Intervju sa rediteljkom Oljom Đorđević
NAJVEĆA NAGRADA JE KAD SALA VIBRIRA POZITIVNOM ENERGIJOM
Olja Đorđević (1974.), važi za rediteljku čiji komadi teraju suze na oči. Pripada rediteljima srednje generacije čije životno iskustvo i brojni uspešni projekti donose komade ozbiljnih i aktuelnih tema koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Nagrađivana je na brojnim festivalima, od Sterijinog pozorja do Dana komedije u Jagodini, a najdraže su joj nagrade publike. Rođena je i odrasla u Beogradu, a sadašnja adresa joj je Subotica, gde je od 2006. godine direktorka Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici. Publika Madlenianuma je zna po komediji Jurija Poljakova KOFERČE, koja je posle dve godine ove sezone obnovljena, a sada će je upoznati kroz komad američkog pisca Bila Manhofa FELIKS I DORIS, koji je Olja Đorđević prevela na naš jezik i koje premijerno izvođenje ima 9. decembra 2021. na Maloj sceni Madlenianuma.
1. Ponovo se vraćate na našu scenu sa novom komedijom, zašto je izbor pao baš na ovo delo, koje ste i preveli?
- Komedije često imaju pojednostavljen, u nekim slučajevima čak i banalan, siže. Teško je izvući neko dublje značenje ili, kako novinari često vole da kažu, poruku. One su, mahom, pisane da zabave i kao takve bi ih trebalo i prihvatiti. Nemam problem sa radom na takvim, vodviljskim, tekstovima, međutim ukoliko sam u prilici da radim nešto što, ipak, ima i neko šire značenje – uvek ću izabrati taj drugi tekst. Komedija Feliks i Doris je upravo to. Bez obzira na to što se smejemo, kako njihovim karakterima, tako i neprilikama u koje usled toga zapadaju, oni su nam bliski. Nalazimo sebe u njihovoj nesigurnosti, podsećaju nas na neke, nama bliske, ljude. Kao i oni, svi mi imamo problem kad nas neko natera da sagledamo realnost sopstvenog života. Zato je komad Bila Menhofa više od puke komedije, namenjene isključivo zabavi. To je, pre svega, priča o dvoje usamljenih ljudi kojima je potrebna druga šansa u životu.
2. Da li je danas u vreme “prebrojavanja” zaraženih, bolesnih i mrtvih teško režirati komediju?
- Na sreću, živimo u zemlji u kojoj je jedna od osnovnih odlika mentaliteta to da se na svaku tešku situaciju reaguje humorom. Po pitanju toga, ja sam tipičan predstavnik našeg mentaliteta. Humor je moj mehanizam odbrane, koja god da je nedaća u pitanju, velika ili mala. Naravno, nije lako kada po izlasku sa probe svakog dana čujete mnoštvo obeshrabrujućih vesti. Mnogo kolega smo izgubili u protekloj godini, mnogo dragih ljudi. Međutim, upravo zbog toga, mora se zadržati svaka trunka optimizma, svaka prilika za osmeh, inače će mraka biti sve više.
3. Dobitnik ste brojnih nagrada, da li Vas one podstiču ili opterećuju u radu, kako napraviti predstavu bolju od prethodne?
- Nagrade mi nikad nisu cilj, one su samo posledica. Drago mi je kad rad na nekoj predstavi bude dodatno ovenčan i nagradama. Ipak, nagrade nikad nisu ono čime se bavim kad radim predstavu. Iskreno, ne razmišljam mnogo ni o finalnom cilju, ne upoređujem sa prethodnim, niti planiram bilo kakve uspehe. Ono što me vodi kroz rad i ono u čemu najviše uživam je, upravo, sam proces stvaranja predstave. Kad se sve savršeno sklopi, kad je ekipa prava i atmosfera dobra, tada je svaka proba blagoslov i svaki put sam iznova zahvalna što radim upravo ovaj posao. Posle premijere, dodatna nagrada su i reakcije publike, kad sala vibrira pozitivnom energijom, kad ljudi izlaze zadovoljni zato što su proveli lepo veče u pozorištu. To je, samo po sebi, najveća nagrada.
4. Kakav lek biste preporučili za beznađe i apatiju?
- Pre dvadesetak godina, sigurno bih imala neki oštrouman „recept” kao odgovor na ovo pitanje. Sada, mogu samo da kažem da se ne osećam kompetentno da prepisujem „lekove” za bilo šta, pa ni za to. Uvek osećam nelagodu kada ljudi nameću javno svoje stavove o raznim stvarima, najčešće na društvenim mrežama. Meni to uvek deluje kao neki vid „samolečenja” gde pacijent, prosto, mora sve to negde da izbaci. Tako da ja nisam prava osoba za takve preporuke. Pored toga, nemam baš mnogo ni iskustva sa beznađem i apatijom, pošto sam po prirodi optimistična toliko da se to, sigurno, graniči sa naivnošću. Uvek mislim da se sve može rešiti, nikad ne verujem da su stvari „baš toliko crne” i sigurna sam, da ako čovek pusti, sve nekako, sigurno, dođe na svoje mesto. Što bi rekli The Beatles – „let it be”.
Razgovor vodila Tatijana Rapp
