Povratak na operu Mandragola

MANDRAGOLA IVANA JEVTIĆA

Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli; 1469–1527) znamenita ličnost renesansne Italije 16. veka, poznati mislilac, istoričar, pesnik, pisac i državnik, napisao je komediju karaktera Mandragola (1518), sa prologom u stihu posle koga sledi pet činova. U ovoj verziji delo je poznato našim čitaocima (izdanje Prosveta, 1965, prevodilac Vera Bakotić–Mijušković) kao jedna od retkih komedija svoga doba nastala u firentinskom podneblju koja se sa mnogo satire obrušava na crkvu i ceo crkveni stalež izvrgavajući ga ruglu i podsmehu. Tema komedije često obrađivana u svim žanrovima, star muž i mlada, lepa žena oko koje se vrte muškarci, u ovoj komediji ima i neplodan par koji posle više godina provedenih u braku želi dete, a ne uspeva da ga dobije.

Čarobni napitak, nazvan mandragola, rešava probleme steriliteta na pomalo zapetljan i komplikovan, ali delotvoran način. Mladi udvarač, zgodan i bogat i lepa udata žena, spajajući svoje strasti, usrećuju starog neplodnog muža koji žudi za detetom (naslednikom). U nemoralnoj radnji učestvuju sluge, susedi, čak i ženina majka, a ponajviše uvaženi fratar, korumpiran, koji devizom „cilj opravdava sredstvo” biva prototip one beskrupoloznosti poznate pod imenom „makijavelizam”.

U operi Mandragola Makijavelijeva komedija je kroz stihove na srpskom jeziku sačuvala sve elemente tekstualnog izvora, uz dodatak tipično naših poznatih simbola kako bi delo dobilo na uverljivosti, prepoznatljivosti, aktuelnosti trenutka, podneblja, jezika i sredine u kojoj je opera nastala. Izmenjen je samo završetak. Kod Makijavelija svi odlaze u crkvu, na zajednički porodični ručak. U stihovima opere, bebe se umnožavaju na kraju dela i daju značaj aktuelnosti trenutka u kome živimo i u kome drastično pada natalitet.

Ivan Jevtić se prvi put u svojoj izuzetno plodnoj kompozitorskoj karijeri poduhvatio rada na operskom žanru, izabravši upravo komediju kao svoj pravi izraz. Tu je ispoljio svoje najbolje osobine: vrcavi rableovski duh, koloritnu orkestraciju, duhovite obrte, smejuriju koja ne prelazi granicu dobrog ukusa, već je mestimično frivolna, naglašeno erotska, ali i naivna. Njegovi likovi proistekli iz italijanske coomedie del''arte, ali i iz modernog teatra prokofjevske vizure, istovremeno su prototipovi, udružili su i Figara, i Almaviva, i Leporela i Don Đovanija....MANDRAGOLA IVANA JEVTIĆA

Jevtićeva komična opera je kamernog tipa, bez hora, ali sa brojnim ansamblima koji ga zamenjuju, sa veoma razrađenim i razvijenim orkestarskim partom koji preuzima pojedine uloge iz sižea komedije i dograđuje ih na veoma specifičan način.

Opera počinje uvertirom, ili bi se to pre moglo nazvati prologom, ne samo zbog toga što se kao ni u jednoj orkestarskoj uvertiri ne samo svira već i peva, kao i zbog toga što ona nagoveštava ceo tok, zaplet i rasplet komedije.

Na samom početku dela, u vokalnim deonicama Kalimaka i Sira prepoznaju se svi elementi razvijenog vokalnog jezika, od govorenja – recitovanja, preko rečitiva – parlanda, zatim obe vrste rečitiva, pa se preko arioza dospeva i do potpuno zaokruženih numera, kakva je arija. Autor ne prati flekcije govorne reči, već se podređuje zakonitostima unutrašnjeg impulsa, ritma i melodijskog toka.

Renesansni zvuk i u vokalnim linijama i u orkestru ponegde je sasvim direktan. Orkestarskim kombinacijama instrumenata boju daju klavsen i saksofon, pored harfi i udaraljki. Među udaraljkama nalazi se i jedan brazilski instrument, kvika, što svedoči o prisustvu i uticaju brazilske muzike u rukopisu autora dela.

Brojne melodijske linije, bilo vokalne ili instrumentalne, sastavljene su od skokova i uzastopnih nizanja kvarti, ređe i kvinta, međutim akordika je tercna, harmonijski jezik je tonalan, ponegde i modalan, sa neobičnim harmonijskim vezama i obrtima, stavljen u funkciju renesansne priče i same radnje.

Tipizirani likovi imaju svoje posebne vokalne linije - glupavi, stari, prevareni muž Niča, kao i hitri i domišljati Ligurio, pravi „deus ex machina”, spretni i vešti sluga Siro, korumpirani fra Timoteo, zaljubljeni, bogat i iskusan Kalimako koji ne preza ni od čega, Izabela, verna, religiozna, posvećena molitvama i Bogu, koja se brzo i lako zaljubljuje ali i postaje razvratna, i njena majka Sostrata, koja je podstiče na blud i nemoral čime se uklapa u tipizirane likove starijih žena, podvodačica koje Makijaveli takođe podvrgava ruglu.

Ukrasi, trileri, glisanda s jedne strane podstiču humornu stranu zbivanja, a s druge asociraju na stil i vreme koje želi da se oživi, na 16. vek. Čistota linija izaziva pomisao na stilske prerogative neorenesansne, ali ceo sloj citata, ni mali ni nevažan, upućuje na tipične postupke citatologije u postmodernoj umetnosti našeg vremena.

Pojedini instrumenti korišćeni su na veoma efektan način, pa i sami postaju lajmotivi određenih situacija, kao na primer tuba, saksofon, odnosno bas-klarinet.

Harmonijski jetik duguje pravoslavnoj i svetovnoj balkanskoj tradiciji sa mostom prema brazilskoj narodnoj muzici koju je autor slušao i upoznao na izvoru. Brazilske inspiracije i asocijacije veoma često zazvuče u melodijskim i ritmičkim delovima opere.

Pored pretežne dijatonike i čistih harmonijskih zvučanja, brojni su momenti upotrebe polifonije u nekoliko kraćih odlomaka tokom dela, odnosno u fugi na samom kraju dela.

Opera je podeljena na dva veća dela. Prvi se završava u velikom finalu, kako i priliči starijem tipu opera, u kome od sedam lica učestvuju tri. Ipak, ovaj vokalno-instrumetalni ansambl zamenjuje hor, a burlesku dovodi do opšte histerije i sreće („Bez ikakvog truda i muke, stiže muško iz prve ruke”!) Svako ima svoj interes, namagarčeni muž da dobije naslednika, vešte sluge da se dodvore svojim gospodarima, zaljubljeni Kalimako da dođe do svoje ljubljene Izabele, a fra Timoteo da iskamči svoje dukate.

Iako komedija dolazi do bufonerije, burleske, komedije situacije, ona ima mnoge slojeve, pa tako i onaj intimni i lirski, jer je Kalimako iskreno zaljubljen u najlepšu i najverniju, najkreposniju ženu koju je ikada svet video, a njegovo pretvaranje ima odjeka u lirskoj ariji sa početka drugog čina koja je uvedena izuzetnim solom bas-klarineta koji sam po sebi, i melodijom koja romantično zvuči i teče, slika iskrenu mladićevu emociju.

U nekim, za to podesnim, momentima pojavljuju se citati koji upućuju i vezuju za naše podneblje („Nais banja, topla voda”) odnosno podsećaju na neke od najpopularnijih muzičkih tema, kakva je tenorska partija „Nessun dorma“ (Pučini, Turandot) koju pevaju najveći svetski tenori, a po njoj je posebno znamenit bio Lučano Pavaroti. Čak se i sam kraj ove arije („Pobediću”), koja se direktno vezuje za ljubavni događaj u Ničeovoj kući, dovodi do kulminacije u sceni, postignutoj svim raspoloživim izražajnim sredstvima. Iz tenorske partije, ovde se prebacuje u basovsku koju peva fra Timoteo. Čak i prevrtljivi, podvodljivi i potkupljivi sveštenik ima opravdanje pred sobom i svetom za ono u čemu zdušno učestvuje („jer je pad nataliteta propast za budućnost sveta”). Međutim, njegovo dušebrižništvo i grižu savesti lako je otkloniti zveketom dukata u džepu.

Orkestarski intermeco, nazvan Intermezzo sexualis, uvodi dvoje mladih u Duetto amoroso. Posle burne noći, oni nemaju nameru da se rastaju, već da nastave svoju ljubavnu idilu.

Dok se prinova čeka, u muzici se čuju citati iz svakog od četiri Godišnja doba Antonija Vivaldija, a sam kraj dela je izveden na fugi po temi Prava je bajka, postati majka.

Alt-saksofon na poseban i ekstatičan način boji svu vrelinu leta koje se oteglo i nikako da prođe nestrpljivom Niči, koji tako žudno očekuju srećni događaj i „svoju“ bebu. Ovo je jedna je od najlepših numera u operi. Po latinskoj melodici i osećajnosti vezuje našu i brazilsku tradiciju.

Epilog dela u kome učestvuju svih sedam sudionika opere u velikom, skoro „horskom” završetku dela slave radost rađanja, radost života, komediju kao takvu („Nema patnje, nema bola,/ Život je smešna zgoda, kao naša Mandragola“) otklanjajući svaku sumnju u poštene namere („Igra ova nije neugodna Bogu...”), ali i otkrivajući ironijom, satirom, čak i groteskom naličje života, prevaru, pokvarenost, korumpiranost – ali i ljubav („Igra ova priča o snazi ljubavi / Jer da do nje stigne, čovek čuda pravi”).

Komična opera Mandragola Ivana Jevtića zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji muzike i istoriji operske literature na našim prostorima, jer su izuzetno retki pokušaji oživljavanja komedije karaktera. Ni u svetskim razmerama ovaj žanr nije čest i komponuje se veoma retko ( Šostakovič Nos, Gotovac Ero s onoga svijeta).

Jevtić je duhovit, njegov jezik je upućen čistoj komici, smešnom elementu kao takvom, bufoneriji koja razgaljuje, koja je topla, iskrena, bliska renesansnom vremenu i renesansnom čoveku isto toliko koliko je neophodna i razgljujuća u našem, traumatičnom 21. veku. Hedonistički odnos prema muzici, dostizanje ležernosti i lakoće izražavanja, srodne starim majstorima u klasičnoj parituri koja zadržava lični i originalni rukopis autora, prepoznatljiv iz njegovih drugih, kamernih i koncertnih dela, u ovoj operi je sublimiran na poseban, reklo bi se „otkačen”, samosvojan i nesvakidašnji način. Njegova sredstva izražavanja prevashodno su koncetrisana na melodiju u svim njenim valerima, najpre u vokalnim linijama, ali isto tako u pojedinim solističkim nastupima instrumenata u orkestru, zatim u raskošnom ritmu koji daje unutrašnju dinamiku celom zbivanju. Majstorskoj orkestraciji i zanimljivim harmonijskim obrtima, dostojnim majstora i klasika muzike 20. veka, Jevtić se pridružuje onim svetskim autorima koji su komiku i komično izneli na scenu kao nov scenski kvalitet vremena koje korenspondira sa ljudskim manama i slabostima, isto koliko i sa vrednostima koje vidi u ljubavi i rađanju koje su večite ljudske želje i potrebe.

                                                                     Dr Branka Radović

Povratak na operu Mandragola

SPECIJALISTA ZA MONO-OPERU

Grigorij Samuilović Frid češće se nego drugi kompozitori oprobao u mono-operi (ili monolog-operi), žanru koji nije mnogo zastupljen među kamernim operama. Doneti čitavo delo na plećima jednog pevača – na to se ipak malo koji kompozitor odlučivao, a Frid je napisao čak dve mono-opere. Pored Dnevnika Ane Frank (1969), opere koja se sada postavlja u Madlenianumu, dovršio je i Van Gogova pisma (1975) za bariton.

No, ovaj dugovečni kompozitor nije se okušao samo u operi, već je u sovjetskoj i ruskoj muzici poznat i po tri simfonije, kamernim delima za različite instrumentalne sastave, kao i po instrumentalnim koncertima, među kojima se ističe Koncert za violu, klavir i kamerni orkestar (1981). Frid je počeo da komponuje u ključu takozvane sovjetske avangarde, ali je posle 1970. počeo da u svoj opus uključuje i dvanaestotonske inovacije. Uprkos ovoj raznolikosti i danas se smatra kompozitorom sa sopstvenim stilom, koji se uz Ščedrina broji u najveće žive ruske muzičke stvaraoce danas.

Dnevnik Ane Frank sam kompozitor ocenio je kao „filozofski i duboko etički čin“. U ovoj operi lirski delovi dnevnika uključuju se praktično u celosti u narativni tok većinom atonalne muzike koja ima snažan ispovedni i rečitativni karakter.

Povratak na operu Dnevnik Ane Frank

IVICA KLEMENC, REDITELJ
Rođen je u Novom Sadu, živi u Zemunu. Diplomirao je odsek glume na FDU u Beogradu, u klasi Ognjenke Milićević. Bavi se pozorišnom, filmskom i televizijskom umetnišću iz različitih aspekata. Pantomimu je izvodio na svim većim scenama bivše Jugoslavije i u desetak zemalja Evrope, za šta je i više puta nagradjivan.
Bavio se glumom i režijom, potpisao je više od trideset režija na pozorišnim scenama Beograda, Tuzle, Kragujevca, Novog Sada. Kao saradnik za scenski pokret ostvario je preko tri stotine premijera i više puta bio nagrađivan.

Igrao je u filmu L. Zafranovića„Okupacija u 26 slika“, a pored njega u još 28 filmova. Na televiziji, u dramskoj, muzičkoj i dečjoj redakciji ostvario je pet stotina emisija.

Predavao je na mnogim akademijama kao stalni, a kaoi gostujući profesor u Budimpešti, Pertu,Sidneju. Radi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, predaje scenski pokret, mačevanje i komediju del arte.

Selektor je festivala pantomime, monodrame i umetnički direktor festivala Gardoš u Zemunu, od osnivanja.

MILAN T. ILIĆ, AUTOR MUZIKE, DIRIGENT
Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Rad sa horom krunisan je i brojnim nagradama koji je poneo kao dirigent, posebno u Novom Pazaru na Omladinskom takmičenju horova na kome je proglašen za najboljeg dirigenta, a kao isto priznanje dobija „ kao najbolji dirigent“ na Internacionalnom takmičenju u Italiji, 1997. godine. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Smedereva, zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije i niza drugih priznanja. Osnivač je hora i njegov dirigent i umetnički rukovodilac od nastanka. 

HOR “KIR STEFAN SRBIN”SMEDEREVO
Hor je osnovan 1993. godine u Smederevu, dobio je ime po horovodji, domestiku na dvoru Đurđa Brankovića. Od njega su ostali neki od najstarijih zapisa srpske crkvene muzike, „Ninja sili“. Hor čine devojke prosečne starosti od 12-21 godinu i većina su učenice srednjih škola. Hor je održao brojne koncerte i osvojio nagrade u zemlji i inostranstvu, Novom Pazaru, Studenici, Nišu, Beogradu, kao i u Češkoj, Nemačkoj, SAD, Velikoj Britaniji, Italiji, Mađarskoj, Francuskoj i dokazao je da je jedan od najboljih ženskih kamernih horova u našopj zemlji. Mnoge prve i specijalne nagrade na istaknutim svetskim takmičenjima krase njihovu biografiju. Njihov repertoar sastoji se od svetovne i duhovne, tradicionalne i savremene muzike. Učestvuju na mnogim crkvenim manifestacijama, ali i promovišu nova dela domaćih kompozitora.

IVA PROFACA, mecosopran, diplomirala je na odseku za solo pevanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Anete Ilić. Trenutno se nalazi na specijalističkim studijama. Dobitnica je niza nagrada. Od 2005. godine bila je angažovana kao stalni solista hora Braća Baruh, zatim Madrigalskog hora FMU, u saradnji sa kompozitorom i dirigentom Aleksandrom S. Vujićem, a od 2008. godine je stalni solista hora Canticum Novum. Nastupala je na brojnim koncertima i festivalima. Saradjivala je sa Niškim simfonijskim orkestrom i orkestrom Camerata Academica iz Novog Sada. U okviru Operske internacionalne radionice za mlade umetnike 2007. godine, povodom obeležavanja 400 godina od nastanka Monteverdijeve opere Orfej u Kraljevskom pozorištu na Cetinju ostvarila je ulogu Euridike. Debitovala je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u ulozi Alise u Donicetijevoj operi Lučija od Lamermura. Tumačila je ulogu Kejt Pinkerton u Pučinijevoj operi Madam Baterflaj na sceni Opere i teatra Madlenianum. Trenutno priprema ulogu Kerubina u Mocartovoj operi Figarova ženidba.

TANJA OBRENOVIĆ, mecosopran, diplomirala je na odseku za opštu muzičku pedagogiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu da bi odmah zatim upisala Akademiju u Novom Sadu u klasi profesora Oktava Enigareskua, a diplomirala i magistrirala na odseku za solo pevanje u klasi profesora Vere Kovač-Vitkai. Još u toku studija debitovala je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u operi Suton Stevana Hristića u ulozi Kate. Dobitnik je više republičkih i saveznih nagrada. Kao jedini ženski solista izabrana je da predstavlja našu opersku umetnost na koncertu primadone Katje Ričareli u Beogradu. Snimala je sa Orkestrom Radio-televizije Budimpešte i sa Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Srbije. Resitale i solističke nastupe ostvarila je na festivalima Budva - grad teatar, NOMUS, BEMUS i BELEF. Ostvarila je više od trideset uloga na domaćim i stranim scenama. Kao solista u Operi i teatru Madlenianum uspešno je realizovala brojne uloge. Bavi se pedagoškim radom.

LJUBOMIR POPOVIĆ, tenor, diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi profesora Biserke Cvejić. Solista je Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Često sarađuje i sa Operom i teatrom Madlenianum gde je ostvario više uloga. Sa Operom Narodnog pozorišta gostovao je na Kipru i u Italiji, a koncertno je nastupao u Švedskoj, Danskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, BiH i Hrvatskoj. Ostvario je mnogobrojne uloge u operama: Čarobna frula i Don Đovani Volfganga Amadeusa Mocarta, Pokondirena tikva Mihovila Logara, Šišmiš Johana Štrausa, Hofmanove priče Karla Orfa, Đani Skiki Đakoma Pučinija, Mocart i Salijeri Rimskog Korsakova, Saloma Riharda Štrausa, Seviljski berberin Đoakina Rosinija, Evgenij Onjegin Čajkovskog, Les Misérables Boublila i Šonberga, Ljubavni napitak i Don Paskvale Donicetija, Travijata Đuzepa Verdija i Mandragola Ivana Jevtića. Pored operskog, neguje i koncertne nastupe. Pohadja specijalističke studije Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, odsek solo pevanje kod profesora Nikole Kitanovskog.

GORAN KRNETA, bas, diplomirao je solo pevanje na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Olivere Grujić-Slavić. Nastupao je u kamernoj operi Majkla Najmana Čovek koji je pobrkao svoju ženu sa šeširom u produkciji Ideas campusa na gostovanju u Sloveniji, a zatim na BITEF-u. U Srpskom narodnom pozorištu ostvario je sledeće uloge: Jamadoro, Bonzo i komesar u Pučinijevoj operi Madam Baterflaj, Don Bazilijo u Rosinijevom Seviljskom berberinu, sveštenik u Šostakovičevoj operi Katarina Izmailova, Monterone u Verdijevom Rigoletu, Kolina u Pučinijevim Boemima. U Madlenianumu ostvaruje sledeće uloge: Don Alfonso u operi Mudrica Karla Orfa, Krespel u Mocartovoj operi Così fan tutte, Luter i Šlemil u Ofenbahovoj operi Hofmanove priče, doktor u Verdijevoj Travijati, Bonzo u Pučinijevoj Madam Baterflaj, fratar u Mandragoli Ivana Jevtića, Crnac u operi Anželika Žaka Ibera. I u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu ostvario je uloge u operama Salome Riharda Štrausa, Toska Đakoma Pučinija i Čarobna frula Volfganga Amadeusa Mocarta. Bavi se i koncertnim pevanjem. Ostvario je brojne trajne snimke za RTS.

DARKO ĐORĐEVIĆ, tenor, bio je član hora od 1996. godine, a od 2007. postaje solista. Ostvario je glavnu ulog (Nikola Tesla) u operi Džona Gibsona Ljubičasta vatra, koja je pored naše scene bila prikazana i na BAM (Brooklyn Academy of Music) festivalu u Njujorku 2006. godine. Ostale uloge su: Arlekino u Leonkavalovim Pajacima, Trike u Evgenije Onjeginu Petra Iljiča Čajkovskog, Goro u Madam Baterflaj Đakoma Pučinija, Gaston u Verdijevoj Travijati, Remendado u Bizeovoj Karmen, Abdalo u Verdijevom Nabuku, Ruiz u Verdijevoj operi Trubadur, Jevrejin u Štrausovoj operi Saloma, doktor Blind u Štrausovoj opereti Slepi miš, Gerardo u operi Đani Skiki Đakoma Pučinija, Parpinjol u Pučinijevim Boemima, mazgar Trabuko u Verdijevoj operi Moć sudbine, grof Almaviva u Rosinijevom Seviljskom berberinu, Norman i Artur Buklav u Donicetijevoj Lučiji od Lamermura, grof Lerma i Herald u Verdijevom Don Karlosu i druge. Pored beogradske Opere nastupa i u Madlenianumu tumačeći uloge u Ofenbahovim Hofmanovim pričama, mjuziklu Les Misérables, u operi Mandragola Ivana Jevtića, kao i u operi Anželika Žaka Ibera.