Mario Pavle del Monaco is a serbian-italian opera director, born 1993. in Rome (Italy) and he comes from a family of opera singers and opera directors.

After having finished gymnasium and music middle school in Belgrade (courses: classical piano and opera singing) in “Kosta Manojlovic”, “Mokranjac” and “Dr. Vojislav Vuckovic” music schools, he moved to Vienna (Austria) where he began his academic studies of musical theatre directing at the “University for music and performing arts, Vienna” (2012.) having prof. Reto Nickler as his main mentor, who decided to take him as an assistant director at the beginning of his studies for “Don Giovanni” production by W.A. Mozart in “Schloßtheater Schönbrunn”. His notable productions at the university include “Il tabarro” by G. Puccini, “A florentine tragedy” by A. von Zemlinsky, “Entführung aus dem Serail” by W.A. Mozart and “Werther” by J. Massenet and he is fluent in english, italian, serbian and german languages.

In 2017. He graduated with highest honors and received the title “Magister of arts” (Magister Artium) and was awarded with “MDW Prize of honor award” by his university in recognition of his excellent achievements during the course of his studies, with a particular accent on his “Werther” production by J. Massenet.

After having gathered additional experience at the festival in Salzburg (Salzburger Festspiele) in the “Il trovatore” production by G. Verdi, he moved to Germany (Würzburg) where he was offered a 5 year contract at the Mainfranken Theater Würzburg.

During his time at the Mainfranken Theater Würzburg, he directed two operas for younger audience, “Colas der Magier” (based on Mozart´s “Bastien und Bastienne”) and the world premiere of “Siegfried, der kleine Drachentöter” // Music by: A. Sieber // Libretto by: Dr. Berthold Warnecke, while in the season 2021./2022. he directed “I Capuleti e I Montecchi” by V. Bellini.

Upon returning to Belgrade in 2022. he was invited to direct a new production of Giacomo Puccini´s “Turandot” in the 2022./2023. Season in the National Theatre in Belgrade, together in a form of a coproduction with the “Theatre Madlenianum”.

SADRŽAJ:

I čin

Turandot, ćerka cara Altuma, donela je ukaz da će se udati samo ako prosac plemenite krvi uspe da reši tri zagonetke. Ako ne uspe, platiće glavom. Poslednji kandidat, persijski princ, treba da bude pogubljen sa izlaskom meseca. U metežu ispred palate, slepac pada na zemlju, a njegova saputnica, Liu, doziva pomoć. Pomaže im prerušeni Kalaf, koji prepoznaje da je taj čovek njegov davno iščezli otac, Timur, prognani vladar njegove zemlje. Kalaf, poput svog oca, beži od neprijatelja i prikriva svoj identitet, i poznat je samo kao Nepoznati princ. Liu nastavlja da pomaže Timuru, čak i u progonstvu, jer joj je se godinama ranije, kako objašnjava, Kalaf nasmešio. Ljudi nestrpljivo čekaju pogubljenje. Kada princ od Persije uđe, gomila je iznenada dirnuta i moli princezu da ga pomiluje. Pojavljuje se Turandot i ćutljivim pokretom bez imalo pristrasnosti potvrđuje prinčevu kaznu. Kalaf je odmah zadivljen njenom lepotom. Timur i Liu pokušavaju da ubede opčinjenog Kalafa da mora da krene sa njima, ali on se otrgne i pokušava da se obznani kao prosac. Tri ministra carskog domaćinstva, Ping, Pang i Pong, upozoravaju ga da je to ludost, ali bezuspešno. U poslednjem pokušaju Liu ga moli da ih posluša, ali Kalaf ignoriše njene molbe i svečano udara u gong, označavajući da je spreman da odgovori na izazov za Turandotinu ruku.

II čin

Ping, Pang i Pong se pripremaju za eventualno venčanje ili sahranu. Oni razgovaraju o svojoj nesreći od kada je Turandot stasala za udaju, nabrajajući mnoge plemenite prosce koje je zadesila zlehuda sudbina i sećajući se života u svojim rodnim provincijama. Postoji li zaista neko čija strast može da otopi Turandotino ledeno srce? Oprezni su u svojim nadanjima. Svetina se okuplja da čuje tri zagonetke. Turandot je osmislila ovaj način kako bi osvetila svoju rođaku iz davnina, Lo-u Ling, koja je bila zarobljena, silovana, a zatim ubijena od strane pljačkaša-osvajača. Ona nudi Kalafu poslednju priliku da odustane, ali on ostaje čvrst u svojoj odluci. Prvo pitanje glasi: „Šta se rađa svake noći i umire svake zore?“ Kalaf tačno odgovara „Nada“. Pomalo zatečena, Turandot postavlja sledeću zagonetku: „Šta bukti toplo kao plamen, a nije plamen?“ Kalaf okleva, a onda savršeno tačno odgovara „Krv“. Vidno uznemirena, Turandot postavlja poslednje pitanje: „Led koji vam daje vatru, šta to može biti?“ Kalaf odugovlači, a onda trijumfalno uzvikuje „Turandot!" Narod slavi njegovu pobedu, ali Turandot moli cara da je ne da ovom nepoznatom princu. Videvši njenu uznemirenost, Kalaf odlučuje da igra njenu igru i nudi sopstvenu zagonetku: „Ako pre jutra otkriješ koje ime nosim, daću svoj život.“

III čin

Ukazom je naređeno da, pod pretnjom smrću, niko ne sme da spava dok se ne otkrije ime Nepoznatog princa. Kalaf izražava svoje ubeđenje da će on biti jedini koji će otkriti tu tajnu. Ping, Pang i Pong nude bilo koju nagradu, uključujući da mu omoguće bezbedno bekstvo, ako im kaže svoje ime. Pošto su viđeni sa Kalafom, Timur i Liu su zarobljeni, a na Turandotin zahtev Timur treba da bude mučen dok ne otkrije istinu. Liu istupa i kaže da zna prinčevo ime, ali da će ga čuvati kao svoju večnu tajnu. Ona zgrabi vojnikov bodež i ubija se. Kalaf zamera princezi njenu okrutnost, a zatim je čvrsto uhvati i hrabro poljubi. Turandotina snaga i želja za osvetom je napuštaju, i ona prvi put pusti suzu. Kalaf otkriva svoj pravi identitet, stavljajući tako svoj život u Turandotine ruke. Trube najavljuju svitanje zore i okupljanje dvorana. Turandot se obraća caru i narodu: „Otkrila sam ime neznanca — njegovo ime je Ljubav!“

Pučini je radio na operi Turandot više od dve godine, međutim, umro je 1924. pre nego što je završio poslednju scenu. Završio je treći čin opisom smrti sluškinje Liu. Iako je napravio nekoliko skica konačnog dueta između Turandot i Kalafa, nije ostavio nikakve naznake o konačnoj verziji. Operu je završio dirigent Franko Alfano, a premijerno je izvedena u Skali u Milanu u nedelju 25. aprila 1926., godinu i pet meseci nakon Pučinijeve smrti.

Roza Raiza je pevala naslovnu ulogu, a tenori Migel Fleta i Franko Lo Đudiče smenjivali su se u ulozi princa Kalafa u originalnoj produkciji, iako je Fleta imao čast da nastupi u toj ulozi na premijernom izvođenju opere. Dirigovao je Arturo Toskanini, ali bez završetka koji je dopisao Franko Alfano. Sredinom 3. čina, dva takta posle reči Liu, poesia!, orkestar se odmarao. Toskanini je stao i odložio palicu. Okrenuo se publici i objavio: „Ovde se završava opera, jer je ovo trenutak kada je maestro umro.” Zavesa se polako spuštala i publika je izlazila. Ovo su reči koje je preneo Eugenio Gara, koji je bio prisutan na premijeri. U novinskom izveštaju objavljenom dan pre premijere navodi se da je sam Pučini predložio Toskaniniju da prekine izvođenje opere na završnim notama koje je komponovao Pučini. Toskanini, nezadovoljan Alfonsovim završetkom, dodatno ga je preradio, i upravo se ova verzija danas obično izvodi.

Izvođenje opere Turandot se brzo proširilo na druga mesta širom Evrope i sveta. Iako nikada nije dostigla isti status kao neke od popularnijih Pučinijevih opera, kao što su Boemi i Madam Baterflaj, Turandot je deo standardnog operskog repertoara.

Đakomo Pučini
22. decembar 1858 – 29. novembar 1924. 

Rođen 1858. godine u Luki, Italija, Đakomo Pučini je poticao iz duge loze profesionalnih muzičara. Đakomo je imao samo pet godina kada mu je umro otac, orguljaš i horovođa crkve San Martino. Posao orguljaša i horovođe obavljao je njegov stric, kako bi se osiguralo da Pučini može da preuzme tu ulogu kada bude dovoljno star kako bi održao tradiciju muzičara iz porodice Pučini koji su se na tom mestu nalazili već 124 godine. Mladi Pučini je sa 14 godina tamo započeo svoju karijeru kao orguljaš.

Pučinija je ohrabrilo da se posveti pozivu kompozitora to što su neka njegova crkvena dela i kantata naišli na pozitivan prijem. Aida, Verdijeva opera koju je gledao sa 18 godina, takođe ga je inspirisala. Stipendije koje je dobio od deda strica i kraljice Margarite Savojske omogućile su mu da studira na Milanskom konzervatorijumu od 1880. do 1883. godine.

Pučini nije mario za gradski život, ali je on uticao na njegov rad. Njegov boemski život siromašnog studenta, koji je delio stan sa još dva umetnika, kasnije je dobio svoj muzički izraz u operi Boemi (baš kao što je pisac Anri Murger našao inspiraciju u svojim mladalačkim godinama kada je bio siromašni pisac te su njegove priče poslužile kao motiv za operski libreto).

Iako je bio slabo povezan sa pokretom verizma, koji je težio stvaranju prirodnijeg i uverljivijeg operskog pozorišta, Pučini se nije ustručavao da komponuje istorijske komade ili da iskoristi egzotične lokacije. U Toski je opisao snažnu melodramu smeštenu u Rim u vreme Napoleona. Za Madam Buterflaj odabrao je američku priču smeštenu u Japan. Za Turandot, priču o hladnoj princezi u drevnoj Kini.

Pučini je doživeo početni neuspeh sa Madam Baterflaj (1904), ali ga je vera u delo navela da ga prepravlja sve dok ga ljubitelji opere nisu prihvatili. Ovaj početni neuspeh ga je privremeno sprečio da stvara nove kompozicije, ali poseta Njujorku ga je podstakla da napiše svoje prvo „moderno“ delo – Kći zapada. Prvi svetski rat izazvao je sledeći veliki prekid u Pučinijevom stvaralačkom životu. Neprijateljstva su zakomplikovala njegove pregovore da napiše operetu za izvođenje u Beču, koji je sada bio na neprijateljskoj teritoriji. Umesto toga, opereta je postala lagana opera Lastavica (La Rondina), postavljena u Monte Karlu i hladno dočekana u Metropoliten operi kao „smiraj genija“.

Pučini nikada nije povratio mladalačku slavu i romantičnu spontanost, ali je nastavio da ozbiljno radi, šireći svoje vidike. Pučini, koji je bio strastveni pušač, oboleo je od raka grla i 1924. odveden je u Brisel na lečenje kod specijaliste. Iako je operacija bila uspešna, Pučinijevo srce je otkazalo i on je ubrzo preminuo. U vreme svoje smrti, radio je na najambicioznijoj od svih svojih opera, Turandot, zasnovanoj na Šilerovoj romantičnoj adaptaciji fantazije Karla Gocija, venecijanskog satiričara iz 18. veka. U Turandotu Pučini po prvi put komponuje dosta za hor, i dao je veću, bogatiju raznovrsnost orkestru čime je pokazao da je upoznat sa Petruškom Stravinskog i drugim savremenim partiturama. Pučini je umro u 65. godini. Tokom svog života napisao je ukupno 12 opera.

Đuzepe Adami
1878–1946 

Đuzepe Adami je bio italijanski libretista. Rođen je u Veroni u Italiji, a diplomirao je na Univerzitetu u Padovi. Adami je poznat po svojoj saradnji sa Pučinijem na operama kao što su Lastavica iz 1917, Plašt iz 1918. i Turandot iz 1926. godine. Đuzepe Adami je napisao nekoliko drama kao što su: Fioi Di Goldoni, Una Capanna e il tuo cuore (1913), Capelli Bianchi (1915), Felicita Colombo (1935) i Nonna Felicita (1936).

Renato Simoni 
1875–1952

Renato je rođen u Veroni, u Italiji, a umro je u Milanu, takođe u Italiji. Simoni je bio italijanski novinar, dramaturg i pisac. Prvi posao koji je radio bio je posao urednika i kritičara u L' Adige, lokalnoj novinskoj kući u Veroni 1902. godine. Simoni je 1914. godine nasledio Džona Pocu kao pisac i kritičar u novinskoj kući Corriere della Sera, gde je radio do kraja života. Godine 1952. Simoni je poklonio 40.000 tomova svojih spisa i kritika Muzeju Skale, a posvetio ih je svojoj majci Liviji.

Već više od dvadeset godina prisutan kao dirigent u pozorištu Teatro Sočale u Rovigu, međunarodno je poznati oboist i dirigent. Godine 2004. dobio je nagradu San Frančesko u Rovigu, kao vodeći eksponent kulture Rovežana za zasluge u umetnosti, diplomirao je na Konzervatorijumu Frančesko Venece u Rovigu, uz odlikovanja i priznanja, pod vođstvom profesora Franka Volpea, više od trideset godina prisutnog na međunarodnoj sceni na najprestižnijim koncertima kamerne muzike i pozorištima u svetu. Počeo je vrlo mlad kao oboist, sarađujući s najvažnijim orkestrima nacionalne panorame među kojima su orkestar Milanske skale, orkestar venecijanskog Teatra La Feniče, Regionalni orkestar Toskane, Kamerni orkestar Padove i Veneta, orkestrar Toskanini iz Parme, orkestar Pomeriđi Muzikali iz Milana, OFV, itd. Sarađivao je sa međunarodno poznatim dirigentima i solistima kao što su: J. Basmet, L. Harel, M. Tipo, M. Horn, K. Ričareli, R. Blejk, U. Ugi, A. Speki, S. Akardo, M. Brunelo, P. Mag, M. Kampori, G. Sinopoli, G. Fero, E. Inbal, K. Penderecki, R. Boninge, B. Kampanela, M. Kampori, M. Arena, D. Renceti, itd. Za otprilike dvadeset godina on je radio kao dirigent sa velikim uspehom, posebno na operskom repertoaru gde je viđen u ulozi glavnog junaka na najznačajnijim i najprestižnijim svetskim scenama: San Karlo u Napulju, Narodno pozorište u Mariboru, Narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Skoplju, Narodno pozorište u Tbilisiju (Gruzija), Narodno pozorište u Kazanju (Rusija), Veliko pozorište iz Minska (Belorusija), Bejrut (Liban), Narodno pozorište u Haifi (Izrael), Festival opere u Savolini (Finska), u Hangdžou i Sijanu u Kini, Pozorište umetnosti u Čenduu i Sijamenu (Kina), Umetnički centar u Seulu (Koreja), Nacionalno pozorište u Manausu (Brazil), Narodno pozorište u Šarlotu (Sjedinjene Države), Pučinijev festival Tore del Lago, pozorište Doniceti iz Bergama, Pozorište La Feniče u Veneciji, pozorište Savona, pozorište Teatro Sočale u Rovigu, Luljo Trapaneze u Trapaniju, Antičko pozorište Taormina, pozorište Politeama iz Palerma, pozorište dele Verdure iz Palerma, pozorište u Molfeti, Gradsko pozorište u Viterbu, Pozorište Goldoni u Livornu, Gradsko pozorište u Ferari, Gradsko pozorište u Gorici, Gradsko pozorište u Trevizu, Gradsko pozorište u Vićenci, pozorište u Vićenci, pozorište u Basanu, pozorište Vitorio Veneto, pozorište ERT u Atini, pozorište u San Remu, pozorište kavkaške filharmonije (Rusija) itd. Među njegovim sledećim angažmanima je jedan balet sa muzikom V. A. Mocarta i Čimarozino delo u napuljskom San Karlu, 150. godišnjica Narodnog pozorišta u Beogradu sa Pučinijevom Manon Lesko, Maskanjijeva Kavalerija Rustikana u režiji K. Ričareli na festivalu opere u Tarantu, nova produkcija Pučinijeve Madam Baterflaj u Narodnom pozorištu Maribor u režiji P. Maestrinija, a u februaru u Kazanju u Rusiji na Jalapin festival nastupa sa dve produkcije Nabuko i Rigoleto.

Stefano Romani je osam godina bio umetnički sekretar orkestra Filarmonia Veneta, a od 2009. do 2016. godine je bio umetnički direktor pozorišta Teatro Sočale u Rovigu. Pobednik je Nacionalnog takmičenja za nastavu u konzervatorijumima, zato sebe na prvom mestu smatra profesorom na konzervatorijumu F. Venece u Rovigu.

U sezoni 2019/2020 je učestvovao u pripremi i dirigovao je premijere opere Đ. Pučinija Manon Lesko, koja je rađena u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra Madlenianum.

MARIO PAVLE DEL MONAKO, REDITELJ PUČINIJEVE OPERE TURANDOT

Ceo istorijat fiktivne literature vodi ka boljem razumevanju ljudskog stanja.

Posle skoro pola veka od poslednje postavke, Pučinijeva opera Turandot uskoro će po četvrti put postati sastavni deo redovnog operskog repertoara Velike scene Narodnog pozorišta koje ovaj naslov radi u koprodukciji sa zemunskim Madlenianumom. Premijera je zakazana za 23. decembar u nacionalnom teatru i 30. decembar u Zemunu, uz učešće ansambla Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Rediteljska palica poverena je mladom i veoma talentovanom umetniku slavnog prezimena Mariju Pavlu del Monaku, koji je magistarske studije operske režije završio na državnom Univerzitetu za muzičke i scenske umetnosti u Beču.

S obzirom na to da sam karijeru započeo u inostranstvu, priželjkivao sam da radim u gradu u kojem sam odrastao, a samim tim i da svoju strast ka pozorištu podelim sa našom publikom. Poziv direkcije Opere dočekao sam vrlo spreman i zadovoljan, kaže u intervjuu za Pozorišne novine i dodaje da ga za Narodno pozorište u Beogradu vezuju brojne uspomene.

Počevši od posećivanja predstava u kojima je nastupala moja majka Dragana, preko poznanstava sa divnim koleginicama i kolegama koji su od mog najranijeg doba, zajedno sa mojom porodicom, učestvovali u podržavanju mog interesovanja ka teatru i ljubavi ka klasičnoj muzici. Ova kuća je oduvek bila bitan integracioni deo mog odrastanja tako da i sam Beograd, posle svih ovih godina, pamtim najviše po Narodnom pozorištu. Sada imam priliku da u njemu, kao gost, sarađujem sa mnogim dragim ljudima i kvalitetnim umetnicima.

Turandot je poslednja Pučinijeva opera koju, iscrpljen teškom bolešću i smrću 1924. godine nije završio, već je to, dve godine kasnije, uradio kompozitor Franko Alfano. U želji da se odmakne od verizma, Pučini je posegnuo za nemačkom obradom legende o okrutnoj kineskoj princezi Turandot, koju je pre toga obradio italijanski pisac Karlo Goci, dok se ishodišna priča temelji na starom persijskom epu iz 12. veka. Kako Vi profesionalno ali i intimno, doživljavate to remek-delo koje skoro ceo jedan vek osvaja publiku širom sveta?

Turandot, kao mitski lik dela koje je vremenski pozicionirano u imaginarno doba stare Kine, uprkos svom bajkovitom okruženju, poseduje vrlo ljudske osobine ličnosti i vrlo realne psihičke raskole sa kojima se i običan čovek susreće. Ceo istorijat fiktivne literature vodi ka boljem razumevanju ljudskog stanja, ka poučavanju ljudskog duha i ka sintezi našeg sopstvenog mesta u društvu. Pored same fascinacije pojedinačnim likovima, od najvećeg značaja je sveprisutni ljudski instinkt, a najveća misterija je zaljubiti se. Podvlačim tematiku zaljubljivanja, a ne same ljubavi, jer je upravo zaljubljivanje princa Kalafa u princezu Turandot jedna nuklearna uvertira, čiji napon i opsesivna izdržljivost sprovode delo i igraju bitnu ulogu u transformaciji same Turandot iz jedne hladnokrvne, rigidne i linearne ličnosti u nežno i humanizovano ljudsko biće koje je razrešeno tamnice sopstvenih misli i koje se oslobađa sopstvene surovosti.

Poslednju inscenaciju ove opere u Narodnom pozorištu uradio je Jovan Putnik, a premijera je održana 17. oktobra 1975. godine. Dakle, skoro pola veka, ljubitelji opere u Beogradu čekaju da na redovnom repertoaru vide to raskošno delo prepuno predivnih arija, ali i dramatičnih i napetih scena. Po čemu će vaša postavka opere Turandot biti drugačija od drugih savremenih produkcija ove opere?

Sama činjenica da se na sceni našeg pozorišta nije našla toliko godina povlači veliku odgovornost svih koji će biti deo produkcije, ali moram da priznam da upravo ta činjenica predstavlja za mene posebnu čast i simbol je jednog poverenja, koje sigurno nećemo izneveriti. Štaviše, ubeđen sam da će nas to još više i motivisati da na repertoar vratimo ovakav značajan naslov. Karakterno ćemo se fokusirati na hiperbolizovani jezik motivacione podloge likova, koji se na svetskim pozornicama već dugi niz godina nalazi u drugom planu, jer je ostavljen na kompenzacionoj milosti estetike scenografije i kostimografije. Naravno da iste neće biti zapostavljene – ubeđeni smo da i scena i likovi na njoj moraju da budu u sinhronu, ne bi li pružili publici najautentičniji i najbogatiji doživljaj same priče. Vreme, likovi i prostor koji ih okružuje su neradzvojni, a kao takvi moraju da poseduju gramatiku izražaja koji omogućava publici da uroni u svet koji joj je predstavljen. Sve uloge iz ove opere, kao što je slučaj i u mnogim drugim delima, mogu da stanu u psihogram jedne jedine osobe, rastavljene na različite kanale temperamentalnih dimenzija i misaonih stanja ljudskog uma. Budući da taj naš um upravo predstavlja jednu bezgraničnu enigmu poimanja svesti, prednost svakog pozorišnog i literarnog dela je što nam omogućava da raščlanimo vektore dominantnih misli i ljudskih osobina, ne bismo li o njima većali i kroz njih komunicirali sa nama samima i sa našim sopstvenim stanjem svesti. Pored, kao prethodno navedene, surove, odlučne, pa čak i pretenciozne princeze Turandot, susrećemo se sa još nekoliko bitnih likova kao što su: Kalaf, mladi, hrabri princ koji, opčinjen princezinom lepotom, pristaje na izazov odgovaranja na tri zagonetke, ne bi li, pobedivši, uzeo ruku te nedostižne lepotice. Kroz njega i proživljavamo i istražujemo klasičan muški instinkt ka osvajanju ženskog bića. Kroz njegovog starog oca, Timura, razmatramo ljudsku prolaznost i veliku dozu usamljenosti i nemoći sa kojom se čovek susreće u najstarijem dobu. Kroz robinju, Liu, proživljavamo jednu skoro biblijsku žrtvu, koja svojim samoubistvom spasava Kalafov život, ne odajući njegovo ime princezi, i zbog čijeg žrtvovanja cela priča dobija i priliku da se okrene u romantičnom smeru između Kalafa i Turandot. Takođe, imamo i tri ministra palate, Pinga, Panga i Ponga, koji pored svoje administrativne funkcije u palati predstavljaju čeznuće običnog čoveka ka jednostavnijim vremenima i okolnostima. Prethodno navedene karakterizacije likova su samo neki od razloga zašto ovo delo rezonira i sa sadašnjicom i zašto će uvek biti aktuelno. Čovekovo okruženje i vreme se menjaju, ali sama ljudska raznolika suština - ne.

Sin ste priznatih umetnika – primadone Dragane Del Monako i operskog reditelja Klaudija. Breme slavnih roditelja može da bude problem, da stvori pritisak, da ukoči karijere… Kako vi podnosite taj „teret”, kako se nosite s njim?

Volim da priznam ljudima da to ne doživljavam kao teret, već kao jednostavnu spoznaju da je to moja porodica. To ne isključuje, naravno, činjenicu da sam se susretao sa raznim iskustvima do sada, gde su ljudi imali različite pristupe toj temi. Za mene je moja majka oduvek, pored svojih velikih umetničkih i intelektualnih kvaliteta, bila pre svega čovek, u najboljem smislu te reči. Kroz mnogobrojne humanitarne poteze tokom svoje karijere mi je približila i usadila, po mom mišljenju, najbitniju ljudsku osobinu, a to je pre svega, biti čovek. Tako i nastojim da živim. I naravno, ne želim da bilo čiji tuđi uspeh pripišem sebi, jer bi to predstavljalo devijaciju od realnosti. A sve to ne umanjuje moj ponos na njihove doprinose svetu kulture i inspiriše me da nastavim tim putem.

Mario, jedno od dva imena koje nosite, dobili ste po dedi, jednom od najboljih svetskih tenora svih vremena... 

Oba imena, u stvari, dobio sam po dedama; i sa srpske i sa italijanske strane porodice, što mi je naravno vrlo drago, budući da sebe i doživljavam kao izjednačenog pripadnika obe kulture. Deda Mario je, pre svega, iz priča, knjiga i sa snimaka njegovih nastupa ostavio na mene jedan neukrotivo teatralan utisak, sa nepresušnom voljom da deli svoju strast ka operi i pozorištu sa publikom celog sveta. Pored svoje muzikalnosti i vokalnih sposobnosti, bio je takođe i veoma talentovan slikar. Kao čovek radoznale prirode, gajio je veliko interesovanje ka pozorišnoj metodici Sistema Stanislavskog. Taj pristup je do tada bio vrlo netipičan za jednog operskog pevača, a može se reći da i dan danas nije raširen u operskom svetu. Po mom mišljenju, doprineo je, na jedan veoma unikatan način, revoluciji scenske i vokalne izražajnosti u svetu opere.

Mikojan Bezbradica