Pjero mesečar/ Lenc
Četiri Pjeroa: Šenberg, Žiro, Bihner i Lenc
Slušajući Šenbergove i Žiroove pesme nisam prestajao da se pitam ko je Pjero, i zašto je mesečar. Šta znam o tom neprilagođenom mladom biću koje se identifikuje sa Hristom i koje se oseća razapetim od čovečanstva? Ko je žena u koju je zaljubljen, ta crna muza nalik na Lilit i šta je to čini toliko posebnom? Zašto se Pjero tako panično plaši vešala i srebrnog dželatovog mača? Gde je ona koju voli i zbog koje je toliko ljubomoran da sanja kako suparniku živom raseca lobanju, sveteći se neviđenim okrutnostima za velike patnje srca koje ih podnosi? I gde je njegov zavičaj u koji se vraća slomljen u poslednjoj pesmi, da li je uopšte na ovom svetu?
Taj mladić, koga su oblikovali i pesnik i kompozitor, sve više me je intrigirao, plašio, uznemiravao. On je žrtva, ali i dželat. Onaj koji pati i koji je progonjen, ali i onaj koji je lud, neprilagođen i uznemirujuć, izvan društva. Pokušao sam da rekonstruišem čoveka koji je nadahnuo i Šenberga i Žiroa, a u kojem su se obojica i sami prepoznali. Naravno, na lice glavnog junaka pesnik Žiro je namakuo masku jednog od tipiziranih likova komedije del arte, sanjalice Pjeroa, nesrećnog ljubavnika Pjeroa, ostavljenog Pjeroa, pesnika Pjeroa... Ko je ispod te maske koju umetnici opsesivno navlače od početka 19. veka? Ko se krije u Šenbergovom delu? Da li je to ljubomorni ostavljeni Arnold Šenberg, koga je supruga napustila i pobegla s bliskim prijateljem? I da li je to neshvaćeni Šenberg, ismejani i progonjeni umetnik, na čije koncerte upada policija da bi smirila publiku koja se ruga i prekida program upadicama? Ili je to Jevrejin Šenberg, sateran u ćošak, koji 1934. napušta Austriju, odlazi u SAD i demonstrativno menja prezime?
Tražeći paralelu za scenski odgovor na ova pitanja, u mislima su mi se neprestano nametali Georg Bihner i njegova novela Lenc. Kao i Arnold Šenberg (odnosno kao i svaki Pjero) i Bihner je opsesivni borac za novu živu umetnost i novi bolji svet, on je neprilagođen i uznemirujući stvaralac, on je proganjan, prorok s kompleksnim i burnim emotivnim životom. U svojoj noveli, koja je ovde organski pripojena Pjerou mesečarau, Georg Bihner prati klimaks ludila mladog pesnika Jakoba Lenca (četvrtog Pjeroa). Književnik koristi dokumentarni materijal iz dnevnika pastora Oberlina koji je rastrojenog pesnika primio u kuću, kolažira ga sa sopstvenim rekonstrukcijama Lencovog progresivnog ludila i griže savesti, gradeći niz kamernih scena nabijenih nemirom, tišinom i iščekivanjem, intimnim i voajerskim trenucima, kricima i šaputanjima, a pre svega pesnikovim opsesivnim stvaranjem.
Lenc preživljava iste gubitke i lomove koje će doživeti i Bihner, i Žiro, i Šenberg. To su stradanja, “crni krstovi” na koja su razapeti svi Pjeroi, svi umetnici koji su po prirodi svog hristolikog i proročkog zanata/ strasti/ usuda osuđeni na patnju. Umesto jednog apstaktnog Pjeroa, spajanjem Šenbergovog i Bihnerovog dela, spajanjem ekspresije i naracije, kreiramo kompletnu sliku o ukletom umetniku, imajući retku priliku da paralelno posmatramo njegov život i doživljaje, kao i njegovu umetnost koja iz života i doživljaja proističe. Četiri Pjeroa - Šenberg, Žiro, Bihner i Lenc - kao kristali reflektuju i prelamaju svetlost jedan po drugom, omogućavajući gledaocu/ slušaocu da vidi sve bezbrojne nijanse koje jedan kristal ne bi prelomio.
Aleksandar Nikolić
