Za Đankarla Menotija moglo bi se kazati da je pravi Italijan koji je ostvario američki operski san. Rođen je 7. jula 1911. godine i sa rodnog italijanskog tla povukao je osećaj za melodioznost i uverenje da opera treba da bude u najboljem smislu populistička umetnost. Stvara zato mnoštvo popularnih opera, a po prelasku u Ameriku dve od njih čak su nagrađene i Pulicerovom nagradom: Konzul (1950) i Svetica iz Blikerove ulice (1955). Posle ovih uspeha Menoti postaje svetski popularan. Osniva Festival dva sveta (u Spoletu u Italiji i Čarlstonu u SAD) i piše nova dela po kojima postaje poznat. Menoti se izražavao i u velikim operama sa mnoštvom uloga, kao i u kamernim operama. Dve od tih kamernih koje su mu ostale najpopularnije su svakako Medijum (1946) i Telefon (1947).

Povratak na operu Telefon/Medijum

Komična opera Anželika nastala je 1926. godine. U jeziku, stilu i izrazu pokazuje mnoge osobine i načine Iberovog muzičkog izražavanja. U operi su, pored arija i ansambala, korišćeni govoreni odlomci, rečitativi, kao i govorni hor, a posebno su uspeli oni orkestarski delovi koji su zasnovani na duvačkom korpusu.

U jeziku koji zahvata mnoge stilove i pravce, Iber poseže i za džezom i u melanž maniru pokušava da karakteriše različite nacionalnosti Anželikinih kupaca i udvarača. Tako Italijan, Englez i Crnac dobijaju lajtmotive koji ih muzički diferenciraju.

Opera je zamišljena kao farsa i kao parodija, elegantna ali drska, akademski sročena no i veoma ironična, na momente i sarkastična, nikada ne prelazeći dobar ukus, o čemu se kompozitor veoma starao.

Povratak na operu Anželika

Kad je neprijatna, ima bodljice, niko je ne voli u svojoj blizini. Ipak, kopriva je simbol istrajnosti, izdržljivosti, biljka koja je prva iznikla pošto je na dva japanska grada u Drugom svetskom ratu bačena atomska bomba, na Hirošimu i Nagasaki, 1945. godine

Biljka koja u dodiru sa rukama i telom žari, ali je veoma lekovita, od nje se prave čajevi, leče mnoge bolesti, a koristi se u kozmetici, od nje se prave šamponi za kosu.
Kad neko ne voli da jede i majka ga stalno zbog toga prekoreva, onda mu pripremaju koprivu na razne načine da popravi krvnu sliku. 
U svakom razredu ima neki učenik koji ne komunicira lako sa ostalima, izdvaja se, buni se kada se preduzimaju zajedničke akcije, ne druži se, a ostala deca često beže od njega, kao od koprive, jer je on nabusit, grub, hoce da udari i ne pokazuje osećanja. Međutim i takav drug, nedrug, često krije neke svoje strahove i ne pokazuje dobrotu i osećajnost koju vrlo često poseduje. Treba mnogo ljubavi i strpljenja da bi on od koprive „prikavice“, biljke koja u dodiru stvara plikove, dospeo do lekovite biljke i ispoljio prirodu humanog bića. I u tome treba da pomognu drugovi, jer to jeste mera drugarstva.
Stihovi Moše Odalovića, smederevskog pesnika i Budimira Nešića pevaju se u posebnim numerama, a prozni tekst je pisao reditelj Ivica Klemenc.

Povratak na operu Kopriva, kopriva

Povratak na operu Čarobna frula

Od ove godine pokrenuli smo i mi dečji program, kakav dolikuje da ima svaka velika operska kuća u svetu.
Želeli smo da najmlađoj publici, školskoj i predškolskoj deci, ponudimo program koji bi im otvorio vrata opere i operske kuće i omogućio prvi korak i susret da, u društvu nastavnika i roditelja, prvi put gledaju i slušaju veliku i pravu muzičku predstavu. Zbog toga smo i operu Čarobna frula Volganaga Amadeusa Mocarta, koja traje veoma dugo, skratili na oko sat vremena ostavivši najvažnije numere i delove, a izostavili mnoge druge.
Mocartova opera Čarobna frula na taj način je prilagođena deci i dečjem uzrastu i predstavlja centralni deo našeg novog programa. Predstavu smo isključivo radili s mladim autorima i pevačima, od kojih je većina prvi put na sceni.
Kako Mocartovu muziku vole i slušaju svi, i stariji i mlađi, naša predstava ne izdvaja nikoga već uključuje gledaoce svih generacija koji vole operu. Dakle, svi su dobrodošli.
Da  bismo mogli da odemo u udaljene krajeve naše zemlje i da predstavu Čarobna frula prikažemo i tamo gde nema operskih kuća i sala, gde nema uslova da se postavi ceo orkestar, rešili smo da postavku izvedemo samo sa klavirom, iako je originalna partitura, kao i svaka druga operska, planirana i zamišljena s celokupnim orkestrom.
Poznato je iz raznih naučnih istraživanja da muzika Volfganga Amadeusa Mocarta na poseban način utiče na dečju psihu, unapređuje razvoj inteligencije kod dece, smanjuje agresivnost i hiperaktivnost, donosi miran san i razvija kod dece dimenzije apstraktnog mišljenja! Da ne govorimo o tome koliko muzika ovog genijalnog autora čini da se deca upoznaju sa najkvalitetnijim delom ljudskog duha od kad je postojanja, obrazuje ih i možda može da pomogne da se razvoj muzike i umetnosti uopšte u budućnosti kreće boljim, humanijim pravcem, ukoliko se stvara od strane umetnika koji su odrastali na Mocartu! Slušanje Mocartove muzike, još od vremena kad je nastala, od planetarne važnosti je, a nesumnjivo je da u najnovijem dobu koje obiluje ekspanzijom vrednosti dijametralno suprotnih od prefinjenosti Mocartovog dela, slušanje njegove muzike postaje sve važnije. Današnja deca imaju sreću da Mocart i njegovo genijalno delo postoje kao kontrateža obilju sadržaja koji se deci nude sa dominirajućom agresijom i (ili) kičem i šundom. No, Mozarta treba konzumirati, a na odraslima je da ga deci ponude kao duševni vitamin. I odrasli bi trebalo da budu odgovorni za budućnost dece usmeravajući ih ka pravim vrednostima.

Skraćena verzija Mocartove opere Čarobna frula, urađena kao bajka prilagođena deci, svakako bi mogla da im pruži jedan nov i zabavan način slušanja Mocarta i gledanja pozorišne predstave. Poznato je da se u stvaranju predstava za decu opravdano pribegava korišćenju muzike u što intenzivnijoj meri, jer ona prilazi srcu čak i kad dete ne razume tekstualni deo predstave i sadržaj priče. A Čarobna frula je nesumnjivo muzičko remek-delo koje srcu ne može da ne priđe, te će deca koja verovatno u operu još nisu odlazila, neosetno srcu primiti tu umetnost posredstvom Mocartovog muzičkog genija. Opersku publiku čini jako mali procenat čovečanstva u današnje vreme...

Povratak na operu Čarobna frula

TRAVIJATA POETIKA

“Ja sam ogolio ličnost, odlučivši da je ne sakrijem iza sjaja kristala i zlata. Napokon, možete se prodavati na ulici isto kao i na društvenim zabavama, samo je ono prvo češće. Violetin san se sreće sa realnošću koja je, u suštini,  okrutnija i ciničnija od njenog stvarnog života. Po svemu sudeći, svet izobilja, tako privlačan i nedostižan, je ogrezao u prostituciju ljudskih odnosa. Njen pokušaj da dosegne ovaj svet postaje užasna, fantazmagorična noćna mora. Kao i kod Otmice Lukrecije mi smo srušili četvrti zid, oslobađajući prostor”.

                                                                             Juri Aleksandrov

Povratak na operu Travijata

MJUZIKL  KOJI STVARA POZORIŠNU ISTORIJU

Pošto je 1985. godine u Barbikan centru u Lonodnu izvedena britanska, a 1987. godine na Brodveju  i američka premijera, Les Misérables (od milja zvani Le Miz) su postali hit koji ne silazi sa muzičkih scena sveta. Ovaj mjuzikl osvojio je preko 50 najvažnijih nagrada, među kojima je i Grammy za album pesama sa brodvejskog izvođenja (trostruki platinasti disk). Kruna uspeha ovog mjuzikla predstavlja nagrada TONY za 1987. godinu. Ove 2007. Les Misérables u Londonu proslaviljaju 22. rođendan i tako postaju najdugovečniji mjuzikl na svetu, čime je oboren rekord legendarnih Mačaka. Dosad je ovaj mjuzikl videlo preko pedeset miliona posetilaca – u 223 grada kao što su Tokio, Budimpešta, Sidnej, Rejkjavik, Oslo, Toronto, Madrid... Mjuzikl je preveden  na 21 jezik, a nedavno je proslavljeno i tridesetdevethiljadito svetsko izvođenje. Od 2008. Les Misérables će se pored mnogih velikih svetskih jezika igrati i na mandarinskom u Šangaju, a od oktobra 2007. na sceni Madlenianuma  prvi se put predstavljaju publici u Srbiji i Beogradu.

Viktor Igo: Gde nema više nade, tu pesma ostaje.

.“upravo ponestaje reči natčovečanske hvale za briljantan muzičko-scenski podvig u Madlenianumu, imena „Les Misérables“, kojim se ovogodišnji BEMUS mamuza do rajskih uzvisina, prosipajući galaksije svojih blistavih zvezda po takvom nezaboravnom celovečernjem putu!...
                                                                  Zorica Kojić
                                                                  Danas, 22. oktobar 2007.

Povratak na mjuzikl Les Misérables

Viktor Igo

Jadnici

KNJIGA-SPOMENIK

Jadnici Viktora Igoa (Les Misérables) napisani su 1862. godine i smatraju se najpoznatijim romanom 19. stoleća. Ovaj knjiga-spomenik prati živote nekoliko likova u dvadesetogodišnjem periodu ranog 19. veka, koji uključuje burnu napoleonsku eru i još neizvesnije dekade nakon nje. Središnji lik, neka vrsta ogledala epohe, je Žan Valžan koji u isto vreme beži i učestvuje u istoriji, nastoji da se skloni i iskupi. Ali, Jadnici nisu samo povest svojih likova. Kao da vuče čitav busen istorije i beleži sve što se za priču zakači, Igo je u ovom romanu dočarao pravu malu geografiju Pariza, najvećeg evropskog grada 19. veka. Ponudio je i galeriju sporednih junaka od kojih svaki, do poslednjeg prosjaka, gatare ili pariske prostitutke naprosto živi pred očima čitaoca. A kada se završi opisivanje, kod pisca kakav je Viktor Igo otpočinje sanjarenje i razmišljanje. Ne kaže se uzalud da Igo romanopisac nikad nije tako veliki kao kad prestane da „pravi roman“. U tom času nazire se piščev snažni društveni angažman, a roman počinje da istražuje prirodu dobra i zla, ali da se bavi i politikom, etikom, pravom, pravdom, religijom pa i raspravama o vrstama i prirodi romantične i porodične ljubavi.

Roman Jadnici nastao je na osnovu životopisa stvarne ličnosti – bivšeg kriminalca i poznatog policajca Fransoa Eugena Vidoka, čiji je lik razdvojen na dva glavna lika, ali je na ovoj građi načinio delo koje se još za njegovog života smatralo klasičnim. Jadnici se nisu samo čitali, nego su se i prepričavali, Igoove misli iz romana izgovarale u svakodnevnom govoru kao poslovice, a kada je pisac postao prognanik na ostrvu Džerzi, mnoge od njegovih reči i rečenica dobile su snagu borbenih parola nalik onima u narednom 20. stoleću. Jasno je da tako popularan roman za života autora, nastavlja da živi još intenzivniji umetnički život i posle njegove smrti. Već u 19. veku Jadnici se prevode na sve važnije evropske jezike, a potom u 20. stoleću i na praktično sve jezike sveta.

Viktor Igo: Ništa je umreti; strašno je ne živeti.

Povratak na mjuzikl Les Misérables

SRĐAN TIMAROV

Rođen u Beogradu 7. avgusta 1976. Glumu je završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Glumački debi imao u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Član je Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu od aprila 2001. Igra u predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Srpskog Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Beogradskog dramskog pozorišta. Uloge u pozorištu: Mera za meru, Mrešćenje šarana, Vere i zavere, Ožalošćena porodica (sve u SNP), Supermarket, Mletački trgovac, Paviljoni (sve u JDP). Osvajao je sledeće nagrade: Jovan Sterija Popović, 2001, za ulogu u predstavi Paviljoni, Ardalion, Užice 1999. i 2006, kao i nagradu SNP-a Predrag Tomanović za ulogu u predstavi Mera za meru.

IVAN BOSILJČIĆ

Rođen 15. januara 1979. godine. Diplomirao je 2001. godine u klasi prof. Vide Ognjenović na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Velike i glavne uloge u pozorišnim predstavama: Bogojavljanska noć (nagrada za najboljeg mladog glumca na Susretima Joakim Vujić), Hamlet, Mileva Anštajn i Brzina tame. Ivan Bosiljčić igrao je i u mjuziklima: Brilijantin, Kiss me kejt, Cigani lete u nebo, A chorus line i Čikago. Igrao je i u filmovima: Splin, Strah od letenja, Mone i Na lepom plavom Dunavu.