Vesela udovica Franca Lehara

Početkom 20. veka Beč je, kao glavno bankarsko i poslovno središte Evrope,  imao ogromna sredstva i veliki broj bogatih ljudi spremnih za podršku umetnosti, uključujući i nekoliko operskih pozorišta, od kojih su neka aktivna do danas. Bečki operski hitovi često su putovali u Berlin, London i Njujork, pa je postojala stalna potraga za novim idejama i svežim talentom.

1905. godine, bečki libretista Leo Štajn naišao je na predstavu za koju je mislio da će to biti dobra opereta - L'Attaché d'ambassade, Henrija Meijaka. Meijakova priča o atašeu neke nemačke državice koji vreba imetak bogate i mlade udovice obećavala je dobru podlogu za komičnu operetu. Predložio je svom saradniku i upravniku Theater an der Wien,  Viktoru Leonu da zajedno napišu libreto. Kao kompozitora angažovali su Ričarda Hojbergera, budući da je prethodno komponovao popularnu operetu Der Opernball čiji su libreto, takođe, napisali Leon i Štajn i koja se izvodila u Theater an der Wien.

Hojberger je počeo raditi na partituri, ali mu “nije išlo od ruke”. Direktor pozorišta Vilhelm Karczag bio je toliko razočaran kad je čuo prve rezultate da je (na Hojbergerovo olakšanje) vratio libreto. Želeo je ukinuti projekat sve dok njegov sekretar Emil Štajninger nije predložio da ponude libreto kompozitoru Francu Leharu. Sin majstora vojnog orkestra, Lehar je svojevremeno bio vođa orkestra pozorišta i već je sarađivao sa Leonom i Štajnom, ali ovakvu vrstu komične operete do tada nije komponovao. Međutim, za par meseci opereta je bila gotova.

Za vodeće uloge angažovali su Mici Gunter i Luis Trojman, tadašnje operske zvezde. Tokom proba uprava pozorišta izgubila je veru u partiture i zatražila od Lehara da ih povuče, ali on je to odbio. Međutim, solisti su bili toliko oduševljeni komadom da su nadopunili pozorišni niski budžet plaćanjem vlastitih raskošnih kostima. 

Opereta je premijerno prikazana u Theatre an der Wien u Beču, 30. decembra 1905. Postigla je senzacionalan uspeh i u prvoj sezoni izvedena je 119 puta. Leti se ovo pozorište zatvaralo zbog vrućine, ali te 1906. godine zbog velike potražnje za Veselom udovicom, preselili su se u drugo pozorište na periferiji Beča, da bi se u jesen vratili u svoju zgradu ne prekidajući izvođenje operete.

Kad je dostigla svoje 300. uzastopno izvođenje, uprava pozorišta je napokon kupila nove kostime. Opereta je imala 483 izvođenja.

Za nekoliko godina postigla je međunarodni uspeh. Već 1906. igrana je u Hamburgu, Berlinu i Budimpešti na mađarskom jeziku.

1907. godine prevedena je na hrvatski, engleski, švedski i italijanski i izvedena je u Zagrebu, Londonu, Štokholmu i Milanu.  U Londonu je imala 778 izvođenja.  Kralj Edward VII gledao je čak četiri puta, dok je publika širom zemlje bila ushićena Veselom udovicom. Iste godine počelo je njeno izvođenje u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je u New Amsterdam Theatreu u Njujorku za godinu dana imala 416 izvođenja. Njen uspeh je bio takav da se u Buenos Airesu izvodila u pet pozorišta istovremeno. 

1908. izvela se u Kopenhagenu, Moskvi, Kairu, Šangaju, Melburnu i Johanesburgu, a potom i u Madrid i Parizu.

Nastajale su i parodije na nju. Doživljavala je mnoga prilagođavanja, menjala su se mesta održavanja radnje, muzika se prilagođavala jeziku na kojem se izvodila, menjala su se imena likova i naslovi, ali najpopularnija verzija ostala je originalna koja se čula u Londonu.

Opereta izvorno nije imala uvertiru. Lehar ju je napisao za 400. izvođenje, ali je retko korištena, jer je bio poželjniji izvorni kratak uvod. Bečka filharmonija izvela je uvertiru na koncertu Leharovog 70. rođendana u aprilu 1940. godine.

Privlačnost muzike Vesele udovice je u bogatstvu melodija, stanovitom erotskom fluidu i plesnim motivima kojima su se rado koristili koreografi.

U opereti se izmjenjuju ritmovi mazurke, poloneze, kola, galopa, kankana, a nad svime dominira valcer. Orkestar je vrlo brojan, pravi operski, čak simfonijski, a naslovna junakinja prešla je iz repertoara  pevačica veselih i smešnih uloga u repertoar operskih diva.

Urađene su i filmske i druge adaptacije. Dobro poznata muzika iz partitura uključuje "Vilja Song", "Da geh 'ich zu Maxim" ("Pronaći ćeš me kod Maximovih") i "Waldz Merry Widow Waldz".

Procenjuje se da je Vesela udovica izvedena oko 500.000 puta u prvih šezdeset godina.  Prema pozorišnom piscu Džonu Kenriku, ni jedna druga predstava ili mjuzikl sve do 1960-ih nije uživao takav međunarodni komercijalni uspeh.

Zato i nije čudo što je nazivaju kraljicom operete.

 

I jedna zanimljivost: Stanovnici gradića Groningen, u Nizozemskoj, iznenadili su se jednog nedeljnog jutra kad su čuli zvona svoje crkve kako zvone valcer Merry Widow!