Ožalošćena porodica (1934) izvanredno je zanimljiva komedija o jednoj „ožalošćenoj“ grupi ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila. U ovom komediografskom delu pisac je dao galeriju lica male pameti koji se takmiče lažima i cinizmom – na čelu sa sjajno ostvarenim likom Agatona, koji je među njima najviše dinamična ličnost, što znači s najviše plastičnih osobina hipokrizije i beskrupuloznosti kakve može imati jedna mala ali i lukava pamet. Upravo u ovoj Nušićevoj komediji došla je do punog izražaja dramska i pozorišna „neposredna sadašnjost“, postupno izvedena od jednostavnijih ka složenijim oblicima čulno-konkretnog prikazivanja. Naime, grupa ljudi se kao grupa rasipa, lica se individualiziraju da bi sve više komično dominirao lik Agatona, koji od tipičnog lica određenog društvenog sloja i te grupe izrasta u lik što se tako lukavo preobražava i prilagođava da izgubi mere svoje lukave pameti i biva i sam zapanjen preteranošću svoje poslednje kombinacije! Ovu komičnu igru je dramaturški veoma uspelo izveo naš pisac.

U prvom činu prevladava duhovita verbalna komika. Drugi čin ostvaren je prvenstveno situacionom komikom, koja osvetljava galeriju lica i izdvaja Agatona, koji se bori da postane „vođa“ ožalošćene porodice. Kraj drugog čina je vrhunac te komike jer, paradoksalno, pojedinačni interesi vode lica jednoj grupnoj, „porodičnoj“ svađi, u kojoj su reči, kao elementi hipokrizije i znakovi interesa, svedene na razinu samih uzvika. Najzad, treći čin započinje saznanjem da ih je sve pokojnik prevario: grupa je prividno ujedinjena, ali svaki pojedinac je već skinuo i skida masku sa svog lica, masku „ožalošćene porodice“. Relativno mirno, rezignirano, s gorkim i osvetničkim, čak sarkastičnim rečima upućenim pokojniku, svaki od njih otkriva svoje pravo lice, moralno bedno. Samo Agaton pokušava da pronađe nove puteve svom protejskom biću u žudnji da se domogne nasledstva, novaca i imanja. Verbalna i situaciona komika podređeni su, sada, komici naravi Agatonova lika, grupe i društva. Tradicionalni moralni balans uvođenjem pozitivnih nasuprot negativnim licima – siromašne devojke, vanbračne kćerke pokojnika i mladog advokata nasuprot grupi i Agatonu – nije bitno smetao ovoj komičnoj igri. Srećom, ove pozitivne ličnosti nisu u komediji da poučavaju, nisu ni da pokažu neke idealitete, nego da, donekle, trpe i sami čulnost komične igre. Tragovi surovog života i senke tragike gube se u vrtoglavoj burlesknoj igri, u duhovitim i lucidno ironičnim, čak satiričkim relacijama i asocijacijama, u kaskadama urnebesnog smeha kojem je u pozadini snažno vrelo kritičkog, komičkog etosa.

Povratak na dramu Ožalošćena porodica

Balet Wolfgang Amadé na umetnički način – igrom, muzikom, scenografijom, kostimima i savremenim scenskim rešenjima, prikazuje prelomne tačke života i stvaralaštva muzičkog genija iz Salcburga, umetnika koji je najviše voleo da se služi imenom - Wolfgang Amadé. Balet ima dva čina sa prologom i epilogom i počinje maskenbalom na kome su prisutne najznačajnije ličnosti i umetnici Mocartovog doba. Nastavlja se scenama sa Dvora, susretima Mocarta i austro-ugarskog cara, poznanstvom i sukobom sa priznatim kompozitorom Antonijem Salijeriem, uz osvrt i sećanje na njegov protekli život. Wolfgang Amadé se završava legendom u kojoj Mocart opstaje kao svojstveni  LJUBIMAC BOGOVA, ALI I LJUDI – sve do današnjih dana!

A 29. maja 2006, na Bel Etage-u Opere i teatra MADLENIANUM, povodom premijere bila je otvorena izložba desetak radova većeg formata slikara Kristijana Aterzea, čime je premijera bila obogaćena još jednim umetničkim događajem koji je uveličao učešće Madlenianuma u obeležavanju 250. godišnjice rođenja Volfganga Amadeusa Mocarta.

Autori ovog baleta i veoma uspešna postavka u Baletu Bečke državne opere ostvarena pre osam godina, kao i već ostvaren izbor najboljih solista beogradskog baleta koji učestvuju na premijeri, sigurna su garancija da je kreirano izuzetno umetničko delo kojim se naša sredina uključuje u proslavu Mocartovog jubileja. 

Povratak na balet Wolfgang Amadé

Povratak na operu Hofmanove priče

Pisac fantastike E. T. A. Hofman bio je omiljen u  Francuskoj. Žil Barbije i Mišel Kare zato su lik ovog umetnika pretvorili u glavni karakter pozorišnog komada Hofmanove priče. Prava za operu Ofenbah dobija 1877, ali stvaralac umire 1880. i operu ostavlja nedovršenom. Hofmanove priče, jedina opera pariskog kralja opereta, prepušta se mnogim redakcijama. Za izradu partiture angažovan je Ernst Giro, a pariski izdavač Éditions Choudens obajavljuje nekoliko varijanti opere, a sve to ne može se nazvati najsrećnijom okolnošću za jedno testamentarno ostvarenje.

Opera nije imala sreće ni na izvođenjima. Požar koji je 1887. izbio u Operi Comique, uništio je Ofenbahov autograf.  Na drugoj predstavi u bečkom Ringteatru 1907, neispravna gasna lampa zapalila je pozorište. Poginulo je 400 ljudi, izgoreo originalni notni materijal opere, a Hofmanove priče se potom zadugo nisu postavljale na scenu. Šest godina kasnije, u Parizu se dogodio novi incident, sa nešto manje žrtava, ali tom prilikom izgorela je originalna partitura Hofmanovih priča. Od tada ova opera postavlja se iz prepisa, a njena "ukletost" donosi joj slavu, koliko i lepota umetnosti koju pronosi.

Upravo stoga, opera se održala na repertoaru Evrope i Amerike. Verzija koja se igrala u Operi i teatru MADLENIANUM delo je dirigenta Gorjana Korunoskog i reditelja Dejana Miladinovića. U potrazi za kompaktnošću dramaturgije i jasnošću scenske dinamike autori su odustali od delova koji u muzičkom i scenskom smislu pokazuju operetski karakter. Pre svega od Epiloga opere i nekih kratkih delova Prologa, kao i Kupleta Franca iz Antonijinog čina. Ubrzao se time dramaturški tok, dok je ponavljanje muzičkih i rečitativnih delova svedeno na minimum. Korunoski i Miladinović potencirali su, zatim, jedinstvo tamnih snaga, tako što su se u podeli odlučili za jednog izvođača za sva četiri lika zle sile. Spojivši uloge Stele, Muze i Antonijine majke sa ulogom Niklausa ovaj lik podignut je na viši nivo.

Sam svet Hofmanovih priča rediteljski je dočaran jezikom antiutopijskog i naučno-fantastičnog arsenala. Opera je smeštena u postkataklizmično vreme, koje nam se na početku 21. veka već čini bliskim i čini nas nespokojnim. Sve te preokupacije donedavno smo mogli da vidimo samo u Hermanovom stripu o Džeremaji, Bilalovim crtežima, ili filmovima kakvi su Waterworld, Bladerunner, Total Recall. Sada se to, po prvi put na jednoj srpskoj operskoj sceni, vidi u jednoj operi. Autori ove varijante Hofmanovih priča na sceni MADLENIANUMA misle da potraga za odgovorima na kataklizmatične izazove realnosti nikako više ne treba da ostane samo u SF zabranu, nego traži značajniji angažman umetničkog stvaralaštva. Tu ni operska scena ne treba da bude izuzetak, mada joj veći deo operske literature takav angažman onemogućava. Utoliko pre ne smeju biti propuštane malobrojnije prilike koje pružaju novije opere, ali i neke starije poput čarobne frule, opera iz Vagnerovog ciklusa i svih čiji romantičarski fantazam, kao u Hofmanovim pričama, uspostavlja shemu "uzvišene težnje junaka u sukobu sa zlokobnim silama", tako podatnu za laku i smislenu transpoziciju u savremene analoge.

Povratak na operu Hofmanove priče

Često se kaže da je "istina u oku posmatrača". Tako strahote Drugog svetskog rata deluju bliže i potresnije posmatrane kroz perspektivu jedne sasvim posebne četrnaestogodišnje devojčice, nego kroz istorijske knjige i izveštaje. Po čemu je Ana Frank posebna? Iako vrlo mlada, ratom sprečena da ostvari većinu životnih iskustava, izolovana i usamljena, Ana poseduje neverovatnu čvrstinu, mudrost i nadu koju ništa ne uspeva da uništi. Do poslednjeg reda njenog dnevnika, ona je ubeđena da će sve izaći na dobro. Uprkos njenoj tragičnoj smrti u koncentracionom logoru, a zahvaljujući istrajnosti i duhu ove mlade autorke, priča o amsterdamskom skrovištu i sudbini dveju porodica koje se u njemu kriju nastavlja da živi sve do dana današnjeg. Njen dnevnik daje snagu mnogima koji gube veru u život, teši i upozorava: treba da cenimo ono što imamo, jer sve može nestati kroz samo nekoliko trenutaka.        

Kada se ovoj potresnoj priči pridoda beskrajno slojevita muzika Grigorija Frida, nastaje delo koje nas ostavlja zamišljenim i daje novu boju današnjici u kojoj živimo. Ima li boljeg načina za oslikavanje stanje jedne duše nego kroz pesmu? Anina pesma, naizmenično krhka i snažna, opstaje čak i u logoru, i podseća nas da postoje veće i važnije svari od naših svakodnevnih briga.

                                          Staša Koprivica, rediteljka opere Dnevnik Ane Frank

Povratak na operu Dnevnik Ane Frank

Za Đankarla Menotija moglo bi se kazati da je pravi Italijan koji je ostvario američki operski san. Rođen je 7. jula 1911. godine i sa rodnog italijanskog tla povukao je osećaj za melodioznost i uverenje da opera treba da bude u najboljem smislu populistička umetnost. Stvara zato mnoštvo popularnih opera, a po prelasku u Ameriku dve od njih čak su nagrađene i Pulicerovom nagradom: Konzul (1950) i Svetica iz Blikerove ulice (1955). Posle ovih uspeha Menoti postaje svetski popularan. Osniva Festival dva sveta (u Spoletu u Italiji i Čarlstonu u SAD) i piše nova dela po kojima postaje poznat. Menoti se izražavao i u velikim operama sa mnoštvom uloga, kao i u kamernim operama. Dve od tih kamernih koje su mu ostale najpopularnije su svakako Medijum (1946) i Telefon (1947).

Povratak na operu Telefon/Medijum

Komična opera Anželika nastala je 1926. godine. U jeziku, stilu i izrazu pokazuje mnoge osobine i načine Iberovog muzičkog izražavanja. U operi su, pored arija i ansambala, korišćeni govoreni odlomci, rečitativi, kao i govorni hor, a posebno su uspeli oni orkestarski delovi koji su zasnovani na duvačkom korpusu.

U jeziku koji zahvata mnoge stilove i pravce, Iber poseže i za džezom i u melanž maniru pokušava da karakteriše različite nacionalnosti Anželikinih kupaca i udvarača. Tako Italijan, Englez i Crnac dobijaju lajtmotive koji ih muzički diferenciraju.

Opera je zamišljena kao farsa i kao parodija, elegantna ali drska, akademski sročena no i veoma ironična, na momente i sarkastična, nikada ne prelazeći dobar ukus, o čemu se kompozitor veoma starao.

Povratak na operu Anželika

Kad je neprijatna, ima bodljice, niko je ne voli u svojoj blizini. Ipak, kopriva je simbol istrajnosti, izdržljivosti, biljka koja je prva iznikla pošto je na dva japanska grada u Drugom svetskom ratu bačena atomska bomba, na Hirošimu i Nagasaki, 1945. godine

Biljka koja u dodiru sa rukama i telom žari, ali je veoma lekovita, od nje se prave čajevi, leče mnoge bolesti, a koristi se u kozmetici, od nje se prave šamponi za kosu.
Kad neko ne voli da jede i majka ga stalno zbog toga prekoreva, onda mu pripremaju koprivu na razne načine da popravi krvnu sliku. 
U svakom razredu ima neki učenik koji ne komunicira lako sa ostalima, izdvaja se, buni se kada se preduzimaju zajedničke akcije, ne druži se, a ostala deca često beže od njega, kao od koprive, jer je on nabusit, grub, hoce da udari i ne pokazuje osećanja. Međutim i takav drug, nedrug, često krije neke svoje strahove i ne pokazuje dobrotu i osećajnost koju vrlo često poseduje. Treba mnogo ljubavi i strpljenja da bi on od koprive „prikavice“, biljke koja u dodiru stvara plikove, dospeo do lekovite biljke i ispoljio prirodu humanog bića. I u tome treba da pomognu drugovi, jer to jeste mera drugarstva.
Stihovi Moše Odalovića, smederevskog pesnika i Budimira Nešića pevaju se u posebnim numerama, a prozni tekst je pisao reditelj Ivica Klemenc.

Povratak na operu Kopriva, kopriva

Povratak na operu Čarobna frula

Od ove godine pokrenuli smo i mi dečji program, kakav dolikuje da ima svaka velika operska kuća u svetu.
Želeli smo da najmlađoj publici, školskoj i predškolskoj deci, ponudimo program koji bi im otvorio vrata opere i operske kuće i omogućio prvi korak i susret da, u društvu nastavnika i roditelja, prvi put gledaju i slušaju veliku i pravu muzičku predstavu. Zbog toga smo i operu Čarobna frula Volganaga Amadeusa Mocarta, koja traje veoma dugo, skratili na oko sat vremena ostavivši najvažnije numere i delove, a izostavili mnoge druge.
Mocartova opera Čarobna frula na taj način je prilagođena deci i dečjem uzrastu i predstavlja centralni deo našeg novog programa. Predstavu smo isključivo radili s mladim autorima i pevačima, od kojih je većina prvi put na sceni.
Kako Mocartovu muziku vole i slušaju svi, i stariji i mlađi, naša predstava ne izdvaja nikoga već uključuje gledaoce svih generacija koji vole operu. Dakle, svi su dobrodošli.
Da  bismo mogli da odemo u udaljene krajeve naše zemlje i da predstavu Čarobna frula prikažemo i tamo gde nema operskih kuća i sala, gde nema uslova da se postavi ceo orkestar, rešili smo da postavku izvedemo samo sa klavirom, iako je originalna partitura, kao i svaka druga operska, planirana i zamišljena s celokupnim orkestrom.
Poznato je iz raznih naučnih istraživanja da muzika Volfganga Amadeusa Mocarta na poseban način utiče na dečju psihu, unapređuje razvoj inteligencije kod dece, smanjuje agresivnost i hiperaktivnost, donosi miran san i razvija kod dece dimenzije apstraktnog mišljenja! Da ne govorimo o tome koliko muzika ovog genijalnog autora čini da se deca upoznaju sa najkvalitetnijim delom ljudskog duha od kad je postojanja, obrazuje ih i možda može da pomogne da se razvoj muzike i umetnosti uopšte u budućnosti kreće boljim, humanijim pravcem, ukoliko se stvara od strane umetnika koji su odrastali na Mocartu! Slušanje Mocartove muzike, još od vremena kad je nastala, od planetarne važnosti je, a nesumnjivo je da u najnovijem dobu koje obiluje ekspanzijom vrednosti dijametralno suprotnih od prefinjenosti Mocartovog dela, slušanje njegove muzike postaje sve važnije. Današnja deca imaju sreću da Mocart i njegovo genijalno delo postoje kao kontrateža obilju sadržaja koji se deci nude sa dominirajućom agresijom i (ili) kičem i šundom. No, Mozarta treba konzumirati, a na odraslima je da ga deci ponude kao duševni vitamin. I odrasli bi trebalo da budu odgovorni za budućnost dece usmeravajući ih ka pravim vrednostima.

Skraćena verzija Mocartove opere Čarobna frula, urađena kao bajka prilagođena deci, svakako bi mogla da im pruži jedan nov i zabavan način slušanja Mocarta i gledanja pozorišne predstave. Poznato je da se u stvaranju predstava za decu opravdano pribegava korišćenju muzike u što intenzivnijoj meri, jer ona prilazi srcu čak i kad dete ne razume tekstualni deo predstave i sadržaj priče. A Čarobna frula je nesumnjivo muzičko remek-delo koje srcu ne može da ne priđe, te će deca koja verovatno u operu još nisu odlazila, neosetno srcu primiti tu umetnost posredstvom Mocartovog muzičkog genija. Opersku publiku čini jako mali procenat čovečanstva u današnje vreme...

Povratak na operu Čarobna frula

TRAVIJATA POETIKA

“Ja sam ogolio ličnost, odlučivši da je ne sakrijem iza sjaja kristala i zlata. Napokon, možete se prodavati na ulici isto kao i na društvenim zabavama, samo je ono prvo češće. Violetin san se sreće sa realnošću koja je, u suštini,  okrutnija i ciničnija od njenog stvarnog života. Po svemu sudeći, svet izobilja, tako privlačan i nedostižan, je ogrezao u prostituciju ljudskih odnosa. Njen pokušaj da dosegne ovaj svet postaje užasna, fantazmagorična noćna mora. Kao i kod Otmice Lukrecije mi smo srušili četvrti zid, oslobađajući prostor”.

                                                                             Juri Aleksandrov

Povratak na operu Travijata