Dr Branka Radović rođena je na Cetinju(Crna Gora) diplomirala je najpre na odseku za jugoslovensku i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu 1973., a zatim i odsek muzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti 1974. u Beogradu. Magistarski rad odbranila je na katedri za srpsku istoriju muzike 1988. a doktorat na katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta 1999. (tema Njegoš i muzika).

Dugogodišnju pedagošku delatnost obavljala je u muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu, a od 1995. do 1999. bila i direktor škole. Radila je na fakultetima muzike u Cetinju i Istočnom Sarajevu, Novom Sadu  kao profesor istorije muzike i muzičkih oblika. Od 2003. godine je profesor istorije muzike FILUM-a u Kragujevcu, a od 2010. godine i redovni profesor na istom fakultetu. Dekan ove visokoškolske ustanove bila je od 2004-2006.

Od 2010. godine nalazi se na čelu Opere i teatra Madlenianum u Zemunu.

Usavršavala se iz oblasti muzikologije u Francuskoj (Nica, Pariz) iz oblasti opere u Nemačkoj (Hamburg) i Italiji (Rim).

Kritičarsku delatnost započela je veoma rano na Trećem programu Radio Beograda, a potom ,u dnevnim listovima „Borba“ i „Politika“. Više od dvadeset godina je muzički kritičar „Politike“, posebno posvećena oblasti opere. Ima nekoliko hiljada objavljenih kritičkih napisa.

Bila je deset godina glavni i odgovorni urednik časopisa „Pro musica“ (1989-1999), saradnik brojnih drugih muzičkih časopisa, član redakcija („Muzički talas“) pisac tekstova i naučnih radova koje je izlagala u zemlji i u inostranstvu.

Prva knjiga koju je napisala je „Mala istorija muzike“ (Udruženje muzičkih pedagoga Srbije, 1992) sledi „Gorski vijenac i druga muzičko- scenska dela Nikole Hercigonje“(Udruženje kompozitora Crne Gore, Beograd,2000) „Otmenost posrtanja“,Hristićeva opera „Suton“(SNP Novi Sad, 2000) „Njegoš i muzika“( Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 2001.) „Summa Xeniana“, monografija o kompozitorki Kseniji Zečević (Belef centar 2007), „Kroz ozvučenu likovnost“, monografija pijaniste Tomislava Stanića, (Radionica duše, 2010) „Partitura“, zajedno sa Slobodanom Lazarevićem i Aleksandrom Đurićem, studija o muzičkim romanima Hermana Hesea (Zepter book, 2010).

U naučnom i muzikološkom radu bavi se temama iz domaće opere (Stevan Hristić, Petar Konjović, Stanojlo Rajičić, Nikola Hercigonja, Rudolf Bruči, Ivan Jevtić) i strane opere (Verdi, Vagner, Menoti, Britn, Prokofjev, Šostakovič) srpskim autorima (Stevan Mokranjac, Miloje Milojević, Vasilije Mokranjac, Predrag Milošević, Dejan Despić, Milan Mihajlović) crnogorskim autorima (Ilija Lakešić, Borislav Tamindžić, Žarko Mirković) posebno interdisciplinarnim relacijama među umetnostima, odnosima književnosti i muzike (mit i mitsko, Njegoš, Andrić i dr.)

Aktivna je u mnogim žirijima i audicionim komisijama u zemlji i inostranstvu, a od 2007. je selektor festivala „Mokranjčevi dani“ u Negotinu.

Povratak na balet Zapisnik sa lica mesta

Čovek je ostrašćeno, do beskonačnosti privržen onome što traje samo jedan tren, ili se dešava samo jedanput, čineći da sav zanos njegove ogromne ljubavi predstavi odraz i ulije večnost uzvišenoj nežnosti, i uvek iznova obnovljiv, šarm muzike za njega ostaje dragocen poput detinjstva, nevinost ili voljeni ljudi osuđeni na smrt za nas su nenadoknadivi, draž je nepostojana i krhka, dok se slutnja njene propasti obmotava poetskom melanholijom stanja milosti koju uzdiže.

                          Vladimir Jankélévitch, La Musique et l’ineffable, p.149

Povratak na balet Zapisnik sa lica mesta

Pošto je diplomirala u Bežarovoj Mudra školi u Briselu, Mišel Noare se susrela sa Karlhajncom Štokhauzenom. Izučavajući sistem notacije gestova ovog kompozitora, nastupala je sa njim kao solo igračica petnaest godina. Tokom ovog strogog, preciznog iskustva, osnovala je sopstvenu kompaniju 1986. godine. Noare je autor više od 30 koreografija, od kojih svaka pristupa jedinstvenom svetu, istovremeno poetskom i uznemirujućem. Od 1997. godine uvela je interaktivne tehnologije zvuka i slike u svoja koreografska istraživanja, ispitujući našu percepciju vremena i prostora. Korišćenjem ovih alata, ona voli da kombinuje različitosti i otkriva nesklad. Takođe, ona oduvek posvećuje veliki deo svojih istraživanja, razvijanju finog, preciznog i potpuno intimnog koreografskog rukopisa. Stvaranje istinskog plesnog bioskopa i kreacija koreografskih likova su karakteristike njenog rada. Od 2006. godine, Mišel Noare je umetnik saradnik Nacionalnog teatra u Briselu. Član je Kraljevske akademije Belgije.

Icik Galili, koji je proveo dvadeset godina radeći u Holandiji, kasno se susreo sa igrom. Nakon završetka vojnog roka u Izraelu, razmišljao je da studira psihologiju, ali mu je igra privukla pažnju. Godine 1991. preselio se u Holandiju, gde je osnovao sopstvenu kompaniju. Holandsko Ministarstvo kulture ga je 1997. godine nominovalo za umetničkog direktora nove trupe NND/Galili Dance, sa sedištem u Groningenu. Godine 2009, preselio se u Amsterdam, na poziv novoimenovane gradske kompanije za savremenu igru: Dansgroep Amsterdam (DGA), deleći poziciju umetničkog direktora sa Kristinom de Šatel. Njegov opus podrazumeva preko 60 naslova, a kreirao je za mnoge kompanije kao što su Balet Sao Paola, Balet Monte Karla, Kompanija Batševa, Balet Minhena, trupa Cisne Negro, Diversions Dance Company, Holandski nacionalni balet, Balet Gulbenkian, Veliki kanadski Balet, Holandski plesni teatar II, Kraljevski balet Finske, Balet Vinipeg, Skapino balet i Štutgart balet. Dobitnik je mnogih važnih koreografskih nagrada i priznanja, dok je 2006. godine zavredeo titulu Viteza Kraljevskog reda Doma Oranž-Naso u Holandiji.

U sredu 13. novembra u 18 časova na Bel Etage-u (slobodan ulaz) biće održano predavanje prof dr Aleksandra Petrovića pod nazivom KANON Milutina Milankovića. Predavanje dr Aleksandra Petrovića, profesora kulturne antropologije na Filološkom fakultetu u Beogradu i sekretara Odbora za delo Milutina Milankovića Srpske akademije nauka i umetnosti posvećeno Milankovićevim ciklusima. Tragajući za smislom Milankovićevog Kanona osunčavanja, koji rešavajući tajnu ledenih doba spaja nebesku mehaniku i klimatsku dinamiku, predavač nastoji da nađe unutarnju saglasnost astronomskog i muzičkog oblika kanona....

Dve opere, Rita Gaetana Donicetija i Anželika Žaka Ibera, koje u svojim naslovima imaju imena žena, glavnih junakinja, nastale su u dva različita istorijska, stilska i muzička vremena što ih razdvaja, ali ih istovremeno spaja komičnost, duhovitost obrade tema, lakoća komunikacije sa slušaocima i gledaocima. Nijedna od dama nije melodramatična heroina, već su obe strašne žene i supruge, „zle žene” čiji tihi i povučeni muževi žele da ih se oslobode.

U prvoj operi to čini sadašnji muž uz pomoć bivšeg, a u drugoj mužu pomaže sam đavo. Ali, kako su u komičnim operama završeci uvek duhoviti, poletni i optimistički, tako je i u ovim delima. Obe opere su kamernog tipa, jednočinke, sa nevelikim brojem lica koja učestvuju u radnji. Obe omogućavaju rediteljima da se razmahnu, jer je naše vreme u njima otkrilo i prepoznalo srodnu umetničku i društvenu klimu, drugačiju od doba kada su nastale. Obe jednočinke nose prvi potpis pariske scene, gde su premijerno izvedene. Veliki majstor italijanske opere Gaetano Doniceti veoma je cenjen i prihvaćen u našem vremenu, posebno po svojim komičnim operama, dok je francuski kompozitor Žak Iber poznatiji kao kompozitor instrumentalne, koncertantne i kamerne muzike.

Spojene na neobičan način, oba dela korespondiraju ne samo svojom tematikom i libretom veći na mnogim drugim planovima. Iberova Anželika se doživljava kao nadgradnja Rite, modernijeg je muzičkog jezika, novijeg vokalnog izraza, razigranija verzija Donicetijeve opere nastale u prethodnom veku. Ljupkost, perlasti vokalni jezik i nenadmašna Donicetijeva muzikalnost, posebno u virtuoznim arijama i ansamblima, uvek plene publiku i vraćaju je najboljim temeljima italijanske romantičarske opere. Skoro vek hronoloških i stilskih razlika, tačnije 85 godina od nastanka jednog i drugog dela, spaja i premošćuje isti rediteljski potpis, a razlikuje sve ono što čini opersku čaroliju večitom.

Premijeru u Srbiji opere Rita i Anželika imale su marta 2010. godine kada su na scenu postavljene u saradnji sa Operom b.b. iz Zagreba. Sada su se oba dela predstavila beogradskoj publici u kompletnoj našoj podeli, a Rita i u novom rediteljskom ruhu Stefana Sablića. Obe predstave su pod dirigentskim vođstvom maestra Vladimira Kranjčevića, čija je visoka reputacija garant izvođačkog uspeha.

Povratak na operu Anželika

                                                           Dr Branka Radović 

Frida Kalo (1907-1954) već je decenijama svetska ikona: kao žena, kao slikarka, kao revolucionarka i nepokolebljiva ličnost koja je nesrećne stranice svog života uzidala u mit o sebi. Frida je bila zdrava samo do svoje šeste godine, a posle saobraćajne nesreće i brojnih operacija, često je bila vezana za krevet. Život joj je bio ispunjen obožavanjem muža Dijega Rivere i predavanjem sopstvenoj umetnosti u koju je ugrađivala svoja maštanja, zanose, ali i noćne more i sva razočaranja. Iako invalid, Frida Kalo bila je neumornog i nepokolebljivog duha, neprestano obuzeta revolucionarnim zanosom i privrženošću svome narodu. Drugovala je s najvećim ličnostima svoga vremena, sa umetnicima, ali i revolucionarima, među kojima je bio i najslavniji prognanik Lav Trocki. Umrla je 13. jula 1954. godine, prema zvaničnim saopštenjima od plućne embolije, mada su ostale sumnje da je počinila samoubistvo. Odmah posle smrti, Frida Kalo se preselila u legendu, najpre u rodnoj zemlji, ali ubrzo u čitavoj Americi i Evropi, pa i u nas, gde postaje simbolom žene i slikarke. Posle štampanje njenih dnevnika (izdanje Clio, Beograd) i filma Frida sa Selmom Hajek, slava ove meksičke slikarke postaje upravo nesravnjiva. Zbog svega toga čitav svet se sprema da 2007. proslavi stogodišnjicu njenog rođenja.

Povratak na dramu Frida Kalo