VJAČESLAV OKUNJEV, scenograf i kostimograf
Diplomirao je na Lenjingradskom Institutu za pozorište, muziku i film (kod prof. I. G. Sigala). Radio je scenografije za više od  250 opera i baletskih predstava. Godine 1977. je debitovao sa "Žizelom" (u Marinskom teatru). U Marinskom teatru je radio scenografije za opere "Zaljubljen u tri pomorandže", "Mavru", "Besmrtni Kašćej", "Zvonik", "Majska kraljica", "Figarova ženidba", za balete "Silfide", "Petruška", "Svadba", "Kopelija" , "Ana Karenjina" (muzika Petra Čajkovskog), "Inspektor" (muzika Aleksandra Čajkovskog) itd.

U moskovskom Boljšom Teatru: za "Silfide", "Ruskog Hamleta". U Boljšom Teatru Belorusije: za "Čarobnu frulu", "Katarinu Ismailovu", "Tosku", "Žar pticu", "Posvećenje proleća", "Rognedu" (muzika Mdivanija), " Ondine" (muzika Hencea), "Don Kihota". U baletskom teatru Boris Eifman radio je scenografije za: "Čajkovskog", "Braću Karamazove", "Crvenu Žizelu ", "Ruskog Hamleta", "Don Žuana od Molijera".

Trenutno, Okunjev je glavni scenograf operskog i baletskog teatra “Musorski” (St. Peterburg), gde je radio scenografije za "Cara Sultana", "Karmen", "Otela", "Travijatu", "Uspavanu lepoticu", "Labudovo jezero", "Krcka Oraščića" i "Don Kihota". Od predstava klasične ruske opera postavio je scenografiju za: "Rat i mir", "Plameni anđeo" (Perm), "Careva nevesta" (Kijev), "Boris Godunov" (Odesa), "Jevgenij Onjegin" ("Opera St. Peterburg"), "Ruslan i Ljudmila" (Željabinski). U Marinskom teatru Vjačeslav Okunjev je rekonstruisao istorijske scene za "Hovanšćinu" (od Fedorovskog), "Petrušku" (Benoa), "Kopeliju" (po muzici umetnika iz devetnaestog veka), "Sadko" (od Korovina), "Kneza Igora" (od Konstantinovskog), "Mazepu" (od Šlepjanova), a u Kazanskom operskom teatru za "Karmen" (od Golovina).

Među najnovijim delima su mu: "Kleopatra" od Masnea (Perm), "Čerevički" (Kaljari, Italija), "Don Đovani" (Verona), "Žizela", "Labudovo jezero", "Don Kihot" (Tokio), "Petruška" (Glazgov), "Braća Karamazovi" (Esen), "Žizela" (Seul).

JURIJ ALEKSANDROV, reditelj
Juri  Isakovič Aleksandrov je 1974. godine diplomirao klavir na Lenjingradskom državnom konzervatorijumu (klasa profesora Umanskaje), a 1977  muzičku pozorišnu režiju (klasa profesora završne godine M. Slutskaje). Njegov završni rad je bio Donicetijev Don Paskvale na Beloruskom državnom akademskom Boljšoi Teatru.

Od 1978 do danas, Juri Aleksandrov radi kao pozorišni reditelj u Marinskom teatru. Njegov rad je raznovrstan, i za njega nema striktnog, kanonskog razumevanja opere. On smelo adaptira, analizira i eksperimentiše sa klasičnim operskim tekstovima. Štaviše, njegovu umetnost odlikuju jedinstvena estetika, originalne misli, paradoks i neočekivano. Slediti misaoni proces u njegovim produkcijama je istovremeno intrigantno i složeno, budući da je ispunjen alegorijom i metafizičkim idejama. Metafora je jedno od glavnih sredstava maestra, koje izlaže i ovaploćuje unutrašnji, duboko spiritualni, filozofski i poetski svet reditelja. Predstave koje je postavio u Marinskom teatru su uvek bile značajni događaji u kulturnom životu Sant Peterburga, a među njima su Donicetijeve opere Noćno zvono i Don Paskvale, Glukova Majska kraljica, Banevičeva Priča o Kaju i Gerdi, Mocartova opera Don Đovani, Mavra Stravinskog, Mocartova Figarova ženidba, Mazepa  Čajkovskog, opera Prokofjeva Semjon Kotko (nagrađen najvećom pozorišnom nagradom Rusije, Zlatnom maskom, 1999. godine u kategorijama "Najbolja operska predstava", "Najbolji operski reditelj ", "Najbolji operski scenograf" i "Najbolji operski dirigent") i  Verdijeve Aida, Don Karlos i Otelo. 

Jedan od najvećih ruskih muzičkih pozorišnih reditelja, Juri Aleksandrov, je stekao reputaciju operskog inovatora. 1987. godine je osnovao Kamerni muzički teatar. Prvobitno zamišljen kao kreativna "laboratorija", vremenom se razvio u profesionalnu Kamernu opersku kuću St. Petersburga, poznatu ne samo širom Rusije nego i u inostranstvu. Juri Aleksandrov je postavio preko dve stotine predstava u operskim kućama širom Rusije i u inostranstvu, a među njima su Donicetijev Ljubavni napitak (Riga), Hovanšćina  Musorskog (Moskva, Boljšoi Teatar), Mocartov Don Đovani (Vilnjus), Borodinov Knez Igor, Evgenije Onjegin Čajkovskog (Turska), Čerevički (Teatar Skala, Milano)  i Evgenije Onjegin  Čajkovskog, Mocartova opera Don Đovani  (Italija) i Pikova dama Čajkovskog (SAD). Jedna od novijih premijera u režiji maestra Aleksandrova koja je zapalila operski svet je Pučinijeva opera Turandot, koju je postavio u junu 2003 na sceni Arene u Veroni (Italija). To je bio događaj bez presedana: prvi put uopšte da je taj teatar pozvao jednog ruskog reditelja da postavi jednu od klasičnih italijanskih opera. Juri Aleksandrov i dirigent Valeri Gergiev, u Areni u Veroni, u avgustu 2005. postavili su operu Boris Godunov na najvećoj otvorenoj pozornici. 

STANKO JOVANOVIĆ, dirigent, rođen je 1968. godine u Beogradu. Na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu studirao je dirigovanje i 1992. godine diplomirao u  klasi prof. Jovana Šajnovića. Godine 1993. postaje stalni honorarni dirigent RTS-a. Pored samostalnih koncerata sa ansamblom RTS-a, asistira: Vasiju Sinajskom u pripremama IX simfonije L. V. Betovena; Juriju Alijevu u radu na Debisijevom Moru; Kristijanu Mandealu u Verdijevom Rekvijemu i svom profesoru Jovanu Šajnoviću u Mocartovom Rekvijemu i četiri poslednje pesme R. Štrausa. Sa Orkestrom Vojske Jugoslavije i Beogradskom filharmonijom izvodi VIII simfoniju L. V. Betovena i Don Žuana R. Štrausa. Tokom jednogodišnjeg rada u Baletu Narodnog pozorišta diriguje Delibovu Kopeliju i radi na pripremama Labudovog jezera P. I. Čajkovskog. Od 1996. godine stalni je dirigent orkestra RTS-a, sa kojim ostvaruje veći broj zapaženih koncerata, arhiviranih snimaka ređe izvođenih dela, kao i mnoga dela jugoslovenskih i srpskih kompozitora. Sa RTS-om snimio je i dva CD-a: VIII vekova Hilandara i Vivaldi – Bah koncerte za violinu i klavir sa solistima Trija Simonuti. Na gostovanjima u Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Sloveniji (Mariborska filharmonija) i Kanadi posebno mesto zauzimaju koncerti sa Londonskim kamernim orkestrom, Montrealskom filharmonijom kao i tradicionalni Novogodišnji koncert u Milanu, a od dela izvođenih na tim gostovanjima sa posebnim uspehom dirigovao je Liturgiju S. Rahmanjinova i Bramsovu III simfoniju. Od avgusta 1999. godine radi kao šef dirigent Filharmonije mladih Borislav Pašćan. 2001. godine dirigovao premijeru opere ‘’Dve udovice’’ B. Smetane u Operi i teatru Madlenianum. Od najnovijih gostovanja izdvaja se nastup sa orkestrom Torontske akademije (2005.) i Kamernim orkestrom iz Badena (Cirih, 2006.). Stanko Jovanović je umetnik širokog spektra i aktivan u svim muzičkim žanrovima ( Jazz, Rock, Narodna muzika). Veliki uspeh je postigao na velikom audio festivalu u Monte Karlu gde je dobio III nagradu za snimak jazz opere Kakaovac (1996.) Na poslednjem pijanističkom CD-u (koji je izašao u januaru 2006. godine u izdanju PGP RTS-a) predstavio se kao sjajan i autentičan izvođač ruskih, mađarskih u rumunskih romansi.

Nagrade:

- Oktobarska nagrada za studente
- Nagrada Muzičke produkcije RTS-a
- Nagrada Radio Beograda
- Nagrada RTS-a
- Nagrada Ujedinjenih nacija za Balkan
- Nagrada Međunarodnog Crvenog krsta (za humanitarni rad)
- Nagrada Jugoslovenskog Crvenog krsta  (za humanitarni rad)
- Nagrada BEMUS-a (1999.) za interpretaciju
  (kao dirigent Filharmonije mladih ‘’Borislav Pašćan’’)
- Nagrada BEMUS-a (2000.) za najbolji koncert BEMUS-a

  (Filharmonije mladih ‘’Borislav Pašćan’’) 

ALEKSANDAR NIKOLIĆ, rođen 1983. godine, studirao je pozorišnu i radio-režiju u klasi profesorice Ivane Vujić na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, kao i industrijski dizajn na Visokoj školi strukovnih studija Beogradska politehnika. Stručno se usavršavao u Hanoveru, u Nemačkoj, i u Breši, u Italiji.

Od sezone 2009/2010. angažovan je u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu na održavanju i obnavljanju tekućeg repertoara: Figarova ženidba Jagoša Markovića, Karmen Nebojše Bradića, Zaljubljen u tri narandže Jiržija Mencla, Lučija od Lamermura Džona Ramstera, Adrijana LeKuvrer Radoslava Zlatana Dorića...

Među odabranim projektima Aleksandra Nikolića nalaze se: Božićno putovanje (Opera Narodnog pozorišta, Beograd), Istar - svetska premijera dela Ivana Brkljačića (Dunav fest, Beogradska tvrđava), Draga mama (JDP i AU, Beograd), Le Chat botte Šarla Peroa (Paviljon Veljković), Ljiljan u dolu ili Jakob Apfelbek Bertolda Brehta (TIBA festival, Beograd), Stories my grandmother told me (KC Pavillion, Hanover, Nemačka), Posvete i premijere - Collegium musicum (Narodni muzej, Beograd), Europe (UN)limited  (KC Pavillion, Hanover, Nemačka), Čekajući Godoa Semjuela Beketa (Muzej primenjene umetnosti, Beograd).

Po pozivu predstavnika ELIA-e (The European League of Institutes of the Arts), a po izboru Univerziteta umetnosti u Beogradu, predstavom Vojcek Georga Bihnera Aleksandar Nikolić predstavljao je Srbiju na panevropskom festivalu Neu/Now 2009. godine.

NEBOJSA DUGALIĆ je rodjen u Kraljevu 1970. Redovni profesor glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Najvažnije uloge: Cezare (“Maska” Crnjanski), Sigismund (“Život je san” Kalderon), Knez Miskin (“Idiot” Dostojevski), Petar (“Govorna mana” G. Marković), Karađoz (“Prokleta avlija” Andrić), Simeon Njago (“Zlatno runo” Pekić), Dzejmi (“Dugo putovanje u noć” O Nil), Antonije (“Antonije i Kleopatra” Šekspir), El Greko (“Burleska o Grku” A. Hing), Mita (“Laža i paralaža” Sterija), Đorđe (“Tako je moralo biti” Nušić), Omer-paša Latas (“Omer-paša Latas” Andrić), Maks Bijalistok (“Producenti”M. Bruks), Ejlert Levborg (“Heda Gabler” Ibzen), Pavle Isaković (“Seobe” M.Crnjanski), Drobac (“Putujuće pozorište Šopalović”LJ. Simović), Dr. Ragin (“Paviljon br.6” A.P.Čehov), Dmitrije Karamazov (“Ispovest Dmitrija Karamazova” Dostojevski), Aram Tomasijan (“Zver na mesecu” Kalinoski), Rakitin (“Mesec dana na selu” Turgenjev) i druge.

Rezija: “Višnjik” A.P.Čehov, “Osvrni se u gnevu” Ozborn, “Omer-paša Latas” Andrić, “Uvo Vukovog jezika” N. Dugalić, “Stari dani” Bora Stanković, “Ženski razgovori” Radović, “Policajci” Mrozek, “Paviljon br.6” Čehov, “Putujuće pozorište Šopalović” Simović, “Čekajući Godoa” Beket, “Sluškinje” Zene, “Siroti mali hrčci” Mihić i dr.

Dobitnik vise međunarodnih nagrada, četiri zlatna i dva srebrna viteza u Moskvi, kao i domaćih, dve Sterijine, Zorana Radmilovića, Ljubise Jovanovića, četiri Zoranova brka, Ošišanog ježa, Nagrade žirija kritike za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni, Stojana Dečermića, više godišnjih nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu za najbolja ostvarenja u sezoni i dr. Za režiju je dobio Srebrnog viteza u Moskvi, Nagradu žirija publike u Brčkom za najbolju predstavu festivala, kao i nagradu na međunarodnom festivalu u Šapcu za najbolju predstavu.

Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje za ulogu Hadži Zamfira u mjuziklu Pozorišta na Terazijama "Zona Zamfirova" (2013).

Nebojša Dugalić je ostvario više uloga u televizijskim dramama, na radiju i filmu.

BRANISLAV NUŠIĆ se rodio 8. oktobra 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša, u cincarskoj trgovačkoj porodici, od oca Đorđa i majke Ljubice. Porodica se ubrzo preselila u Smederevo, gde je Nušić završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije, ali je maturirao u Beogradu. 1882. godine. Kada je napunio osamnaestu, zakonski je promenio ime u Branislav Nušić i pod tim imenom 1884. diplomirao prava u Beogradu.

Sa devetnaest godina, 1883. godine, napisao je Nušić prvu komediju Narodni poslanik, koja je naišla na pohvale i podršku najuglednijih književnika, ali je ipak trinaest godina ležala u fioci i nije postavljana na repertoar, jer se nije dopala Aleksandru Obrenoviću, koji je ocenio da predstavljala „ruganje borcima za parlamentarizam“. Ali, Nušić nastavlja da piše i učestvuje u burnim istorijskim događajima s kraja 19. veka. Godine 1885. nalazio se na redovnom služenju vojnog roka i kao član redovne jedinice učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu. Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja iz Srpsko-bugarskog rata, nije bio ni jedan državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu Dva raba za tadašnje opoziciono glasilo Dnevni list i zbog toga je osuđen na dve godine robije. U zatvoru piše komediju Protekcija. Kako je dobio dozvolu za pisanje? Nušić je znao da upravnik cenzuriše njegovu poštu, pa je počeo da „piše“ poštu svom rođaku ministru. Zahvaljujući dovitljivosti, tako je sebi obezbedio povlašćen tretman i – pravo na pisanje.

Po izlasku iz zatvora – kao da je neki svoj junak – dobio je Nušić ni manje ni više nego konzularnu službu, koju će obavljati desetak godina i tokom koje će boraviti u Bitolju (gde se i oženio), Serezu, Solunu, Skoplju, i Prištini. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali je godinu dana kasnije napustio ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Počeo je tada da piše pod pseudonimom „Ben Akiba“.

U Makedoniju se vratio 1912. godine. Najpre je u Bitolju, pa potom u Skoplju, gde 1913. osniva pozorište u Skoplju. Tokom Prvog svetskog rata Nušić se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, a potom se oporavljao u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. U ovom svetskom ratu Nušića je sustigla najveća porodična tragedija. Sin jedinac Ban, najpre je teško ranjen, a kada je izvidao rane i vratio se u rov, poginuo je. Nušić nikad nije prežalio sina, a svoja osećanja iskazao je u proznom delu Devetsto petnaesta – tragedija jednog naroda. Ipak, Nušić ne bi bio Nušić, kada i za njegovo stradanje u Prvom svetskom ratu ne bi bila vezana neka anegdota. Kada je video da mora da se povlači sa srpskom vojskom, Nušić je napravio selekciju i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Do Prištine, dokle se bežalo železnicom, sa sobom je nosio rukipise teške gotovo petnaest kilograma. Ali, pošto se od Prištine do Prizrena moralo ići pešice, bio je prinuđen da napravi novu selekciju. Među odbačenim rukpisima našlo se i Sumnjivo lice. Drama je ostavljena na čuvanje Arbanasu koji je Nušiću dao „besu“ da će tekst sačuvati. Iako su tokom rata u Prištinu upali Bugari i sve spalili, pa i svu Nušićevu zaostavštinu, Arbanas je održao „besu“ i tekst Sumnjivog lica je spasen.

Posle Prvog svetskog rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Nakon toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. U poslednjoj deceniji života, Branislav Nušić ponovo postaje opozicionar, a kao pripadnik Narodnog fronta javno govori protiv fašizma. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Umro je 19. januara 1938. godine u Beogradu. 

KOSTA BUNUŠEVAC rođen je 1948. godine. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, odsek Slikarstvo 1971. godine. Ostvario je brojne samostalne i grupne izložbe u zemlji i inostranstvu. Multimedijalno orijentisan kroz teatar, dizajn, marketing, pronalazaštvo, muziku, arhitekturu i glumu na filmu, pozorištu i na televiziji. Profesor na Akademiji lepih umetnosti 1999 – 2007. Idejni je tvorac TV emisija Beograd noću i Oliver Mandić. Autor je znaka Vojvođanske banke. Omiljeni lik: Super Ridža u filmu Kako je propao rok-en-rol.

RONALD HARVUD

Rođen je u jevrejskoj porodici u Kejp Taunu u Južnoj Africi, 1934. godine. Prelazi u London 1951. godine i posle završetka studija na Kraljevskoj akademiji za umetnost, pridružuje se „Šekspirovoj kompaniji“ ser Donalda Volfita, jednog od poslednjih glumaca-menadžera u britanskom teatru pedesetih. Štaviše, od 1953. do 1958. Harvud je lični garderober ser Volfita. Na osnovu ovih iskustava on će kasnije napisati čuvenu dramu Garderober, kao i biografiju Ser Donald Volfit, život i rad u staromodnom pozorištu. Ronald Harvud započinje karijeru pisca i dramatičara 1960. i odmah se predstavlja kao profilisani pisac romana i drama. Jedna od osnovnih Harvudovih dramskih preokupacija potiče od fasciniranosti scenom. Komadi poput Garderobera, Šta ostane od lavova (posvećen Sari Bernar), Na čijoj strani (o isleđivanju Vilhelma Furtvenglera šefa-dirigenta Berlinske filharmonije),  Kvarteta (o ostarelim operskim pevačima), kao i knjige koji nose nazive Sve svetske scene i Opšta istorija pozorišta, govore o stalnoj i opsesivnoj vezanosti za „daske koje život znače“. Pošto je postigao svetsku slavu kao dramski pisac i uz nobelovca Pintera postao najpoznatijim britanskim savremenim dramskim piscem, Harvud se okrenuo i pisanju scenarija. Posebno je zapažena njegova saradnja sa slavnim rediteljem Romanom Polanskim za koga je napisao dva scenarija za filmove Pijanista (nagrada Oskar za najbolji prerađeni scenario) i Oliver Tvist. Drame Ronalda Harvuda igraju se trenutno u preko dvadeset zemalja sveta, a drama Kvartet na šest svetskih jezika. Osim kao pisac Harvud je aktivan i kao predsednik Svetskog PEN Centra (1993-1997). Od ove godine Ronald Harvud je i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. 

IVANA VUJIĆ, rediteljka i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, jedna je od najkontraverznijih i najuspešnijih pozorišnih reditelja savremenog srpskog teatra. Uvek na ivici ekstravagancije, u stalnom tgraganju za modernošću i u osluškivanju svetskih kretanja, ova rediteljka je na beogradskim scenama već postala sinonim za teatarsku modernost, nov i nekonvencionalni dramski izraz. Ivana Vujić osnivač je i direktor BETON HALA TEATRA, postavila je na scenu preko 60 predstava autora: Šekspira, Vebstera, Sartra, Ženea, Beketa, Joneska, Brehta, Euripida, Vajlda, Šimelfeniga, Koltesa. Režirala u Sloveniji, Nemačkoj i Italiji.

SANJA DOMAZET, rođena je u Smederevu, završila je Pravni fakultet u Beogradu. Poznati je dramski pisac (Punjene tikvice, Krila od olova), ali se bavi i književnom i pozorišnom kritikom u dnevnom listu Danas. Osim predstave Frida Kalo, Sanja Domazet dovršila je i predstavu Koko o najpoznatijoj kreatorki 20. veka, ali i roman Ko plače, koji se ove godine našao u najužem izboru za NIN-ov roman godine. Sanja Domazet pre svega je lirski autor u čijem delu se pretapaju sudbine ljudi, sa njihovim razmišljanjima i preokupacijama. Tanka linija dva sveta: onog unutarnjeg koji traži stalnu satisfakciju i onog spoljašnjeg koji takvo zadovoljenje ometa, mesto je trvenja, borbi, uspeha i propasti junaka Sanje Domazet.