Izrael Galvan - Sevilja, Španija

Zlatno doba

muzika: David Lagos, Alfredo Lagos
koreografija: Israel Galvan
umetnički savetnik: Pedro G. Romero
svetlo: Ruben Camacho
zvuk: Pedro Leon
tehnički direktor: Pablo Pujol
menadžment: Rosario Gallardo
gostovanja: Austin Rial Eshelman (Rial & Eshelman)

produkcija: IG Compani u saradnji sa INAEM

trajanje: 75’
premijera: Festival de Jerez, 2005 

izvođenje: Israel Galvan

U flamenku, kao i u svim umetnostima, istoričari, stručnjaci i kritičari oduvek su definisali referentne periode. Period koji su nazvali „zlatnim dobom” flamenka, odgovara periodu koji traje od kraja XIX veka do 30-ih godina XX veka. „Zlatno doba” se posebno odnosi na pevanje i igru, dok je gitara doživela svoj uspon nešto kasnije. Shodno ovakvom pristupu, ni jedan pevač ili igrač danas, osim u izuzetnim slučajevima, neće moće da se izjednači po kvalitetu, čistoći i kreativnosti sa onima koji obeležili “zlatno doba” flamenka. Došlo je do propadanja formalnog modela u umetnosti flamenka koji je uspostavljen u tom periodu, njegovog osiromašavanja, uprošćavanja, ukrštanja i spajanja, ali i gubitka sadržaja, smisla i duha koji čine srž ove umetnosti. Sa pevačem Davidom Lagosom, koji brižno čuva zaostavštinu i gitaristom Alfredom Lagosom iz Jereza, rodnog grada flamenka, Izrael Galvan se oslanja na reference sledeći uobičajene pristupe. On istovremeno odbacuje teret „doba” i profitira isključivo od „zlata”, jer se zlato današnjice nalazi pred našim očima i čulima.

Izrael Galvan de los Rejes je poznat po tome što je predložio sopstveni izražajni jezik, ne samo kao igrač, već i kao scenski stvaralac. Jezik, do sada nepoznat u flamenku, zasnovan na fragmentacijama, sublimacijama i gestovima. Dobitnik Nacionalne nagrade za igru 2005. godine od strane Ministarstva kulture Španije „za umeće da u umetnosti poput flamenka stvori novu kreaciju bez zaboravljanja pravih korena koji su je održali do danas i koji je čine univerzalnim žanrom”, takođe je zavredeo i druga vredna priznanja, poput njujorške Besi nagrade i španske Zlatne medalje za zasluge u lepim umetnostima. Francusko Ministarstvo kulture ga je 2016. godine imenovalo za Oficira reda umetnosti i književnosti. Takođe je dobio šest Maks nagrada za scensku umetnost, kao i Nagrade kritike u Barseloni 2014. i 2018. godine. Sin seviljskih flamenko igrača Hozea Galvana i Eugenije de Los Rejes, Izrael Galvan je od svoje pete godine počeo je da živi duh i atmosferu poznatih stecišta flamenka i različitih akademija za umetničku igru na koje ga je otac vodio. Tek 1990. godine, on shvata da je igra njegov životni poziv. Nekoliko godina kasnije, postaje deo Kompanije Andaluza de Danza koju je vodio Mario Maja, čime je započeo nezaustavljivu karijeru obeleženu vrhunskim dostignućima u oblasti flamenka i umetničke igre. Radio je na brojnim projektima različitih umetničkih formi i sarađivao sa umetnicima različitih disciplina, među kojima su najznačajniji bili Enrike Morente, Manuel Soler i Mario Maja, kao i Sol Piko, Pet Metini, Visent Amigo, Alfredo Lagos, Manuela Karasko, Nik Lizard, Fernando Teremoto, Migel Poveda, Dijego Karasko, Herard Nunjez, i mnogi drugi. Godine 1998. predstavio je „¡Pogledaj! Crvene cipele”, prvi celovečernji komad sopstvene kompanije, koji su stručni kritičari ocenili kao briljantan, a uneo je pravu revoluciju u koncept flamenko predstava. Zatim su usledili komadi „Metamorfoze” (2000); „Galvanski”(2002); „Arena” (2004); „Zlatno doba” (2005); „Tabula Rasa” (2006); „Solo” (2007); „Kraj ovakvog stanja stvari”, „Redux” (2008); „Krivina” (2010); „Lo Real/Le Reel/The Real” (2012), kao poseban osvrt na romski holokaust pod nacističkim režimom, „FLA.CO.MEN” (2014); „Torobaka” (2014) u saradnji sa Akramom Kanom; „Slavlje” (2017); „Mehaničke spojnice”(2018); Gatomahija (2018) i „Izrael i Izrael” (2019) komad koji koristi veštačku inteligenciju za izražavanje „galvanskih kvaliteta“ kroz robotiku. Tokom 2019. godine premijerno je izveo “Ljubav čarobnica” de Falje i „Posvećenje proleća” Stravinskog, zajedno sa Silvi Kurvoazije i Korijem Smitom.