 

Renato Simoni 
1875–1952

Renato je rođen u Veroni, u Italiji, a umro je u Milanu, takođe u Italiji. Simoni je bio italijanski novinar, dramaturg i pisac. Prvi posao koji je radio bio je posao urednika i kritičara u L' Adige, lokalnoj novinskoj kući u Veroni 1902. godine. Simoni je 1914. godine nasledio Džona Pocu kao pisac i kritičar u novinskoj kući Corriere della Sera, gde je radio do kraja života. Godine 1952. Simoni je poklonio 40.000 tomova svojih spisa i kritika Muzeju Skale, a posvetio ih je svojoj majci Liviji.