POSLEDNJE ZBOGOM NUŠIĆEVE OŽALOŠĆENE PORODICE

Na Bogojavljanje, 19. januara 1938. godine, u svom domu preminuo je Branislav Đ. Nušić. Iako se znalo da je najveći srpski komediograf već duže vreme ozbiljno bolestan, vest o smrti sve je iznenadila. Sahrana Nušićeva je jedan od najzapaženijih javnih događaja u kulturnom životu prestonice između dva svetska rata. Nušićevi osmrtni ostaci bili su izloženi na katafalku u foajeu Narodnog pozorišta 21. januara, a sahrana je obavljena 22. januara. Evo, šta su na dan sahrane izjavili viđeni Nušićevi savremenici.

„Nušić je u komediji raskovao plemeniti metal za sitnu paru, sitnu i mnogu, i za mnoge. Priznavan i nepriznavan od kritike, i primljen u Akademiju tek u sedamdesetoj godini, Nušić je završio ne samo kao najaktivnije ime, nego i kao potreba vremena. Jedno od najvećih zadovoljenja Nušiću bi trebalo biti osećanje praznine iza njegove smrti, praznine i brige u pozorištu, kome je on ubrizgavao kamfor iz godine u godinu.“ Milan Grol

„Da se naše građanstvo, toliki naš mali čovek, pribere oko kovčega Branislava Nušića, oko mrtvog tela pisca komedija, šala, stvaraoca karikatura, vedrog pisca, zabavljača, da sačini čitavu dugu i dobrovoljnu gardu oko njegovog sprovoda, od sedišta grada do dalekog groblja , na to narod nije navela ni obična radoznalost sveta prema svečanoj procesiji, niti želja za sudelovanjem u javnom činu, niti ga je privuklo jedno zvučno ime, pa ni ono što bi se nazvalo ’zahvalnost smehu’... Pravi uzrok koji je dostavio te duge redove Nušćevih sugrađana na ulice kojima je njegovo mrtvo telo proneseno, jeste jedno drugo tumačenje, drukčije dodeljen značaj koji je Nušićev smeh morao dobiti i dobio u vreme kad je pao i kraj njegova života.“ Milan Predić

„Nušić je bio moj roditelj. Roditelj moga repertoara. On je načinio od mene ono što sam sada, ulogama koje je za mene pisao. Bio je to veliki čovek, veliki toliko da mi još dugo i dugo nećemo imati sličnog po veličini... Nušić je za nas glumce značio ogromno. Mi smo ga voleli kao oca i mazili ga kao dete. On je kao otac brinuo o nama, starao se da nam da najbolje uloge, a mi smo ga zbog toga pazili i čuvali. Nušić nas je danas ostavio. Ali dok je pozorišta i dok je glumaca, znaće se za Nušića i on će među nama uvek biti živ.“ Žanka Stokić

Povratak na dramu Ožalošćena porodica

I bi slika, pre reči, pre pisma.

Slika je bila prvobitni uzorak svesti i apstraktnog mišljenja, inicijalni pokretač očovećenja prostora i vremena. Tako je rođena civilizacija, svet ljudi, pojava iznad prirodnih ciklusa, svet večne samoostvarenosti ozračen oreolom besmrtnosti.

Čovek za sobom oduvek ostavlja dugotrajne materijalne dokaze o jedinstvenosti svog postojanja, kao veličanstveni putokaz onima koji poseduju moć uvida u tajnu jezgra celine. Kroz istoriju, umetnost je bila zanatski centar beleženja koordinata tajne, stvarajući ostavštinu čiste duhovnosti, koja je danas, shvaćena kao sociološko-muzeološki podatak, tumačen populističkim uopštavanjem.

Danas su centri za izučavanje i izradu tajni nestali. Kolapsirali su u prostore egzinstencijalne matematike, koja je, po ko zna koji put, materijalne pojave proglasila idolima primarnog smisla. Zato smatram, zato osećam da je potrebno reanimirati ezoterijske laboratorije onih umetnika koji pričaju priče o skrivenim svetovima u beskrajnim dubinama naše duše.

Kao jednog od njih vidim i sebe, koji je dugi niz godina pravio čuda, ređajući ih na police zaborava i usamljenosti u tamnini naše sredine, čekajući dan kada će pokazati svoju kolekciju umetničkih artefakata, na dar i na ljubav ljudima.

Moja ideja prebacuje medij slikarstva u zakonitosti medija teatra, stvarajući simbiotičku predstavu u kojoj je glavni lik umetnik–slikar, a u središtu njegovo delo, koje se u određenom terminu, na bini, pred gledaocem, a ne slučajnim posetiocem galerije, odigrava kao pozorišna igra.

KOSTA je predstava vezana za konkretnost mog stvaralaštva u svim njegovim segmentima: slika, objekata, tekstova, muzike do prakticističkog  podučavanja publike o izradi uljane slike, akvarela, crteža...

                                                                             Kosta Bunuševac

Povratak na dramu Kosta

Žak Iber (Jacques Ibert, 1890-1962), francuski je kompozitor iz prve polovine 20. veka. Studirao je u Parizu i osvojio Rimsku nagradu, a zatim, družeći se sa Honegerom (Arthur Honeger) i Mijoom (Darius Milhaud), nije poprimio njihov odnos prema muzici, već je u ne mnogo originalnom stilu napisao veći broj poznatih dela za duvačke instrumente. Iber je učestvovao u obnovi francuske instrumentalne muzike u prvoj polovini 20. veka negujući neku vrstu melanž-stila, posezajući za brojnim uticajima, posedujući odličnu tehniku, ali ne učestvujući u avangardnim novotarijama svoga doba. Mnogi su njegov stil označili kao eklektičan, želeći time da istaknu njegovu neoriginalnost i oslanjanje pre svega na Ravela (Joseph-Maurice Ravel), i njegovu stilsku gamu. Nisu mu bili strani ni uticaji džeza, ali on je ipak prevashodno u svojim delima pokazivao akademizam, galsku prefinjenost, eleganciju i salonski duh. Napisao je niz scenskih dela, opere i operete Persej i Andromeda, Kralj Ivetoa, Goncag, Orlić (sa Honegerom), Mali kardinal (sa Honegerom), balete Dijana od Poatjea i Vitez lutalica, kao i niz orkestarskih, koncertantnih, kamernih i klavirskih kompozicija.

Gaetano Doniceti (Domenico Gaetano Maria Donizetti, 1797-1848) jedan je od ranih italijanskih romantičara, kompozitora koji je u svojih 70 opera izgradio stil belkanto i čija autorska plodnost, i za doba kada se brzo i mnogo stvaralo, predstavlja pravi raritet. Danas, takoreći, svaka operska kuća na svetu ima bar jednu operu velikog majstora. Rođen u Bergamu, Doniceti je studirao kod čuvenog pedagoga Padra Mateia u Bolonji, a posle prvih uspešnih opera, radio je za pozorišta u Napulju, Milanu i Rimu, da bi ga Rosini (Gioacchino Rossini), njegov veliki prethodnik i uzor, doveo u Pariz.

Iz prvog stvaralačkog perioda ističe se opera Ana Bolen, a u Parizu se izvode La Favorita i Kći puka. Veliki uspeh ostvaruje sa danas malo izvođenim delom Linda iz Samonia, ali su zato vremenske i prostorne barijere prevazišle tri njegova ostvarenja, najpre Lučija od Lamermura, lirska drama, rađena po tada veoma popularnom Valteru Skotu, jedna od opera koja ima najzahtevniju glavnu ulogu za koloraturni sopran u celokupnoj operskoj literaturi, kao i dve komične opere, Ljubavni napitak i Don Paskvale. Dve velike arije iz opere Ljubavni napitak, romansa Una furtiva lacrima i kavatina Quant''è bella quant''è cara, deo su repertoara najvećih tenora sveta.

EKOLOŠKE, EDUKATIVNE I MUZIČKE VREDNOSTI

Postoje dve vrste dečijih opera u svetskoj literaturi: jedne su pisane na teme bajki i priča o deci, one su iz dečjeg sveta, ali su izvođači odrasli, pevaju ih profesionalni pevači i postavljaju se na zvaničnim svetskim scenama kao ozbiljne opere.

Druge, mnogo ređe su one koje izvode deca a njihova libreta su primerena dečjem svetu, ali i muzički zahtevi imaju sasvim drugačiji karakter, primereni su glasovima i mogućnostima dece, njihovoj potrebi da se muzički izraze.

Muzika koju je komponovao dugogodišnji dirigent hora „Kir Stefan Srbin“ iz Smedereva, Milan T. Ilić, jednostavna je, melodična, predstavlja niz dečjih pesmica u okviru zaokruženih numera. Muzika je pisana po meri dece koja je i izvode, ima mnoge naznake i prizvuke našeg folklora, ali primenjenog i ukusno obrađenog, tako da postaju bliski izvorima, ali i bliski deci. Čas je to seoski dvoglas, a čas mirna melodija u narodnom duhu, čas zazvuči narodni instrument, a čas samo bubanj dočarava seosku idilu.

U današnjoj poplavi šunda i kiča, svežina ove muzike koja podržava humorne, ekološke i edukativne vrednosti o kojima govore stihovi i tekst, predstavlja novinu u našoj muzičkoj baštini, novi pristup komponovanju muzike za decu i pokušaj da ona bude interaktivna, što su moderni zahtevi današnjice. Deca u publici se pozivaju više puta da daju aktivnu podršku izvođačima na sceni i da sudeluju u predstavi nadgradjujući je. Posebno su ritmičke komponente partiture, razrađene i u orkestru, bliske dečjem svetu, ali i nekim modernim postupcima u današnjoj pop i rok muzici. Radost dece koja učestvuju u projektu najbolja su garancija vrednosti.

Dr Branka Radović

Povratak na operu Kopriva, kopriva

Dve opere, Rita Gaetana Donicetija i Anželika Žaka Ibera, koje u svojim naslovima imaju imena žena, glavnih junakinja, nastale su u dva različita istorijska, stilska i muzička vremena što ih razdvaja, ali ih istovremeno spaja komičnost, duhovitost obrade tema, lakoća komunikacije sa slušaocima i gledaocima. Nijedna od dama nije melodramatična heroina, već su obe strašne žene i supruge, „zle žene” čiji tihi i povučeni muževi žele da ih se oslobode.

U prvoj operi to čini sadašnji muž uz pomoć bivšeg, a u drugoj mužu pomaže sam đavo. Ali, kako su u komičnim operama završeci uvek duhoviti, poletni i optimistički, tako je i u ovim delima. Obe opere su kamernog tipa, jednočinke, sa nevelikim brojem lica koja učestvuju u radnji. Obe omogućavaju rediteljima da se razmahnu, jer je naše vreme u njima otkrilo i prepoznalo srodnu umetničku i društvenu klimu, drugačiju od doba kada su nastale. Obe jednočinke nose prvi potpis pariske scene, gde su premijerno izvedene. Veliki majstor italijanske opere Gaetano Doniceti veoma je cenjen i prihvaćen u našem vremenu, posebno po svojim komičnim operama, dok je francuski kompozitor Žak Iber poznatiji kao kompozitor instrumentalne, koncertantne i kamerne muzike.

Spojene na neobičan način, oba dela korespondiraju ne samo svojom tematikom i libretom već i na mnogim drugim planovima. Iberova Anželika se doživljava kao nadgradnja Rite, modernijeg je muzičkog jezika, novijeg vokalnog izraza, razigranija verzija Donicetijeve opere nastale u prethodnom veku. Ljupkost, perlasti vokalni jezik i nenadmašna Donicetijeva muzikalnost, posebno u virtuoznim arijama i ansamblima, uvek plene publiku i vraćaju je najboljim temeljima italijanske romantičarske opere. Skoro vek hronoloških i stilskih razlika, tačnije 85 godina od nastanka jednog i drugog dela, spaja i premošćuje isti rediteljski potpis, a razlikuje sve ono što čini opersku čaroliju večitom.

Premijeru u Srbiji opere Rita i Anželika imale su marta 2010. godine kada su na scenu postavljene u saradnji sa Operom b.b. iz Zagreba. Sada su se oba dela predstavila beogradskoj publici u kompletnoj našoj podeli, a Rita i u novom rediteljskom ruhu Stefana Sablića. Obe predstave su pod dirigentskim vođstvom maestra Vladimira Kranjčevića, čija je visoka reputacija garant izvođačkog uspeha.

                                                           Dr Branka Radović

Povratak na operu Rita

Povratak na operu Mandragola

MANDRAGOLA IVANA JEVTIĆA

Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli; 1469–1527) znamenita ličnost renesansne Italije 16. veka, poznati mislilac, istoričar, pesnik, pisac i državnik, napisao je komediju karaktera Mandragola (1518), sa prologom u stihu posle koga sledi pet činova. U ovoj verziji delo je poznato našim čitaocima (izdanje Prosveta, 1965, prevodilac Vera Bakotić–Mijušković) kao jedna od retkih komedija svoga doba nastala u firentinskom podneblju koja se sa mnogo satire obrušava na crkvu i ceo crkveni stalež izvrgavajući ga ruglu i podsmehu. Tema komedije često obrađivana u svim žanrovima, star muž i mlada, lepa žena oko koje se vrte muškarci, u ovoj komediji ima i neplodan par koji posle više godina provedenih u braku želi dete, a ne uspeva da ga dobije.

Čarobni napitak, nazvan mandragola, rešava probleme steriliteta na pomalo zapetljan i komplikovan, ali delotvoran način. Mladi udvarač, zgodan i bogat i lepa udata žena, spajajući svoje strasti, usrećuju starog neplodnog muža koji žudi za detetom (naslednikom). U nemoralnoj radnji učestvuju sluge, susedi, čak i ženina majka, a ponajviše uvaženi fratar, korumpiran, koji devizom „cilj opravdava sredstvo” biva prototip one beskrupoloznosti poznate pod imenom „makijavelizam”.

U operi Mandragola Makijavelijeva komedija je kroz stihove na srpskom jeziku sačuvala sve elemente tekstualnog izvora, uz dodatak tipično naših poznatih simbola kako bi delo dobilo na uverljivosti, prepoznatljivosti, aktuelnosti trenutka, podneblja, jezika i sredine u kojoj je opera nastala. Izmenjen je samo završetak. Kod Makijavelija svi odlaze u crkvu, na zajednički porodični ručak. U stihovima opere, bebe se umnožavaju na kraju dela i daju značaj aktuelnosti trenutka u kome živimo i u kome drastično pada natalitet.

Ivan Jevtić se prvi put u svojoj izuzetno plodnoj kompozitorskoj karijeri poduhvatio rada na operskom žanru, izabravši upravo komediju kao svoj pravi izraz. Tu je ispoljio svoje najbolje osobine: vrcavi rableovski duh, koloritnu orkestraciju, duhovite obrte, smejuriju koja ne prelazi granicu dobrog ukusa, već je mestimično frivolna, naglašeno erotska, ali i naivna. Njegovi likovi proistekli iz italijanske coomedie del''arte, ali i iz modernog teatra prokofjevske vizure, istovremeno su prototipovi, udružili su i Figara, i Almaviva, i Leporela i Don Đovanija....MANDRAGOLA IVANA JEVTIĆA

Jevtićeva komična opera je kamernog tipa, bez hora, ali sa brojnim ansamblima koji ga zamenjuju, sa veoma razrađenim i razvijenim orkestarskim partom koji preuzima pojedine uloge iz sižea komedije i dograđuje ih na veoma specifičan način.

Opera počinje uvertirom, ili bi se to pre moglo nazvati prologom, ne samo zbog toga što se kao ni u jednoj orkestarskoj uvertiri ne samo svira već i peva, kao i zbog toga što ona nagoveštava ceo tok, zaplet i rasplet komedije.

Na samom početku dela, u vokalnim deonicama Kalimaka i Sira prepoznaju se svi elementi razvijenog vokalnog jezika, od govorenja – recitovanja, preko rečitiva – parlanda, zatim obe vrste rečitiva, pa se preko arioza dospeva i do potpuno zaokruženih numera, kakva je arija. Autor ne prati flekcije govorne reči, već se podređuje zakonitostima unutrašnjeg impulsa, ritma i melodijskog toka.

Renesansni zvuk i u vokalnim linijama i u orkestru ponegde je sasvim direktan. Orkestarskim kombinacijama instrumenata boju daju klavsen i saksofon, pored harfi i udaraljki. Među udaraljkama nalazi se i jedan brazilski instrument, kvika, što svedoči o prisustvu i uticaju brazilske muzike u rukopisu autora dela.

Brojne melodijske linije, bilo vokalne ili instrumentalne, sastavljene su od skokova i uzastopnih nizanja kvarti, ređe i kvinta, međutim akordika je tercna, harmonijski jezik je tonalan, ponegde i modalan, sa neobičnim harmonijskim vezama i obrtima, stavljen u funkciju renesansne priče i same radnje.

Tipizirani likovi imaju svoje posebne vokalne linije - glupavi, stari, prevareni muž Niča, kao i hitri i domišljati Ligurio, pravi „deus ex machina”, spretni i vešti sluga Siro, korumpirani fra Timoteo, zaljubljeni, bogat i iskusan Kalimako koji ne preza ni od čega, Izabela, verna, religiozna, posvećena molitvama i Bogu, koja se brzo i lako zaljubljuje ali i postaje razvratna, i njena majka Sostrata, koja je podstiče na blud i nemoral čime se uklapa u tipizirane likove starijih žena, podvodačica koje Makijaveli takođe podvrgava ruglu.

Ukrasi, trileri, glisanda s jedne strane podstiču humornu stranu zbivanja, a s druge asociraju na stil i vreme koje želi da se oživi, na 16. vek. Čistota linija izaziva pomisao na stilske prerogative neorenesansne, ali ceo sloj citata, ni mali ni nevažan, upućuje na tipične postupke citatologije u postmodernoj umetnosti našeg vremena.

Pojedini instrumenti korišćeni su na veoma efektan način, pa i sami postaju lajmotivi određenih situacija, kao na primer tuba, saksofon, odnosno bas-klarinet.

Harmonijski jetik duguje pravoslavnoj i svetovnoj balkanskoj tradiciji sa mostom prema brazilskoj narodnoj muzici koju je autor slušao i upoznao na izvoru. Brazilske inspiracije i asocijacije veoma često zazvuče u melodijskim i ritmičkim delovima opere.

Pored pretežne dijatonike i čistih harmonijskih zvučanja, brojni su momenti upotrebe polifonije u nekoliko kraćih odlomaka tokom dela, odnosno u fugi na samom kraju dela.

Opera je podeljena na dva veća dela. Prvi se završava u velikom finalu, kako i priliči starijem tipu opera, u kome od sedam lica učestvuju tri. Ipak, ovaj vokalno-instrumetalni ansambl zamenjuje hor, a burlesku dovodi do opšte histerije i sreće („Bez ikakvog truda i muke, stiže muško iz prve ruke”!) Svako ima svoj interes, namagarčeni muž da dobije naslednika, vešte sluge da se dodvore svojim gospodarima, zaljubljeni Kalimako da dođe do svoje ljubljene Izabele, a fra Timoteo da iskamči svoje dukate.

Iako komedija dolazi do bufonerije, burleske, komedije situacije, ona ima mnoge slojeve, pa tako i onaj intimni i lirski, jer je Kalimako iskreno zaljubljen u najlepšu i najverniju, najkreposniju ženu koju je ikada svet video, a njegovo pretvaranje ima odjeka u lirskoj ariji sa početka drugog čina koja je uvedena izuzetnim solom bas-klarineta koji sam po sebi, i melodijom koja romantično zvuči i teče, slika iskrenu mladićevu emociju.

U nekim, za to podesnim, momentima pojavljuju se citati koji upućuju i vezuju za naše podneblje („Nais banja, topla voda”) odnosno podsećaju na neke od najpopularnijih muzičkih tema, kakva je tenorska partija „Nessun dorma“ (Pučini, Turandot) koju pevaju najveći svetski tenori, a po njoj je posebno znamenit bio Lučano Pavaroti. Čak se i sam kraj ove arije („Pobediću”), koja se direktno vezuje za ljubavni događaj u Ničeovoj kući, dovodi do kulminacije u sceni, postignutoj svim raspoloživim izražajnim sredstvima. Iz tenorske partije, ovde se prebacuje u basovsku koju peva fra Timoteo. Čak i prevrtljivi, podvodljivi i potkupljivi sveštenik ima opravdanje pred sobom i svetom za ono u čemu zdušno učestvuje („jer je pad nataliteta propast za budućnost sveta”). Međutim, njegovo dušebrižništvo i grižu savesti lako je otkloniti zveketom dukata u džepu.

Orkestarski intermeco, nazvan Intermezzo sexualis, uvodi dvoje mladih u Duetto amoroso. Posle burne noći, oni nemaju nameru da se rastaju, već da nastave svoju ljubavnu idilu.

Dok se prinova čeka, u muzici se čuju citati iz svakog od četiri Godišnja doba Antonija Vivaldija, a sam kraj dela je izveden na fugi po temi Prava je bajka, postati majka.

Alt-saksofon na poseban i ekstatičan način boji svu vrelinu leta koje se oteglo i nikako da prođe nestrpljivom Niči, koji tako žudno očekuju srećni događaj i „svoju“ bebu. Ovo je jedna je od najlepših numera u operi. Po latinskoj melodici i osećajnosti vezuje našu i brazilsku tradiciju.

Epilog dela u kome učestvuju svih sedam sudionika opere u velikom, skoro „horskom” završetku dela slave radost rađanja, radost života, komediju kao takvu („Nema patnje, nema bola,/ Život je smešna zgoda, kao naša Mandragola“) otklanjajući svaku sumnju u poštene namere („Igra ova nije neugodna Bogu...”), ali i otkrivajući ironijom, satirom, čak i groteskom naličje života, prevaru, pokvarenost, korumpiranost – ali i ljubav („Igra ova priča o snazi ljubavi / Jer da do nje stigne, čovek čuda pravi”).

Komična opera Mandragola Ivana Jevtića zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji muzike i istoriji operske literature na našim prostorima, jer su izuzetno retki pokušaji oživljavanja komedije karaktera. Ni u svetskim razmerama ovaj žanr nije čest i komponuje se veoma retko ( Šostakovič Nos, Gotovac Ero s onoga svijeta).

Jevtić je duhovit, njegov jezik je upućen čistoj komici, smešnom elementu kao takvom, bufoneriji koja razgaljuje, koja je topla, iskrena, bliska renesansnom vremenu i renesansnom čoveku isto toliko koliko je neophodna i razgljujuća u našem, traumatičnom 21. veku. Hedonistički odnos prema muzici, dostizanje ležernosti i lakoće izražavanja, srodne starim majstorima u klasičnoj parituri koja zadržava lični i originalni rukopis autora, prepoznatljiv iz njegovih drugih, kamernih i koncertnih dela, u ovoj operi je sublimiran na poseban, reklo bi se „otkačen”, samosvojan i nesvakidašnji način. Njegova sredstva izražavanja prevashodno su koncetrisana na melodiju u svim njenim valerima, najpre u vokalnim linijama, ali isto tako u pojedinim solističkim nastupima instrumenata u orkestru, zatim u raskošnom ritmu koji daje unutrašnju dinamiku celom zbivanju. Majstorskoj orkestraciji i zanimljivim harmonijskim obrtima, dostojnim majstora i klasika muzike 20. veka, Jevtić se pridružuje onim svetskim autorima koji su komiku i komično izneli na scenu kao nov scenski kvalitet vremena koje korenspondira sa ljudskim manama i slabostima, isto koliko i sa vrednostima koje vidi u ljubavi i rađanju koje su večite ljudske želje i potrebe.

                                                                     Dr Branka Radović

Povratak na operu Mandragola

SPECIJALISTA ZA MONO-OPERU

Grigorij Samuilović Frid češće se nego drugi kompozitori oprobao u mono-operi (ili monolog-operi), žanru koji nije mnogo zastupljen među kamernim operama. Doneti čitavo delo na plećima jednog pevača – na to se ipak malo koji kompozitor odlučivao, a Frid je napisao čak dve mono-opere. Pored Dnevnika Ane Frank (1969), opere koja se sada postavlja u Madlenianumu, dovršio je i Van Gogova pisma (1975) za bariton.

No, ovaj dugovečni kompozitor nije se okušao samo u operi, već je u sovjetskoj i ruskoj muzici poznat i po tri simfonije, kamernim delima za različite instrumentalne sastave, kao i po instrumentalnim koncertima, među kojima se ističe Koncert za violu, klavir i kamerni orkestar (1981). Frid je počeo da komponuje u ključu takozvane sovjetske avangarde, ali je posle 1970. počeo da u svoj opus uključuje i dvanaestotonske inovacije. Uprkos ovoj raznolikosti i danas se smatra kompozitorom sa sopstvenim stilom, koji se uz Ščedrina broji u najveće žive ruske muzičke stvaraoce danas.

Dnevnik Ane Frank sam kompozitor ocenio je kao „filozofski i duboko etički čin“. U ovoj operi lirski delovi dnevnika uključuju se praktično u celosti u narativni tok većinom atonalne muzike koja ima snažan ispovedni i rečitativni karakter.

Povratak na operu Dnevnik Ane Frank

IVICA KLEMENC, REDITELJ
Rođen je u Novom Sadu, živi u Zemunu. Diplomirao je odsek glume na FDU u Beogradu, u klasi Ognjenke Milićević. Bavi se pozorišnom, filmskom i televizijskom umetnišću iz različitih aspekata. Pantomimu je izvodio na svim većim scenama bivše Jugoslavije i u desetak zemalja Evrope, za šta je i više puta nagradjivan.
Bavio se glumom i režijom, potpisao je više od trideset režija na pozorišnim scenama Beograda, Tuzle, Kragujevca, Novog Sada. Kao saradnik za scenski pokret ostvario je preko tri stotine premijera i više puta bio nagrađivan.

Igrao je u filmu L. Zafranovića„Okupacija u 26 slika“, a pored njega u još 28 filmova. Na televiziji, u dramskoj, muzičkoj i dečjoj redakciji ostvario je pet stotina emisija.

Predavao je na mnogim akademijama kao stalni, a kaoi gostujući profesor u Budimpešti, Pertu,Sidneju. Radi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, predaje scenski pokret, mačevanje i komediju del arte.

Selektor je festivala pantomime, monodrame i umetnički direktor festivala Gardoš u Zemunu, od osnivanja.

MILAN T. ILIĆ, AUTOR MUZIKE, DIRIGENT
Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Rad sa horom krunisan je i brojnim nagradama koji je poneo kao dirigent, posebno u Novom Pazaru na Omladinskom takmičenju horova na kome je proglašen za najboljeg dirigenta, a kao isto priznanje dobija „ kao najbolji dirigent“ na Internacionalnom takmičenju u Italiji, 1997. godine. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Smedereva, zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije i niza drugih priznanja. Osnivač je hora i njegov dirigent i umetnički rukovodilac od nastanka.