NEBOJSA DUGALIĆ je rodjen u Kraljevu 1970. Redovni profesor glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Najvažnije uloge: Cezare (“Maska” Crnjanski), Sigismund (“Život je san” Kalderon), Knez Miskin (“Idiot” Dostojevski), Petar (“Govorna mana” G. Marković), Karađoz (“Prokleta avlija” Andrić), Simeon Njago (“Zlatno runo” Pekić), Dzejmi (“Dugo putovanje u noć” O Nil), Antonije (“Antonije i Kleopatra” Šekspir), El Greko (“Burleska o Grku” A. Hing), Mita (“Laža i paralaža” Sterija), Đorđe (“Tako je moralo biti” Nušić), Omer-paša Latas (“Omer-paša Latas” Andrić), Maks Bijalistok (“Producenti”M. Bruks), Ejlert Levborg (“Heda Gabler” Ibzen), Pavle Isaković (“Seobe” M.Crnjanski), Drobac (“Putujuće pozorište Šopalović”LJ. Simović), Dr. Ragin (“Paviljon br.6” A.P.Čehov), Dmitrije Karamazov (“Ispovest Dmitrija Karamazova” Dostojevski), Aram Tomasijan (“Zver na mesecu” Kalinoski), Rakitin (“Mesec dana na selu” Turgenjev) i druge.

Rezija: “Višnjik” A.P.Čehov, “Osvrni se u gnevu” Ozborn, “Omer-paša Latas” Andrić, “Uvo Vukovog jezika” N. Dugalić, “Stari dani” Bora Stanković, “Ženski razgovori” Radović, “Policajci” Mrozek, “Paviljon br.6” Čehov, “Putujuće pozorište Šopalović” Simović, “Čekajući Godoa” Beket, “Sluškinje” Zene, “Siroti mali hrčci” Mihić i dr.

Dobitnik vise međunarodnih nagrada, četiri zlatna i dva srebrna viteza u Moskvi, kao i domaćih, dve Sterijine, Zorana Radmilovića, Ljubise Jovanovića, četiri Zoranova brka, Ošišanog ježa, Nagrade žirija kritike za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni, Stojana Dečermića, više godišnjih nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu za najbolja ostvarenja u sezoni i dr. Za režiju je dobio Srebrnog viteza u Moskvi, Nagradu žirija publike u Brčkom za najbolju predstavu festivala, kao i nagradu na međunarodnom festivalu u Šapcu za najbolju predstavu.

Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje za ulogu Hadži Zamfira u mjuziklu Pozorišta na Terazijama "Zona Zamfirova" (2013).

Nebojša Dugalić je ostvario više uloga u televizijskim dramama, na radiju i filmu.

BRANISLAV NUŠIĆ se rodio 8. oktobra 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša, u cincarskoj trgovačkoj porodici, od oca Đorđa i majke Ljubice. Porodica se ubrzo preselila u Smederevo, gde je Nušić završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije, ali je maturirao u Beogradu. 1882. godine. Kada je napunio osamnaestu, zakonski je promenio ime u Branislav Nušić i pod tim imenom 1884. diplomirao prava u Beogradu.

Sa devetnaest godina, 1883. godine, napisao je Nušić prvu komediju Narodni poslanik, koja je naišla na pohvale i podršku najuglednijih književnika, ali je ipak trinaest godina ležala u fioci i nije postavljana na repertoar, jer se nije dopala Aleksandru Obrenoviću, koji je ocenio da predstavljala „ruganje borcima za parlamentarizam“. Ali, Nušić nastavlja da piše i učestvuje u burnim istorijskim događajima s kraja 19. veka. Godine 1885. nalazio se na redovnom služenju vojnog roka i kao član redovne jedinice učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu. Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja iz Srpsko-bugarskog rata, nije bio ni jedan državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu Dva raba za tadašnje opoziciono glasilo Dnevni list i zbog toga je osuđen na dve godine robije. U zatvoru piše komediju Protekcija. Kako je dobio dozvolu za pisanje? Nušić je znao da upravnik cenzuriše njegovu poštu, pa je počeo da „piše“ poštu svom rođaku ministru. Zahvaljujući dovitljivosti, tako je sebi obezbedio povlašćen tretman i – pravo na pisanje.

Po izlasku iz zatvora – kao da je neki svoj junak – dobio je Nušić ni manje ni više nego konzularnu službu, koju će obavljati desetak godina i tokom koje će boraviti u Bitolju (gde se i oženio), Serezu, Solunu, Skoplju, i Prištini. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali je godinu dana kasnije napustio ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Počeo je tada da piše pod pseudonimom „Ben Akiba“.

U Makedoniju se vratio 1912. godine. Najpre je u Bitolju, pa potom u Skoplju, gde 1913. osniva pozorište u Skoplju. Tokom Prvog svetskog rata Nušić se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, a potom se oporavljao u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. U ovom svetskom ratu Nušića je sustigla najveća porodična tragedija. Sin jedinac Ban, najpre je teško ranjen, a kada je izvidao rane i vratio se u rov, poginuo je. Nušić nikad nije prežalio sina, a svoja osećanja iskazao je u proznom delu Devetsto petnaesta – tragedija jednog naroda. Ipak, Nušić ne bi bio Nušić, kada i za njegovo stradanje u Prvom svetskom ratu ne bi bila vezana neka anegdota. Kada je video da mora da se povlači sa srpskom vojskom, Nušić je napravio selekciju i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Do Prištine, dokle se bežalo železnicom, sa sobom je nosio rukipise teške gotovo petnaest kilograma. Ali, pošto se od Prištine do Prizrena moralo ići pešice, bio je prinuđen da napravi novu selekciju. Među odbačenim rukpisima našlo se i Sumnjivo lice. Drama je ostavljena na čuvanje Arbanasu koji je Nušiću dao „besu“ da će tekst sačuvati. Iako su tokom rata u Prištinu upali Bugari i sve spalili, pa i svu Nušićevu zaostavštinu, Arbanas je održao „besu“ i tekst Sumnjivog lica je spasen.

Posle Prvog svetskog rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Nakon toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. U poslednjoj deceniji života, Branislav Nušić ponovo postaje opozicionar, a kao pripadnik Narodnog fronta javno govori protiv fašizma. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Umro je 19. januara 1938. godine u Beogradu. 

KOSTA BUNUŠEVAC rođen je 1948. godine. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, odsek Slikarstvo 1971. godine. Ostvario je brojne samostalne i grupne izložbe u zemlji i inostranstvu. Multimedijalno orijentisan kroz teatar, dizajn, marketing, pronalazaštvo, muziku, arhitekturu i glumu na filmu, pozorištu i na televiziji. Profesor na Akademiji lepih umetnosti 1999 – 2007. Idejni je tvorac TV emisija Beograd noću i Oliver Mandić. Autor je znaka Vojvođanske banke. Omiljeni lik: Super Ridža u filmu Kako je propao rok-en-rol.

RONALD HARVUD

Rođen je u jevrejskoj porodici u Kejp Taunu u Južnoj Africi, 1934. godine. Prelazi u London 1951. godine i posle završetka studija na Kraljevskoj akademiji za umetnost, pridružuje se „Šekspirovoj kompaniji“ ser Donalda Volfita, jednog od poslednjih glumaca-menadžera u britanskom teatru pedesetih. Štaviše, od 1953. do 1958. Harvud je lični garderober ser Volfita. Na osnovu ovih iskustava on će kasnije napisati čuvenu dramu Garderober, kao i biografiju Ser Donald Volfit, život i rad u staromodnom pozorištu. Ronald Harvud započinje karijeru pisca i dramatičara 1960. i odmah se predstavlja kao profilisani pisac romana i drama. Jedna od osnovnih Harvudovih dramskih preokupacija potiče od fasciniranosti scenom. Komadi poput Garderobera, Šta ostane od lavova (posvećen Sari Bernar), Na čijoj strani (o isleđivanju Vilhelma Furtvenglera šefa-dirigenta Berlinske filharmonije),  Kvarteta (o ostarelim operskim pevačima), kao i knjige koji nose nazive Sve svetske scene i Opšta istorija pozorišta, govore o stalnoj i opsesivnoj vezanosti za „daske koje život znače“. Pošto je postigao svetsku slavu kao dramski pisac i uz nobelovca Pintera postao najpoznatijim britanskim savremenim dramskim piscem, Harvud se okrenuo i pisanju scenarija. Posebno je zapažena njegova saradnja sa slavnim rediteljem Romanom Polanskim za koga je napisao dva scenarija za filmove Pijanista (nagrada Oskar za najbolji prerađeni scenario) i Oliver Tvist. Drame Ronalda Harvuda igraju se trenutno u preko dvadeset zemalja sveta, a drama Kvartet na šest svetskih jezika. Osim kao pisac Harvud je aktivan i kao predsednik Svetskog PEN Centra (1993-1997). Od ove godine Ronald Harvud je i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. 

IVANA VUJIĆ, rediteljka i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, jedna je od najkontraverznijih i najuspešnijih pozorišnih reditelja savremenog srpskog teatra. Uvek na ivici ekstravagancije, u stalnom tgraganju za modernošću i u osluškivanju svetskih kretanja, ova rediteljka je na beogradskim scenama već postala sinonim za teatarsku modernost, nov i nekonvencionalni dramski izraz. Ivana Vujić osnivač je i direktor BETON HALA TEATRA, postavila je na scenu preko 60 predstava autora: Šekspira, Vebstera, Sartra, Ženea, Beketa, Joneska, Brehta, Euripida, Vajlda, Šimelfeniga, Koltesa. Režirala u Sloveniji, Nemačkoj i Italiji.

SANJA DOMAZET, rođena je u Smederevu, završila je Pravni fakultet u Beogradu. Poznati je dramski pisac (Punjene tikvice, Krila od olova), ali se bavi i književnom i pozorišnom kritikom u dnevnom listu Danas. Osim predstave Frida Kalo, Sanja Domazet dovršila je i predstavu Koko o najpoznatijoj kreatorki 20. veka, ali i roman Ko plače, koji se ove godine našao u najužem izboru za NIN-ov roman godine. Sanja Domazet pre svega je lirski autor u čijem delu se pretapaju sudbine ljudi, sa njihovim razmišljanjima i preokupacijama. Tanka linija dva sveta: onog unutarnjeg koji traži stalnu satisfakciju i onog spoljašnjeg koji takvo zadovoljenje ometa, mesto je trvenja, borbi, uspeha i propasti junaka Sanje Domazet.

PETAR KRALJ rođen je 4. aprila 1941. u Zagrebu, od majke Stanislave Kocan, profesora geografije i oca Đorđa Kralja, profesora istorije. Od 1945. živi u Sremskoj Mitrovici, gde završava osnovno i srednje obrazovanje. Godine 1960. maturirao i upisao Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu. Već naredne godine prvi put na sceni Narodnog pozorišta. Godine 1964. uskočio u predstavu Kralj Ibi. Sledeće godine nagrađen na Sterijinom pozorju za ulogu u predstavi Čarapa od sto petlji. Dvadesetog avgusta 1965. nastupa kao Hamlet. Od 1968. član Ateljea 212. Tokom 1986. godine igra dvanaest uloga na sceni Ateljea 212 i to je rekord nezabeležen u novijoj teatarskoj istoriji. Petar Kralj nagrađen je najvećim teatarskim priznanjima: "Zlatnim ćuranom" na Danima komedije u Jagodini, Nagradom udruženja dramskih umetnika, Oktobarskom nagradom grada Beograda, Zlatnim lovorovim vencem MESS-a, nagradom "Raša Plaović" i kao prvi dobitnik, nagradom "Miloš Žutić". U komadu Don Kihot Petar Kralj prvi put nastupa u Operi i teatru MADLENIANUM. 

DRAGAN JOVANOVIĆ rođen je u Beogradu, 4. oktobra 1965. Diplomirao je na FDU 1990. godine u klasi profesora Milenka Maričića. Diplomaska predstva Hajde da se igramo još se igra na sceni teatra Bojan Stupica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Član je JDP-a od 1991. Igra u predstavama: Baal, Dozivanje ptica, Pozorišne iluzije, Čikaške perverzije, Bure baruta... Zajedno sa dvojicom istomišljenika osnovao trupu The Kuguar koja potpisuje tekst, režiju i glumu sledećih predstava: Smešna strana istorije, Smešna strana sporta, Smešna strana muzike. Igrao u svim pozorištima, a najviše u Zvezdara teatru (Život Jovanov, Čaruga, U plamenu strasti). Snimio preko dvadeset filmova, među kojima su: Šta radiš večeras, Sveto mesto, Početni udarac, Kaži zašto me ostavi, Stršljen, Bure baruta, Lajanje na zvezde, Profesionalac, Made in YU, Optimisti... Na televiziji igrao u mnogim serijama: Zaboravljeni, Srećni ljudi, Lisice, Stižu dolari, Laku noć deco i TV dramama: Zagreb–Beograd preko Sarajeva i Vera Hofmanova. Snimio dva muzička CD-a sa grupom The Kuguars. Predstavu Don Kihot u Madlenianumu potpisuje kao prvu samostalnu pozorišnu režiju.

Rođen 2. juna 1977. godine
Od najranije mladosti opredeljuje se za umetnički poziv te posle osnovne škole upisuje srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, a zatim, nekoliko godina kasnije, i srednju baletsku školu „Lujo Davičo“ u Beogradu.
Već tokom srednje škole, 1998. godine, započinje baletsku karijeru u Narodnom pozorištu u Beogradu gde ubrzo biva angažovan kao član ansambla.
Posle niza solističkih uloga, Balet Narodnog pozorišta u Beogradu ga promoviše i angažuje kao prvog solistu 2005. godine.
Kao igrač, Aleksandar interpretira celokupni repertoar od klasičnog i neoklasičnog do savremenog baleta i 2003. godine dobija priznanje Narodnog pozorišta u Beogradu za rad i doprinos.
Kao koreograf, debitovao je 1999. godine na Festivalu koreografskih minijatura.
Njegove koreografije, u kojima istražuje različite pokrete i pravce izražavanja, prikazuju se u Srbiji i regionu.
Tokom karijere sarađivao je sa Lidijom Pilipenko, Stašom Zurovcem, Ditmartom Sajfertom, Mari-Klod Pjetragalom, Jirži Kilijanom, Polom Lajfutom i Renatom Zanelom koji su svaki na svoj način uticali na njegov dalji razvoj kao koreografa.
Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, 29. aprila 2009. godine, premijerno je izveden balet "Viva la vida!"
U saradnji sa Majom Volk i Beogradskim fadistima, 13. maja 2010. godine, na Sceni ''Raša Plaović'' Narodnog pozorišta u Beogradu, premijerno je, u njegovoj koreografiji i režiji, izveden balet "Lisabonska priča“.
U produkciji BITEF teatra, koristeći svoje koreografske minijature, oblikovao je prvu predstavu za fond “Mila i kućni ljubimci” koja je izvedena u maju 2010. godine.
U saradnji sa Kulturnim centrom Rex, KC Grad, UK Parobrod i Rekonstrukcijom Ženski Fond 24. juna, 2011. godine na sceni Kulturnog centra Rex predstavljen je projekat “Iza ogledala”, nastao na predlog grupe transrodnih seksualnih radnica iz Beograda. Jedinstvena po tome što je ne definiše forma ili medija, ona spaja umetnike i seksualne radnike u opisivanju socijalnih, političkih i pravnih okvira koji utiču na društveni status i život ove marginalizovane grupe, konačno tražeći od javnosti da se uključi u širi diskurs o pitanjima ljudskih prava.
Na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum, 27. septembra, 2011. godine premijerno je izveden balet „Praznik ljubavi“ gde pored koreografije i režije, Aleksandar Ilić potpisuje i scenografiju.
Balet je inspirisan romanom Teodore Sujić "Capsella bursa pastoris".
U okviru 9. Beogradskog festivala igre na maloj sceni Opere i tetra Madlenianum 10. aprila, 2012. godine rekonstruisao je dva srpska baleta za koja je uradio koreografiju i režiju, "Baladu o mesecu lutalici" Dušana Radića i "Sobarevu metlu" Miloja Milojevića. Tokom rada na rekonstrukciji dva srpska baleta Aleksandar je iskazao svoju obavezu, želju i potrebu da čuva i revitalizuje baštinu.
Na konzervatorijumu za muziku i ples Laban u Londonu, 23. jula 2012 godine predstavlja svoj magistarski rad “My phobia - Pteronophobia” inspirisan drugim činom Labudovog jezera i sopstvenim strahom od perija.
Autor je knjige "Praznik srca" (1999-2010) i "U prisustvu šapata"(2013).
Jedan je od osnivača Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije.
Glavni i odgovorni urednik publikacije za umetničku igru "Stepart".
Stalni član žirija Festivala pantomime i monodrame u Zemunu.
Diplomirani komunikolog i magistar koreografije.
Član Međunarodnog saveta za igru (CID) pri Unesku.

ŽORDI ROIG se rodio 1960. u španskom gradu Leida. Pod uticajem oca, već se od ranog detinjstva bavio primenjenom umetnošću. Godine 1976. seli se u Barselonu, gde na Institutu del Teatre izučava scenografiju i umetnost marioneta, a ujedno se školuje za igrača. Nakon školovanja započeo je karijeru kao igrač, scenograf i kostimograf. Svoju igračku karijeru okončao je 1987, da bi se u potpunosti posvetio scenografiji. Iste godine je pozvan da svoje radove izloži na IV Bijenalu.

Između 1987. i 1991. godine izradio je veoma zapažene scenografije za balet pod vođstvom Maje Pliseckaje - Lirico Nacional, zatim za Lolu Greco i Lanónima Imperial. Za Balet iz Štutgarta izradio je scenografije za «Emty place» (1992), «Los Noces» (1994) i «Elle e(s)t moi» (1999), za Balet Bečke državne opere «La Chambre» (1994), «Sacre» i «Labudovo jezero» Rudolfa Nurejeva (1996), «Thin Air» i «Alles Walzer» (1997), «Wolfgang Amadé» i «Sedam poslednjih reči» (1998), kao i za «Bajaderu» (1999), za Les Ballets de Monte-Carlo «Watching Waterz» (1994), te za Balet Nemačke opere iz Berlina «...senke čežnje...» i za «Last Blues» (1998).

Kostimograf Žordi Roig radio je kostime za mnoge predstave, među kojima i za Balet iz Štutgarta, Balet Bečke državne opere, za igre Novogodišnjih koncerata Bečkih filharmoničara, te za balete Vladimira Malakova («La Spectre de la Rose», «Narcisse» i «Louis XIV»). U njegove radove ubrajaju se i «Verdi – balet «Maskenbal» u Bečkoj državnoj operi, zatim «Quintett» Heinza Spoerlia u Zirihu i «Bajadera» berlinske Lindenopere.