POSLEDNJE ZBOGOM NUŠIĆEVE OŽALOŠĆENE PORODICE
Odštampaj
POSLEDNJE ZBOGOM NUŠIĆEVE OŽALOŠĆENE PORODICE
Na Bogojavljanje, 19. januara 1938. godine, u svom domu preminuo je Branislav Đ. Nušić. Iako se znalo da je najveći srpski komediograf već duže vreme ozbiljno bolestan, vest o smrti sve je iznenadila. Sahrana Nušićeva je jedan od najzapaženijih javnih događaja u kulturnom životu prestonice između dva svetska rata. Nušićevi osmrtni ostaci bili su izloženi na katafalku u foajeu Narodnog pozorišta 21. januara, a sahrana je obavljena 22. januara. Evo, šta su na dan sahrane izjavili viđeni Nušićevi savremenici.
„Nušić je u komediji raskovao plemeniti metal za sitnu paru, sitnu i mnogu, i za mnoge. Priznavan i nepriznavan od kritike, i primljen u Akademiju tek u sedamdesetoj godini, Nušić je završio ne samo kao najaktivnije ime, nego i kao potreba vremena. Jedno od najvećih zadovoljenja Nušiću bi trebalo biti osećanje praznine iza njegove smrti, praznine i brige u pozorištu, kome je on ubrizgavao kamfor iz godine u godinu.“ Milan Grol
„Da se naše građanstvo, toliki naš mali čovek, pribere oko kovčega Branislava Nušića, oko mrtvog tela pisca komedija, šala, stvaraoca karikatura, vedrog pisca, zabavljača, da sačini čitavu dugu i dobrovoljnu gardu oko njegovog sprovoda, od sedišta grada do dalekog groblja , na to narod nije navela ni obična radoznalost sveta prema svečanoj procesiji, niti želja za sudelovanjem u javnom činu, niti ga je privuklo jedno zvučno ime, pa ni ono što bi se nazvalo ’zahvalnost smehu’... Pravi uzrok koji je dostavio te duge redove Nušćevih sugrađana na ulice kojima je njegovo mrtvo telo proneseno, jeste jedno drugo tumačenje, drukčije dodeljen značaj koji je Nušićev smeh morao dobiti i dobio u vreme kad je pao i kraj njegova života.“ Milan Predić
„Nušić je bio moj roditelj. Roditelj moga repertoara. On je načinio od mene ono što sam sada, ulogama koje je za mene pisao. Bio je to veliki čovek, veliki toliko da mi još dugo i dugo nećemo imati sličnog po veličini... Nušić je za nas glumce značio ogromno. Mi smo ga voleli kao oca i mazili ga kao dete. On je kao otac brinuo o nama, starao se da nam da najbolje uloge, a mi smo ga zbog toga pazili i čuvali. Nušić nas je danas ostavio. Ali dok je pozorišta i dok je glumaca, znaće se za Nušića i on će među nama uvek biti živ.“ Žanka Stokić