Povratak na balet Dva srpska baleta

Balada o mesecu-lutalici, burleskna ljubavna igra u tri slike (balet) –
opus 5, premijera: Narodno pozorište, 19.H 1960.

Sa nepunih trideset godina (1957), Dušan Radić (1929-2010) započeo je rad na svom prvom baletu, burlesknoj ljubavnoj igri u tri slike - Balada o mesecu-lutalici. Već svojim podnaslovom delo ukazuje na osobenu izmeštenost iz polja klasičnog baleta i potvrđuje već osvojene pozicije svog autora kao kompozitora sklonog razlitičim vidovima subverzija, ili najpre neprestanom preispitivanju kanonskih vrednosti visoke umetnosti. Svakako podstaknut iskustvom pariske specijalizacije kod Darijusa Mijoa, kompozitora čiji su scenski eksperimenti sinonim za hedonističke pariske dvadesete godine 20. veka, Radić se odvažno upušta u sličnu žanrovsku kombinaciju u svom baletu (balet sa recitatorom) sa jedne, kao i raznolika ukrštanja simuliranih elemenata popularnih muzičkih žanrova (u rasponu od srpskog kola, preko starogradske, kako je on naziva ”kafanske”, muzike do džeza) sa medijskom i žanrovskom ”infrastrukturom” klasičnog baleta, sa druge strane. Delo ipak, u svakom pogledu, zahvaljujući i činjenici da je zasnovano na istoimenoj poemi Bore Ćosića, svedoči o atmosferi ”otvaranja” karakterističnoj za Jugoslaviju poznih pedesetih, koju obeležava prodor popularne kulture i sa njim promena životnih navika i vrednosti, no i atmosferi koja podrazumeva kako individualnu angažovanost umetnika, tako i njihovu zaniteresovanost za pitanja otuđenosti i probleme savremenog života uopšte. Našavši se, kao slobodni umetnik, u tako osobenom "tržišnom" okruženju, Radić komponuje Baladu. Povodom toga kompozitor kaže:

”Kada su se adolescentna uzbuđenja stišala, kada su razrogačene oči počele trezvenije da gledaju, svet se menjao u burlesku; maštom sam prikrivao preozbiljne stvari. Iskustvo je donosilo pouku da igru treba nastaviti mnogo ležernije i da nezgode ne treba bukvalno shvatiti. Okrenuo sam se pozorištu. Počeo sam da pišem balet, pa operu, sve s namerom da lako prihvatljivom muzikom pružim samo podsticaje slušaocima, gledaocima, podsticaje samostalnog rešavanja životnih zagonetki." (Radić, Spisak kompozicija i komentari)

Siže:

1. slika: Zemlja. Pesnik čeka svoju dragu. Vreme protiče. Pesnik uporno čeka.
2. slika: Nebo. Pesnik traži svoju dragu među zvezdama. Domoroci ga najure.
3. slika: Zemlja. Pesnik nalazi svoju dragu. Taj susret mu razbija sve „lepe iluzije“ i njemu ne ostaje drugo nego da, posle uobičajene tuge, započne nove iluzije.

                                                                                                           dr Vesna Mikić, muzikolog

Povratak na balet Dva srpska baleta

Muzikološko društvo Srbije (MDS) osnovano je 5. jula 2006. godine, a 25. decembra iste godine registrovano je kao naučno udruženje.
Već od početka 2007, MDS započinje sa svojom delatnošću, čiji je osnovni cilj promovisanje srpskog muzičkog i muzikološkog stvaralaštva u zemlji i izvan nje. Među oblicima te delatnosti je i organizovanje serije koncerata sa ključnim delima srpske profesionalne muzike. Serija je naslovljena Antologijska dela srpske muzike, a njen cilj je da iz koncepcijski i programski uvek profilisanog muzikološkog ugla na adekvatan način predoči sve značajne meridijane naše umetničke muzike.
Treći koncert iz te serije zapravo je muzičko-scenski projekt koji MDS ostvaruje u saradnji sa Operom i pozorištem Madlenianum, i to u organizacionom, stručnom i finansijskom smislu. Projekt obuhvata izvođenje dva baleta u koreografiji Aleksandra Ilića, na originalnu muziku srpskih kompozitora Miloja Milojevića (balet Sobareva metla) i Dušana Radića (Balada o mesecu lutalici).
Baleti se izvode u okviru 9. beogradskog festivala igre.

                                                                                                dr Mirjana Veselinović-Hofman
                                                                                                Predsednik Muzikološkog društva Srbije

NOVI VIDOVI SARADNJE

Medju programskim ciljevima naše kuće nisu samo zacrtani poduhvati koji se tiču baštine i srpske tradicije u domenu opere i baleta, već se oni i kontinuirano sprovode. Pored opere Ivana Jevtića „Mandragola“ u saradnji sa Muzikološkim društvom i sa Beogradskim festivalom igre postavljamo dva srpska baleta koji su temeljni u srpskoj muzici, ali i za razvoj nacionalnog baleta. Posebno je značajna naša saradnja sa naučnim društvom koje svojim akcijama iskazuje obavezu, želju i potrebu da čuva i revitalizuje baštinu. Saradnju na obostrano zadovoljstvo želimo da nastavimo i produbimo i da pokušamo da zajednički ostvarimo sve ono što je dug kulturi naše zemlje.

                                                                                                                                dr Branka Radović
                                                                                                                direktor Opere i teatra Madlenianum

Povratak na balet Dva srpska baleta

Ansambl za novu muziku Gradilište iz Beograda osnovala je pijanistkinja Neda Hofman, krajem 2011. godine. Ideja za njegovo formiranje potekla je iz želje da se okupi grupa muzičara koji dele isti entuzijazam i afinitet prema savremenoj muzici, kao i iz potrebe da savremenu muziku u našoj zemlji kontinuirano izvodi kamerni ansambl stalnog sastava. Gradilište ima dvadeset članova, od kojih su svi renomirani izvođači sa velikim iskustvom u interpretiranju savremenog repertoara. Oni nastupaju u različitim sastavima (od dua pa do velikih kamernih sastava), a sviraju i solistička dela.

Ansambl za novu muziku Gradilište bavi se izvođenjem i snimanjem kompozicija domaćih i stranih autora. Repertoar Gradilišta se sastoji od dela nastalih u toku 20. i 21. veka, koja reprezentuju razvoj moderne muzike, a koja su nedovoljno prisutna u koncertnom životu Beograda i Srbije. Pri tome, najmanje 50 posto nastupa Ansambla vezano je za domaću muziku. Gradilište naručuje kompozicije od odabranih domaćih i stranih autora, te tako i premijerno izvodi njihova dela.

Umetnički direktor i predsednik Gradilišta je Neda Hofman, a potpredsednik je Goran Marinković. Upravni odbor Ansambla čine Neda Hofman, Ana Radovanović, Vladimir Dinić, Srđan Sretenović i Goran Marinković.

Pjero mesečar/ Lenc

Četiri Pjeroa: Šenberg, Žiro, Bihner i Lenc

Slušajući Šenbergove i Žiroove pesme nisam prestajao da se pitam ko je Pjero, i zašto je mesečar. Šta znam o tom neprilagođenom mladom biću koje se identifikuje sa Hristom i koje se oseća razapetim od čovečanstva? Ko je žena u koju je zaljubljen, ta crna muza nalik na Lilit i šta je to čini toliko posebnom? Zašto se Pjero tako panično plaši vešala i srebrnog dželatovog mača? Gde je ona koju voli i zbog koje je toliko ljubomoran da sanja kako suparniku živom raseca lobanju, sveteći se neviđenim okrutnostima za velike patnje srca koje ih podnosi? I gde je njegov zavičaj u koji se vraća slomljen u poslednjoj pesmi, da li je uopšte na ovom svetu?

Taj mladić, koga su oblikovali i pesnik i kompozitor, sve više me je intrigirao, plašio, uznemiravao. On je žrtva, ali i dželat. Onaj koji pati i koji je progonjen, ali i onaj koji je lud, neprilagođen i uznemirujuć, izvan društva. Pokušao sam da rekonstruišem čoveka koji je nadahnuo i Šenberga i Žiroa, a u kojem su se obojica i sami prepoznali. Naravno, na lice glavnog junaka pesnik Žiro je namakuo masku jednog od tipiziranih likova komedije del arte, sanjalice Pjeroa, nesrećnog ljubavnika Pjeroa, ostavljenog Pjeroa, pesnika Pjeroa...  Ko je ispod te maske koju umetnici opsesivno navlače od početka 19. veka? Ko se krije u Šenbergovom delu? Da li je to ljubomorni ostavljeni Arnold Šenberg, koga je supruga napustila i pobegla s bliskim prijateljem? I da li je to neshvaćeni Šenberg, ismejani i progonjeni umetnik, na čije koncerte upada policija da bi smirila publiku koja se ruga i prekida program upadicama? Ili je to Jevrejin Šenberg, sateran u ćošak, koji 1934. napušta Austriju, odlazi u SAD i demonstrativno menja prezime?

Tražeći paralelu za scenski odgovor na ova pitanja, u mislima su mi se neprestano nametali Georg Bihner i njegova novela Lenc. Kao i Arnold Šenberg (odnosno kao i svaki Pjero) i Bihner je opsesivni borac za novu živu umetnost i novi bolji svet, on je neprilagođen i uznemirujući stvaralac, on je proganjan, prorok s kompleksnim i burnim emotivnim životom. U svojoj noveli, koja je ovde organski pripojena Pjerou mesečarau, Georg Bihner prati klimaks ludila mladog pesnika Jakoba Lenca (četvrtog Pjeroa). Književnik koristi dokumentarni materijal iz dnevnika pastora Oberlina koji je rastrojenog pesnika primio u kuću, kolažira ga sa sopstvenim rekonstrukcijama Lencovog progresivnog ludila i griže savesti, gradeći niz kamernih scena nabijenih nemirom, tišinom i iščekivanjem, intimnim i voajerskim trenucima, kricima i šaputanjima, a pre svega pesnikovim opsesivnim stvaranjem.

Lenc preživljava iste gubitke i lomove koje će doživeti i Bihner, i Žiro, i Šenberg. To su stradanja, “crni krstovi” na koja su razapeti svi Pjeroi, svi umetnici koji su po prirodi svog hristolikog i proročkog zanata/ strasti/ usuda osuđeni na patnju. Umesto jednog apstaktnog Pjeroa, spajanjem Šenbergovog i Bihnerovog dela,  spajanjem ekspresije i naracije, kreiramo kompletnu sliku o ukletom umetniku, imajući retku priliku da  paralelno posmatramo njegov život i doživljaje, kao i njegovu umetnost koja iz života i doživljaja proističe. Četiri Pjeroa - Šenberg, Žiro, Bihner i Lenc - kao kristali reflektuju i prelamaju svetlost jedan po drugom, omogućavajući gledaocu/ slušaocu da vidi sve bezbrojne nijanse koje jedan kristal ne bi prelomio.

                                                               Aleksandar Nikolić

ARNOLD ŠENBERG: PJERO MESEČAR

Austrijski kompozitor Arnold Šenberg, jedan od najvećih muzičkih stvaralaca 20. veka, komponovao je svoje kultno delo Pjero mesečar po poemama belgijskog pesnika Albera Žiroa, u prevodu na nemački jezik. Delo je nastalo 1912. godine kao melodrama koju izvodi recitator uz pratnju specifičnog kamernog ansambla, netipičnog za to vreme. I sama deonica recitatora (spreshgesang - govorenje pevanje) predstavlja problem za izvođenje koji se dvojako rešava, interpretatori ili samo recituju ili samo pevaju! Najteže je postići jedinstvo rečitativa - parlanda.

Delo je proisteklo iz nasleđa nemačke pozne romantike koju su obeležili Rihard Vagner, Rihard Štraus i Gustav Maler. Melodijske linije su hromatizovane, a harmonija atonalna, tako da govori o čeonom delu iz pred dodekafonskog perioda autora koje ukazuje na evoluciju muzičkog jezika od pozne romantike zasićene hromatikom, preko atonalnosti do novog dodekafonskog sistema koncipiranog dvadesetih godina prošlog veka.

Apstraktno, atonalno, resko, mistično, mračno, nadrealno - to su epiteti koje je delo dobijalo od strane stručne kritike i muzikologije.

Mlada ekipa, koju predvodi reditelj Aleksandar Nikolić, uzela je za osnovu Šenbergovu muziku iz dela Pjero mesečar i nadgradila je neobičnim proznim umecima nemačkog književnika Georga Bihnera o pesniku Lencu i njegovim fantazmagoričnim i košmarnim vizijama, između realnosti i mašte.

Dobili smo time komad koji pripada postmodernom teatru, a koji smo nazvali muzičko-dramska groteska.

Šenbergova muzika je, pored recitatora, pisana za ansambl kamernih muzičara solista. Izvode je: flauta, klarinet, violina, vilončelo, klavir što ne pripada nijednom klasičnom, a ni orkestarskom ansamblu.

Obratili smo se jednom od najambicioznijih mladih sastava u našem gradu, Ansamblu za novu muziku Gradilište, sjajnim solistima na svojim instrumentima, da izvedu zahtevnu partituru.

                                                        dr Branka Radović

Povratak na dramu Pjero mesečar/ Lenc

POSLEDNJE ZBOGOM NUŠIĆEVE OŽALOŠĆENE PORODICE

Na Bogojavljanje, 19. januara 1938. godine, u svom domu preminuo je Branislav Đ. Nušić. Iako se znalo da je najveći srpski komediograf već duže vreme ozbiljno bolestan, vest o smrti sve je iznenadila. Sahrana Nušićeva je jedan od najzapaženijih javnih događaja u kulturnom životu prestonice između dva svetska rata. Nušićevi osmrtni ostaci bili su izloženi na katafalku u foajeu Narodnog pozorišta 21. januara, a sahrana je obavljena 22. januara. Evo, šta su na dan sahrane izjavili viđeni Nušićevi savremenici.

„Nušić je u komediji raskovao plemeniti metal za sitnu paru, sitnu i mnogu, i za mnoge. Priznavan i nepriznavan od kritike, i primljen u Akademiju tek u sedamdesetoj godini, Nušić je završio ne samo kao najaktivnije ime, nego i kao potreba vremena. Jedno od najvećih zadovoljenja Nušiću bi trebalo biti osećanje praznine iza njegove smrti, praznine i brige u pozorištu, kome je on ubrizgavao kamfor iz godine u godinu.“ Milan Grol

„Da se naše građanstvo, toliki naš mali čovek, pribere oko kovčega Branislava Nušića, oko mrtvog tela pisca komedija, šala, stvaraoca karikatura, vedrog pisca, zabavljača, da sačini čitavu dugu i dobrovoljnu gardu oko njegovog sprovoda, od sedišta grada do dalekog groblja , na to narod nije navela ni obična radoznalost sveta prema svečanoj procesiji, niti želja za sudelovanjem u javnom činu, niti ga je privuklo jedno zvučno ime, pa ni ono što bi se nazvalo ’zahvalnost smehu’... Pravi uzrok koji je dostavio te duge redove Nušćevih sugrađana na ulice kojima je njegovo mrtvo telo proneseno, jeste jedno drugo tumačenje, drukčije dodeljen značaj koji je Nušićev smeh morao dobiti i dobio u vreme kad je pao i kraj njegova života.“ Milan Predić

„Nušić je bio moj roditelj. Roditelj moga repertoara. On je načinio od mene ono što sam sada, ulogama koje je za mene pisao. Bio je to veliki čovek, veliki toliko da mi još dugo i dugo nećemo imati sličnog po veličini... Nušić je za nas glumce značio ogromno. Mi smo ga voleli kao oca i mazili ga kao dete. On je kao otac brinuo o nama, starao se da nam da najbolje uloge, a mi smo ga zbog toga pazili i čuvali. Nušić nas je danas ostavio. Ali dok je pozorišta i dok je glumaca, znaće se za Nušića i on će među nama uvek biti živ.“ Žanka Stokić

Povratak na dramu Ožalošćena porodica

I bi slika, pre reči, pre pisma.

Slika je bila prvobitni uzorak svesti i apstraktnog mišljenja, inicijalni pokretač očovećenja prostora i vremena. Tako je rođena civilizacija, svet ljudi, pojava iznad prirodnih ciklusa, svet večne samoostvarenosti ozračen oreolom besmrtnosti.

Čovek za sobom oduvek ostavlja dugotrajne materijalne dokaze o jedinstvenosti svog postojanja, kao veličanstveni putokaz onima koji poseduju moć uvida u tajnu jezgra celine. Kroz istoriju, umetnost je bila zanatski centar beleženja koordinata tajne, stvarajući ostavštinu čiste duhovnosti, koja je danas, shvaćena kao sociološko-muzeološki podatak, tumačen populističkim uopštavanjem.

Danas su centri za izučavanje i izradu tajni nestali. Kolapsirali su u prostore egzinstencijalne matematike, koja je, po ko zna koji put, materijalne pojave proglasila idolima primarnog smisla. Zato smatram, zato osećam da je potrebno reanimirati ezoterijske laboratorije onih umetnika koji pričaju priče o skrivenim svetovima u beskrajnim dubinama naše duše.

Kao jednog od njih vidim i sebe, koji je dugi niz godina pravio čuda, ređajući ih na police zaborava i usamljenosti u tamnini naše sredine, čekajući dan kada će pokazati svoju kolekciju umetničkih artefakata, na dar i na ljubav ljudima.

Moja ideja prebacuje medij slikarstva u zakonitosti medija teatra, stvarajući simbiotičku predstavu u kojoj je glavni lik umetnik–slikar, a u središtu njegovo delo, koje se u određenom terminu, na bini, pred gledaocem, a ne slučajnim posetiocem galerije, odigrava kao pozorišna igra.

KOSTA je predstava vezana za konkretnost mog stvaralaštva u svim njegovim segmentima: slika, objekata, tekstova, muzike do prakticističkog  podučavanja publike o izradi uljane slike, akvarela, crteža...

                                                                             Kosta Bunuševac

Povratak na dramu Kosta

Žak Iber (Jacques Ibert, 1890-1962), francuski je kompozitor iz prve polovine 20. veka. Studirao je u Parizu i osvojio Rimsku nagradu, a zatim, družeći se sa Honegerom (Arthur Honeger) i Mijoom (Darius Milhaud), nije poprimio njihov odnos prema muzici, već je u ne mnogo originalnom stilu napisao veći broj poznatih dela za duvačke instrumente. Iber je učestvovao u obnovi francuske instrumentalne muzike u prvoj polovini 20. veka negujući neku vrstu melanž-stila, posezajući za brojnim uticajima, posedujući odličnu tehniku, ali ne učestvujući u avangardnim novotarijama svoga doba. Mnogi su njegov stil označili kao eklektičan, želeći time da istaknu njegovu neoriginalnost i oslanjanje pre svega na Ravela (Joseph-Maurice Ravel), i njegovu stilsku gamu. Nisu mu bili strani ni uticaji džeza, ali on je ipak prevashodno u svojim delima pokazivao akademizam, galsku prefinjenost, eleganciju i salonski duh. Napisao je niz scenskih dela, opere i operete Persej i Andromeda, Kralj Ivetoa, Goncag, Orlić (sa Honegerom), Mali kardinal (sa Honegerom), balete Dijana od Poatjea i Vitez lutalica, kao i niz orkestarskih, koncertantnih, kamernih i klavirskih kompozicija.

Gaetano Doniceti (Domenico Gaetano Maria Donizetti, 1797-1848) jedan je od ranih italijanskih romantičara, kompozitora koji je u svojih 70 opera izgradio stil belkanto i čija autorska plodnost, i za doba kada se brzo i mnogo stvaralo, predstavlja pravi raritet. Danas, takoreći, svaka operska kuća na svetu ima bar jednu operu velikog majstora. Rođen u Bergamu, Doniceti je studirao kod čuvenog pedagoga Padra Mateia u Bolonji, a posle prvih uspešnih opera, radio je za pozorišta u Napulju, Milanu i Rimu, da bi ga Rosini (Gioacchino Rossini), njegov veliki prethodnik i uzor, doveo u Pariz.

Iz prvog stvaralačkog perioda ističe se opera Ana Bolen, a u Parizu se izvode La Favorita i Kći puka. Veliki uspeh ostvaruje sa danas malo izvođenim delom Linda iz Samonia, ali su zato vremenske i prostorne barijere prevazišle tri njegova ostvarenja, najpre Lučija od Lamermura, lirska drama, rađena po tada veoma popularnom Valteru Skotu, jedna od opera koja ima najzahtevniju glavnu ulogu za koloraturni sopran u celokupnoj operskoj literaturi, kao i dve komične opere, Ljubavni napitak i Don Paskvale. Dve velike arije iz opere Ljubavni napitak, romansa Una furtiva lacrima i kavatina Quant''è bella quant''è cara, deo su repertoara najvećih tenora sveta.