INTERVJU ANDREA ADA LAZIĆ, rediteljka komada Da krenemo iz početka
Mlada rediteljka rodjena je u Beogradu 1984. godine. Diplomirala je TV Režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi Save Mrmka. Završila je Master studije iz Filmske režije na London Film School. Od 2009. godine zaposlena je na Radio Televiziji Srbije, kao reditelj složenih dramskih projekata u Dramskom i igranom programu. Između ostalog više od deset godina reditelj programa TV TEATAR, gde sa velikim brojem kamera, reportažnim kolima, često i premijere uživo, pred publikom snima pozorišne predstave „jedan na jedan“, stvarajući potpuno nov žanr za TV gledaoce. Do sada je režirala dva komada Erika Emanuela Šmita: Tektonika osećanja u Šabačkom pozorištu i Ajnštajnova izdaja u UK „Vuk Karadžić“, Teatar Vuk. Njena poslednja režija je Ruska smrt u Ateljeu 212.
Već treći put režirate komad Erika Emanuela Šmita, šta je to u njegovoj poetici, dramaturgiji što Vas privlači?
U osnovi drama Erika Emanuela Šmita je uvek ozbiljno, filozofsko pitanje. To je logično, autor je doktor filozofskih nauka, a njegova tema je bila delo Deni Didroa, francuskog prosvetitelja i enciklopediste iz 18. veka. Didroova “filozofija fatalizma“, verovanje da nam je sudbina unapred upisana, tema je drame „Da krenemo ispočetka“, koju počinjemo da radimo u Madlenianumu...Da li je Aleksandar, čuveni Nobelovac, morao da učini u svom ličnom životu tačno ono što se dogodilo, ili, ako bi mogao da počne ispočetka...U „Tektonici osećanja“, problem je bio u nepotrebnom i opasnom propitivanju osećanja, koje dovodi do „tektonskih poremećaja“ u odnosima i samom čoveku; a u „Ajnštajnovoj izdaji“, da li dobre namere mogu takođe da nanesu veliko zlo.Ta konačna pitanja i sama postavljam sebi, tražeći odgovore u Šmitovim dramama, najigranijima u Evropi. U drami „Da krenemo ispočetka“ me je jako privuklo pitanje koje nas, verujem, sve muči, a to je-da li imamo šansu da vratimo vreme, da li bismo nešto drugačije uradili u životu, i da li bi nas to odvelo do drugačijeg ishoda, ili je struktura naše ličnosti već odredila put kojim idemo?
U drami Da krenemo iz početka na neobičan način se sreće glavni junak sa sobom u budućnosti, kako ćete rešiti ovaj spoj prošlosti i budućnosti?
U drami „Da počnem ispočetka“, glavni junak, Aleksandar, vraća se četrdeset godina u prošlost. To je jedan isti čovek, onaj mlad, i ovaj stariji, vremenski skokovi nisu primarni. Vreme ne postoji, ono je relativno, naša je lična projekcija. Važno je za ljudsku dušu, uvek ostati mlad. Inače, taj „vremeplov“ je pisac već genijalno rešio. U režiji obožavam da se poigravam „magijskim realizmom“, jer smatram da ono što čovek vidi okom nije jedina realnost koja nas okružuje.
Da li je čoveku lako da napravi izbor u ljubavi, koji je to trenutak kada znamo da je on/ona onaj pravi, po vašem mišljenju?
Takav trenutak u ljubavi ne postoji.Sudbinski smo dovedeni do pravog izbora. Važno je samo preuzeti odgovornost za svoje odluke, jer, paradoksalno, preuzimanje odgovornosti oslobađa od krivice.
Biti žena reditelj je sigurno izazovno, da li vam je vaš pol odmagao ili pomagao u radu sa glumcima i ostalim saradnicima?
Reditelj je profesija, a ne polna odlika, a režija kao takva nema pol. Senzibilitet reditelja zavisi od mnogo faktora, psiholoških i emotivnih. Ostvarivanje bliskosti i poverenja (u psihologiji „transfer“) sa glumcima u toku procesa rada na predstavi je pitanje ličnog osećaja empatije, i smatram da se mnogo bolji rezultati postižu nežnijim tehnikama nego diktaturom. Možda je meni, kao ženi, lakše da osetim glumca i povežem se sa njegovim bićem, pa odatle zajedno nalazimo inspiraciju i motivaciju za likove.
Koju režiju priželjkujete, sa kojim umetnicima?
Ovo će biti moja dvanaesta režija.Sve su bili tekstovi savremene dramaturgije. Volela bih da moj sledeći projekat bude klasika. Najbliskiji su mi Ibzen i Ostrovski.
