"Roman Horasa Mekoja, smešten u vreme Velike Depresije u SAD, atmosferom, radnjom i idejom odražava izvitoperenje socijalne svesti, kako u Americi zahvaćenoj ekonomskom (ali i duhovnom, kolektivnom i individualnom) krizom, tako i u predratnoj Evropi čije su se društvene, ekonomske i umetničke prilike reperkutovale i na američko podneblje. Radnja zaokružena idejom da ljudi osiromašene časti i ljudskosti u očajničkoj borbi za preživljavanjem neprekidno igraju i trče proizvodeći "zabavu za narod", dok oni koji se vraćaju čovečnosti ubijaju i bivaju ubijeni, ima u sebi nečega gotovo antičkog (setićemo se Kreonta koji zabranjuje sahranu mrtvima, istovremeno sahranjujući žive). Nekoliko istoričara opisuje trenutak presudan za izlazak Amerike iz Velike Depresije kao onaj u kome su Amerikanci počeli da se umivaju i briju komadićima jeftinih sapuna, trenutak u kome su počeli da krpe krhotine svoje odeće, u kome su ponovo poželeli da "deluju kao ljudi". Ubistvo u romanu Horasa Mekoja „I konje ubijaju, zar ne?“ ukazuje upravo na neophodnost takvog trenutka. Svakako najpopularniji roman ovog autora pripada žanru noara ili „crne književnosti“ (kome su pripadala i dela autora poput Rejmonda Čendlera / Raymond Chandler ili Dešaela Hemeta / Dashiell Hamett) i korespondira sa aktuelnim trenutkom, ne samo zbog kulturnog nihilizma u kome funkcionišu medijske pojave poput rijalitija, nego i zbog generalne krize individulnog i kolektivnog sistema vrednosti kao što su pojačane potrebe za kratkotrajnom slavom i ubrzanim bogaćenjem po cenu rušenja granica pristojnosti i čovečnosti. 

Tumačenjem nekoliko ključnih karaktera iz romana, glumci ove predstave vode nas kroz sećanje Roberta Sajvertina na nehumano takmičenje izdržljivosti u kome je učestvovao zbog malo sendviča i bedne novčane nadoknade.  Dočaravaju nam svet izokrenutih moralnih normi, izvrnut poput čarape. U takvom svetu ples i pokret kreiraju atmosferu duhovne ukočenosti i stagnacije, umetnosti koja može da se razvija najviše i samo na distanci od masovne trke za opstankom."

Dramaturg Milica Konstantinović

Fotografije:  Vladmir Nešović

Petak, 28. novembar 2014. u 20.00 časova
Mala scena MADLENIANUMA

Dramatizacija Milica Konstatinović

Režija Boris Todorović

Koreografija Miloš Sofrenović

Kompozitor Janja Lonćar

Scenografija Milica Stanković

Asistent scenografa Marija Timotić

Kostimografija Aleksandar Kovačević

Dizajner svetla Srđan Jovanović

Lektor Olga Marinković

LICA:

ROBERT SAJVERTIN................  Andrija Daničić

GLORIJA BITI........................... Violeta Goldman

DžEJMS BEJTS......................... Stevan Piale

RUBI BEJTS...............................Lidija Cvetić

DŽOEL ŽERARD........................Miloš Milić

ELIS TOMPLIN...........................Iskra Brajović

ROKI GRAVO............................Radomir Nikolić

ROLO PITERS............................Saša Joksimović

G-đa LAJDEN............................Dragica Ristanović

I konje ubijaju, zar ne?

U Operi i teatru „Madlenianum“ počela je priprema nove predstave za Malu scenu. U pitanju je dramsko-plesni projekat „I konje ubijaju, zar ne?“ koji će publika moći premijerno da pogleda 28. novembra ( prva repriza 2. decembra). Ovaj zanimljiv projekat mlade autorske ekipe predvođene dramaturgom Milicom Konstantinović, rediteljem Borisom Todorovićem i koreografom Milošem Sofrenovićem pobednik je Konkursa za mlade pozorišne stvaraoce koji je prvi put bio otvoren u „Madlenianumu“ u februaru ove godine. Članovi autorske ekipe su i Janja Lončar - kompozitor, Milica Stanković – scenograf i Aleksandar Kovačević – kostimograf.

Glumački ansambl oformljen je u junu mesecu posle četvorodnevne audicije i čine ga Violeta Goldman, Andrija Daničić, Stevan Piale, Lidija Cvetić, Miloš Milić, Iskra Brajović, Radomir Nikolić, Saša Joksimović i Dragica Ristanović.

Dramski predložak za predstavu „I konje ubijaju, zar ne?“ baziran je na istoimenom romanu Horasa Mekoja iz 1935. godine. Tema romana su plesni maratoni koji su bili aktuelni u to vreme. Pobednik maratona dobijao bi novčanu nagradu, što je podrazumevalo da par izdrži oko 2500 sati skoro neprekidnog plesa. Za vreme takvih maratona u pregrađima Holivuda gde su ljudi bili krajnje dehumanizovani, Džindžer Rodžers i Fred Aster su „igrali pod zvezdama dok im je magičnost Holivuda svetlucala u očima, budeći sva lažna obećanja“.

Raditelj predstave Boris Todorović kaže: „Nismo mi toliko nepotkupljivi koliko mislimo i zato treba biti oprezan da se sačuva ljudskost u krizi, jer će buduće generacije suditi o nama ne po tome kako smo postupali kada su stvari išle dobro, već kako smo tretirali jedni druge kada nisu“. Boris Todorović na probama sa ansamblom koji vrca zahuktalom snagom, pozitivnom energijom i maštovitošću, uz svoje sradnike stvara jedan pozorišni esej koji će se itekako ticati savremenog gledaoca, jer društvena depresija koju opisuje Horas Mekoj u svom legendarnom romanu, na žalost, ima mnogo dodirnih momenata sa stvarnošću u kojoj živimo. Predstava ne pruža odgovor na pitanje ko je pobedio u plesnom maratonu. Ona pruža gledaocima priliku da vidi svetlost kojom sijaju gubitnici.