Blagajna u Muzeju Zepter, Knez Mihailova 42:
1. maj 2024. sreda – od 15 do 20 časova
2. maj 2024. četvrtak – od 12 do 20 časova
3. maj 2024. petak – od 10 do 15 časova
4. maj 2021. subota – od 12 do 20 časova
5. maj 2024. nedelja – zatvoreno
6. maj 2024. ponedeljak – zatvoreno
Blagajna u zgradi Madlenianuma, u Glavnoj 32, neće raditi u toku praznika.
Fotografije: Zoran Škrbić
Fotografije: Zoran Škrbić
Subota, 30. mart 2024. u 20.00
Mala scena MADLENIANUMA
PREMIJERA
Tenesi Vilijams
STAKLENA MENAŽERIJA
Režija, prevod, scenografija i izbor muzike: Ivana Vujić
Dramaturg: Slavenka Milovanović
Kostimograf: Dušica Knežević
Video: Svetlana Volic
Scenski pokret: Marija Milenković
Dizajner svetla: Srđan Jovanović
Lektor: Ljiljana Mrkić Popović
Asistent režije: Elena Matić
Asistent kostimografa: Ana Milojković
Lica:
Amanda Vingfild, majka: Borjanka Ljumović
Lora Vingfild, ćerka: Tamara Aleksić
Tom Vingfild, sin: Ognjen Malušić
Džim O' Konor, gost: Nikola Rakočević
Inspicijent i sufler: Zoran Lazić
Organizator: Vlastimir Repić
Asistent organizatora: Nađa Vučković
Majstor pozornice: Milan Ćirić
Realizacija svetla: Vladimir Krunić
Video realizacija: Zvonimir Jelušić
Realizacija zvuka: Dušan Arskin
Šminka i frizura: Mirjana Rakić,
Garderoba: Tanja Vuksanović i Miladin Pavićević
Radionička realizacija opreme: Opera i teatar Madlenianum
Fotografije: Zoran Škrbić
Vladislav Mazankin, tenor
Jevgenija Kravčenko, sopran
Valerij Kaula, bas
Sofija Nekrasova, sopran
Aleksej Pašijev, bariton
Larisa Pominova, mecosopran
Orkestar Opere i teatra Madlenianum
Dirigent: Maksim Valjkov
UMETNOST JE MIR
Svaka osoba je jedinstvena, posebna a opet ista kao i svi ostali. Naš vidljivi, spoljašnji izgled drugačiji je od svih ostalih, naravno, i sve je to dobro i lepo, ali u svakom čoveku postoji našto što pripada samo njemu ‒ ono što je on sam po sebi. To nešto možemo nazvati njegovim duhom ili njegovom dušom. Ili možemo odlučiti da to uopšte ne označimo rečima, već da prosto ostavimo stvar na miru.
Ali, premda smo svi različiti, ipak smo i slični. Ljudi iz različitih delova sveta suštinski su slični, bez obzira na jezik koji govore, na boju njihove kože ili kose.
Ovo može da deluje kao neka vrsta paradoksa: da smo potpuno isti, a ujedno apsolutno različiti. Možda mi predstavljamo paradoks spajajući telo i dušu ‒ tako obuhvatamo i najprizemnije, opipljivo postojanje, ali i nešto što prevazilazi materijalne, zemaljske granice.
Umetnost, dobra umetnost, uspeva da na svoj predivni način poveže nešto potpuno jedinstveno sa univerzalnim. Omogućava nam da drugačije – strano, moglo bi se reći – razumemo kao univerzalno. Time umetnost ruši granice između jezika, geografskih regiona i zemalja. Na taj način spaja ne samo ono što je karakteristično za svakog od nas, već i karakteristike grupa, svake nacije, na primer.
Umetnost ne čini to izjednačavajući naše razlike i čineći nas sve istima, već, naprotiv, pokazujući nam nešto što je drugačije od nas, neobično ili strano. Sva dobra umetnost sadrži upravo to: nešto strano, što ne možemo u potpunosti da razumemo, a u neku ruku, ipak i razumemo. Ona sadrži, da tako kažemo, tajnu. Nešto što nas fascinira i gura preko naših granica, stvarajući pri tome izvrsnost koju sva umetnost mora da sadrži u sebi, ali i do koje mora da nas dovede.
Ne znam bolji način da se suprotnosti spoje. Ovaj pristup je potpuno obrnut od nasilnih sukoba koje često viđamo u svetu, a koji se prepuštaju destruktivnoj težnji da unište sve što je strano, sve što je jedinstveno i drugačije, često koristeći najnemoralnije izume koje nam je tehnologija stavila na raspolaganje. U svetu postoji terorizam. Postoji rat. Jer ljudi takođe imaju životinjsku stranu, vođeni instinktom da vide nekog drugog, stranog, kao pretnju svom sopstvenom postojanju, umesto kao fascinirajuću misteriju.
Na ovaj način, jedinstvenost – razlike koje svi možemo da vidimo – nestaju, ostavljajući za sobom kolektivnu sličnost u kojoj je sve što je drugačije pretnja koju treba istrebiti. Ono što se spolja vidi kao razlika, u, na primer, religiji ili političkoj ideologiji, postaje nešto što treba pobediti i uništiti.
Rat je borba protiv onoga što leži duboko u svima nama: nečega jedinstvenog. Ali, to je takođe i borba protiv umetnosti, protiv onoga što leži duboko u svakoj umetnosti.
Govorio sam ovde o umetnosti uopšteno, ne samo o pozorišnoj ili dramskoj umetnosti, ali to je zato što se, kao što sam rekao, sva dobra umetnost, u suštini, vrti oko istog: uzeti potpuno posebne i jedinstvene stvari i učiniti ih univerzalnim. Spajajući posebno i univerzalno i izražavajući to u umetnosti: ne eliminišući njenu specifičnost već je naglašavajući, dopušta da ono što je strano i nepoznato jasno zasija.
Rat i umetnost su suprotnosti, baš kao što su rat i mir suprotnosti – jednostavno je. Umetnost je mir.
Prevod sa engleskog: Dragan Babić
18. maj 2024. u 20h
Mala scena Madlenainuma
Autorski projekat Mie Begović
Žena u ranim pedesetim na samoironičan i duhovit način, priča o svojim iskustvima. Priča o svojim usponima i padovima i kako je samo njen bezuvetni optimizam i vizija boljeg sutra održala u trenucima neizbežnih životnih „neprijatnih” situacija.
Pričajući o svom detinjstvu, odrastanju, kao i „sazrevanju”, jer za nju starenje ne postoji ni kao glagol u hrvatskom jeziku, zabavlja nas svojim odnosom prema profesiji, odnosom sa kolegama, prijateljstvima (kako ženskim tako i muškim), prema „bivšim” tako i eventualno „budućim”.
Profesijom glumica, odgovara na najčešća pitanja koje joj publika, kao i poštovaoci trač rubrika, postavljaju. Od toga kako uspeva da zapamti toliko teksta, kako se bori sa viškom kilograma a mora ući u prošlogodišnji kostim, pa pokušava objasniti i to zašto na ekranu izgleda puno deblje. Slaveći svoj radni jubilej, priseća se anegdota koje su obeležile njenu bogatu karijeru.
Predstava je dobila Prvu nagradu publike na Međunarodnom festivalu monodrame u Bitolju, Makedonija.
