Petar Jovanović

Na konferenciji za medije ste rekli da ste se prvi put susreli sa Madlenianumom još kao student, a sada ste angažovani kao reditelj na predstavi GODIŠNJICA, kakav je bio prvi utisak, a kakav je sad posle dužeg boravka u našoj Kući?

Pre nešto više od dve decenije, profesor Radoslav Lazić nas je (studente prve godine režije) doveo u Madlenianum da nam pokaže kako pozorište treba da izgleda i kako treba da funkcioniše. Bilo je to neposredno nakon velikih promena u našoj zemlji i sećam se tog entuzijazma i nade da će sve krenuti na bolje, da biramo ispravan put i prave uzore, da ćemo promeniti celokupno društvo, pa tako i pozorište. Madlenianum je zaista tada delovao kao dobar uzor za promene, bar što se pozorišta tiče. Posle toliko godina i još više razočaranja (zbog izostalih promena), u Madlenianumu sam (sada kao „ne više mlad" reditelj) ponovo osetio nadu zbog potvrde da dobra i plemenita ideja može da opstane, da primer valjane pozorišne kuće i dalje imamo u svojoj blizini. Možda primer Madlenianuma nije promenio naše pozorište u celosti, ali svakako „čini razliku” - a to je u ovom našem svetu, koji tone u beznađe, dragoceno.

Kako ste sarađivali sa glumačkim ansamblom tokom proba?

Nadovezao bih se na temu koja je otvorena u prethodnom pitanju - Madlenianum je teatar koji nema stalni ansambl, već poziva glumce u goste pažljivo, vodeći računa o njihovim umetničkim, profesionalnim i ljudskim osobinama. Tako kao reditelj dođete u situaciju da ste na probi okruženi najboljima...u svakom smislu. Cenim da dalje objašnjenje nije potrebno ako se uzme u obzir da probe provodim sa talentovanim, duhovitim, vrednim i motivisanim ljudima.

Da li postoji neka posebna scena ili trenutak u tekstu koji vam je posebno drag i zašto?

Ovo je baš mučno pitanje - kao da mi neko traži da se izjasnim koji prst da mi odseče. Mogu li da se izvučem odgovorom da uživam u momentima kada (u više navrata u toku predstave) razuzdana komedija neočekivano poprimi liričan ton, kada iza humora prepoznate sasvim obične ljude, osetite njihove slabosti i tuge? 

Koji su najveći izazovi sa kojima ste se susreli tokom režiranja Godišnjice, i kako ste ih prevazišli?

Bez ikakvog preterivanja mogu da tvrdim da je najveći izazov kako uopšte završiti ovu predstavu, budući da se na probama toliko zabavljamo. To je izazov koji još uvek nismo prevazišli. Kad bolje razmislim, možda mi najveći izazov postaje upravo to: koliko će mi nedostajati ove probe kada izađe premijera.

Koja je glavna poruka koju želite da prenesete?

Godišnjica govori o potrebi jedne žene da promeni neke ustaljene paterne, besmislena pravila i konvencije, da ih pobedi zdravim humorom. Dokle god umemo da se smejemo i čak i u najtežim trenucima odnegujemo radost življenja, nismo izgubljeni - imamo sigurno bar još jednu šansu, a za to vredi biti živ. 

Šta publika može da očekuje od ovog komada, komediju, tragikomediju ili nešto drugo?

Možemo govoriti o Godišnjici kao komediji sa elementima melodrame, ali takođe i sa elementima slepstika. Možda joj ipak ne bih tražio tačnu definiciju, već pre ponudio opis: mudra komedija sa produženim dejstvom. Pod produženim dejstvom ne mislim samo na sasvim moguću upalu trbušnjaka (čak i kod onih koji treniraju smejanje redovno), već i na ono dejstvo na podsvest, kada još dugo nakon odgledane predstave prepoznajete neke njene momente u vašoj svakodnevici i shvatite da se nešto u vašem životu ili barem pogledu na svet promenilo.