Icik Galili, koji je proveo dvadeset godina radeći u Holandiji, kasno se susreo sa igrom. Nakon završetka vojnog roka u Izraelu, razmišljao je da studira psihologiju, ali mu je igra privukla pažnju. Godine 1991. preselio se u Holandiju, gde je osnovao sopstvenu kompaniju. Holandsko Ministarstvo kulture ga je 1997. godine nominovalo za umetničkog direktora nove trupe NND/Galili Dance, sa sedištem u Groningenu. Godine 2009, preselio se u Amsterdam, na poziv novoimenovane gradske kompanije za savremenu igru: Dansgroep Amsterdam (DGA), deleći poziciju umetničkog direktora sa Kristinom de Šatel. Njegov opus podrazumeva preko 60 naslova, a kreirao je za mnoge kompanije kao što su Balet Sao Paola, Balet Monte Karla, Kompanija Batševa, Balet Minhena, trupa Cisne Negro, Diversions Dance Company, Holandski nacionalni balet, Balet Gulbenkian, Veliki kanadski Balet, Holandski plesni teatar II, Kraljevski balet Finske, Balet Vinipeg, Skapino balet i Štutgart balet. Dobitnik je mnogih važnih koreografskih nagrada i priznanja, dok je 2006. godine zavredeo titulu Viteza Kraljevskog reda Doma Oranž-Naso u Holandiji.

U sredu 13. novembra u 18 časova na Bel Etage-u (slobodan ulaz) biće održano predavanje prof dr Aleksandra Petrovića pod nazivom KANON Milutina Milankovića. Predavanje dr Aleksandra Petrovića, profesora kulturne antropologije na Filološkom fakultetu u Beogradu i sekretara Odbora za delo Milutina Milankovića Srpske akademije nauka i umetnosti posvećeno Milankovićevim ciklusima. Tragajući za smislom Milankovićevog Kanona osunčavanja, koji rešavajući tajnu ledenih doba spaja nebesku mehaniku i klimatsku dinamiku, predavač nastoji da nađe unutarnju saglasnost astronomskog i muzičkog oblika kanona....

Dve opere, Rita Gaetana Donicetija i Anželika Žaka Ibera, koje u svojim naslovima imaju imena žena, glavnih junakinja, nastale su u dva različita istorijska, stilska i muzička vremena što ih razdvaja, ali ih istovremeno spaja komičnost, duhovitost obrade tema, lakoća komunikacije sa slušaocima i gledaocima. Nijedna od dama nije melodramatična heroina, već su obe strašne žene i supruge, „zle žene” čiji tihi i povučeni muževi žele da ih se oslobode.

U prvoj operi to čini sadašnji muž uz pomoć bivšeg, a u drugoj mužu pomaže sam đavo. Ali, kako su u komičnim operama završeci uvek duhoviti, poletni i optimistički, tako je i u ovim delima. Obe opere su kamernog tipa, jednočinke, sa nevelikim brojem lica koja učestvuju u radnji. Obe omogućavaju rediteljima da se razmahnu, jer je naše vreme u njima otkrilo i prepoznalo srodnu umetničku i društvenu klimu, drugačiju od doba kada su nastale. Obe jednočinke nose prvi potpis pariske scene, gde su premijerno izvedene. Veliki majstor italijanske opere Gaetano Doniceti veoma je cenjen i prihvaćen u našem vremenu, posebno po svojim komičnim operama, dok je francuski kompozitor Žak Iber poznatiji kao kompozitor instrumentalne, koncertantne i kamerne muzike.

Spojene na neobičan način, oba dela korespondiraju ne samo svojom tematikom i libretom veći na mnogim drugim planovima. Iberova Anželika se doživljava kao nadgradnja Rite, modernijeg je muzičkog jezika, novijeg vokalnog izraza, razigranija verzija Donicetijeve opere nastale u prethodnom veku. Ljupkost, perlasti vokalni jezik i nenadmašna Donicetijeva muzikalnost, posebno u virtuoznim arijama i ansamblima, uvek plene publiku i vraćaju je najboljim temeljima italijanske romantičarske opere. Skoro vek hronoloških i stilskih razlika, tačnije 85 godina od nastanka jednog i drugog dela, spaja i premošćuje isti rediteljski potpis, a razlikuje sve ono što čini opersku čaroliju večitom.

Premijeru u Srbiji opere Rita i Anželika imale su marta 2010. godine kada su na scenu postavljene u saradnji sa Operom b.b. iz Zagreba. Sada su se oba dela predstavila beogradskoj publici u kompletnoj našoj podeli, a Rita i u novom rediteljskom ruhu Stefana Sablića. Obe predstave su pod dirigentskim vođstvom maestra Vladimira Kranjčevića, čija je visoka reputacija garant izvođačkog uspeha.

Povratak na operu Anželika

                                                           Dr Branka Radović 

Frida Kalo (1907-1954) već je decenijama svetska ikona: kao žena, kao slikarka, kao revolucionarka i nepokolebljiva ličnost koja je nesrećne stranice svog života uzidala u mit o sebi. Frida je bila zdrava samo do svoje šeste godine, a posle saobraćajne nesreće i brojnih operacija, često je bila vezana za krevet. Život joj je bio ispunjen obožavanjem muža Dijega Rivere i predavanjem sopstvenoj umetnosti u koju je ugrađivala svoja maštanja, zanose, ali i noćne more i sva razočaranja. Iako invalid, Frida Kalo bila je neumornog i nepokolebljivog duha, neprestano obuzeta revolucionarnim zanosom i privrženošću svome narodu. Drugovala je s najvećim ličnostima svoga vremena, sa umetnicima, ali i revolucionarima, među kojima je bio i najslavniji prognanik Lav Trocki. Umrla je 13. jula 1954. godine, prema zvaničnim saopštenjima od plućne embolije, mada su ostale sumnje da je počinila samoubistvo. Odmah posle smrti, Frida Kalo se preselila u legendu, najpre u rodnoj zemlji, ali ubrzo u čitavoj Americi i Evropi, pa i u nas, gde postaje simbolom žene i slikarke. Posle štampanje njenih dnevnika (izdanje Clio, Beograd) i filma Frida sa Selmom Hajek, slava ove meksičke slikarke postaje upravo nesravnjiva. Zbog svega toga čitav svet se sprema da 2007. proslavi stogodišnjicu njenog rođenja.

Povratak na dramu Frida Kalo

Ožalošćena porodica (1934) izvanredno je zanimljiva komedija o jednoj „ožalošćenoj“ grupi ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila. U ovom komediografskom delu pisac je dao galeriju lica male pameti koji se takmiče lažima i cinizmom – na čelu sa sjajno ostvarenim likom Agatona, koji je među njima najviše dinamična ličnost, što znači s najviše plastičnih osobina hipokrizije i beskrupuloznosti kakve može imati jedna mala ali i lukava pamet. Upravo u ovoj Nušićevoj komediji došla je do punog izražaja dramska i pozorišna „neposredna sadašnjost“, postupno izvedena od jednostavnijih ka složenijim oblicima čulno-konkretnog prikazivanja. Naime, grupa ljudi se kao grupa rasipa, lica se individualiziraju da bi sve više komično dominirao lik Agatona, koji od tipičnog lica određenog društvenog sloja i te grupe izrasta u lik što se tako lukavo preobražava i prilagođava da izgubi mere svoje lukave pameti i biva i sam zapanjen preteranošću svoje poslednje kombinacije! Ovu komičnu igru je dramaturški veoma uspelo izveo naš pisac.

U prvom činu prevladava duhovita verbalna komika. Drugi čin ostvaren je prvenstveno situacionom komikom, koja osvetljava galeriju lica i izdvaja Agatona, koji se bori da postane „vođa“ ožalošćene porodice. Kraj drugog čina je vrhunac te komike jer, paradoksalno, pojedinačni interesi vode lica jednoj grupnoj, „porodičnoj“ svađi, u kojoj su reči, kao elementi hipokrizije i znakovi interesa, svedene na razinu samih uzvika. Najzad, treći čin započinje saznanjem da ih je sve pokojnik prevario: grupa je prividno ujedinjena, ali svaki pojedinac je već skinuo i skida masku sa svog lica, masku „ožalošćene porodice“. Relativno mirno, rezignirano, s gorkim i osvetničkim, čak sarkastičnim rečima upućenim pokojniku, svaki od njih otkriva svoje pravo lice, moralno bedno. Samo Agaton pokušava da pronađe nove puteve svom protejskom biću u žudnji da se domogne nasledstva, novaca i imanja. Verbalna i situaciona komika podređeni su, sada, komici naravi Agatonova lika, grupe i društva. Tradicionalni moralni balans uvođenjem pozitivnih nasuprot negativnim licima – siromašne devojke, vanbračne kćerke pokojnika i mladog advokata nasuprot grupi i Agatonu – nije bitno smetao ovoj komičnoj igri. Srećom, ove pozitivne ličnosti nisu u komediji da poučavaju, nisu ni da pokažu neke idealitete, nego da, donekle, trpe i sami čulnost komične igre. Tragovi surovog života i senke tragike gube se u vrtoglavoj burlesknoj igri, u duhovitim i lucidno ironičnim, čak satiričkim relacijama i asocijacijama, u kaskadama urnebesnog smeha kojem je u pozadini snažno vrelo kritičkog, komičkog etosa.

Povratak na dramu Ožalošćena porodica

Balet Wolfgang Amadé na umetnički način – igrom, muzikom, scenografijom, kostimima i savremenim scenskim rešenjima, prikazuje prelomne tačke života i stvaralaštva muzičkog genija iz Salcburga, umetnika koji je najviše voleo da se služi imenom - Wolfgang Amadé. Balet ima dva čina sa prologom i epilogom i počinje maskenbalom na kome su prisutne najznačajnije ličnosti i umetnici Mocartovog doba. Nastavlja se scenama sa Dvora, susretima Mocarta i austro-ugarskog cara, poznanstvom i sukobom sa priznatim kompozitorom Antonijem Salijeriem, uz osvrt i sećanje na njegov protekli život. Wolfgang Amadé se završava legendom u kojoj Mocart opstaje kao svojstveni  LJUBIMAC BOGOVA, ALI I LJUDI – sve do današnjih dana!

A 29. maja 2006, na Bel Etage-u Opere i teatra MADLENIANUM, povodom premijere bila je otvorena izložba desetak radova većeg formata slikara Kristijana Aterzea, čime je premijera bila obogaćena još jednim umetničkim događajem koji je uveličao učešće Madlenianuma u obeležavanju 250. godišnjice rođenja Volfganga Amadeusa Mocarta.

Autori ovog baleta i veoma uspešna postavka u Baletu Bečke državne opere ostvarena pre osam godina, kao i već ostvaren izbor najboljih solista beogradskog baleta koji učestvuju na premijeri, sigurna su garancija da je kreirano izuzetno umetničko delo kojim se naša sredina uključuje u proslavu Mocartovog jubileja. 

Povratak na balet Wolfgang Amadé

Povratak na operu Hofmanove priče

Pisac fantastike E. T. A. Hofman bio je omiljen u  Francuskoj. Žil Barbije i Mišel Kare zato su lik ovog umetnika pretvorili u glavni karakter pozorišnog komada Hofmanove priče. Prava za operu Ofenbah dobija 1877, ali stvaralac umire 1880. i operu ostavlja nedovršenom. Hofmanove priče, jedina opera pariskog kralja opereta, prepušta se mnogim redakcijama. Za izradu partiture angažovan je Ernst Giro, a pariski izdavač Éditions Choudens obajavljuje nekoliko varijanti opere, a sve to ne može se nazvati najsrećnijom okolnošću za jedno testamentarno ostvarenje.

Opera nije imala sreće ni na izvođenjima. Požar koji je 1887. izbio u Operi Comique, uništio je Ofenbahov autograf.  Na drugoj predstavi u bečkom Ringteatru 1907, neispravna gasna lampa zapalila je pozorište. Poginulo je 400 ljudi, izgoreo originalni notni materijal opere, a Hofmanove priče se potom zadugo nisu postavljale na scenu. Šest godina kasnije, u Parizu se dogodio novi incident, sa nešto manje žrtava, ali tom prilikom izgorela je originalna partitura Hofmanovih priča. Od tada ova opera postavlja se iz prepisa, a njena "ukletost" donosi joj slavu, koliko i lepota umetnosti koju pronosi.

Upravo stoga, opera se održala na repertoaru Evrope i Amerike. Verzija koja se igrala u Operi i teatru MADLENIANUM delo je dirigenta Gorjana Korunoskog i reditelja Dejana Miladinovića. U potrazi za kompaktnošću dramaturgije i jasnošću scenske dinamike autori su odustali od delova koji u muzičkom i scenskom smislu pokazuju operetski karakter. Pre svega od Epiloga opere i nekih kratkih delova Prologa, kao i Kupleta Franca iz Antonijinog čina. Ubrzao se time dramaturški tok, dok je ponavljanje muzičkih i rečitativnih delova svedeno na minimum. Korunoski i Miladinović potencirali su, zatim, jedinstvo tamnih snaga, tako što su se u podeli odlučili za jednog izvođača za sva četiri lika zle sile. Spojivši uloge Stele, Muze i Antonijine majke sa ulogom Niklausa ovaj lik podignut je na viši nivo.

Sam svet Hofmanovih priča rediteljski je dočaran jezikom antiutopijskog i naučno-fantastičnog arsenala. Opera je smeštena u postkataklizmično vreme, koje nam se na početku 21. veka već čini bliskim i čini nas nespokojnim. Sve te preokupacije donedavno smo mogli da vidimo samo u Hermanovom stripu o Džeremaji, Bilalovim crtežima, ili filmovima kakvi su Waterworld, Bladerunner, Total Recall. Sada se to, po prvi put na jednoj srpskoj operskoj sceni, vidi u jednoj operi. Autori ove varijante Hofmanovih priča na sceni MADLENIANUMA misle da potraga za odgovorima na kataklizmatične izazove realnosti nikako više ne treba da ostane samo u SF zabranu, nego traži značajniji angažman umetničkog stvaralaštva. Tu ni operska scena ne treba da bude izuzetak, mada joj veći deo operske literature takav angažman onemogućava. Utoliko pre ne smeju biti propuštane malobrojnije prilike koje pružaju novije opere, ali i neke starije poput čarobne frule, opera iz Vagnerovog ciklusa i svih čiji romantičarski fantazam, kao u Hofmanovim pričama, uspostavlja shemu "uzvišene težnje junaka u sukobu sa zlokobnim silama", tako podatnu za laku i smislenu transpoziciju u savremene analoge.

Povratak na operu Hofmanove priče

Često se kaže da je "istina u oku posmatrača". Tako strahote Drugog svetskog rata deluju bliže i potresnije posmatrane kroz perspektivu jedne sasvim posebne četrnaestogodišnje devojčice, nego kroz istorijske knjige i izveštaje. Po čemu je Ana Frank posebna? Iako vrlo mlada, ratom sprečena da ostvari većinu životnih iskustava, izolovana i usamljena, Ana poseduje neverovatnu čvrstinu, mudrost i nadu koju ništa ne uspeva da uništi. Do poslednjeg reda njenog dnevnika, ona je ubeđena da će sve izaći na dobro. Uprkos njenoj tragičnoj smrti u koncentracionom logoru, a zahvaljujući istrajnosti i duhu ove mlade autorke, priča o amsterdamskom skrovištu i sudbini dveju porodica koje se u njemu kriju nastavlja da živi sve do dana današnjeg. Njen dnevnik daje snagu mnogima koji gube veru u život, teši i upozorava: treba da cenimo ono što imamo, jer sve može nestati kroz samo nekoliko trenutaka.        

Kada se ovoj potresnoj priči pridoda beskrajno slojevita muzika Grigorija Frida, nastaje delo koje nas ostavlja zamišljenim i daje novu boju današnjici u kojoj živimo. Ima li boljeg načina za oslikavanje stanje jedne duše nego kroz pesmu? Anina pesma, naizmenično krhka i snažna, opstaje čak i u logoru, i podseća nas da postoje veće i važnije svari od naših svakodnevnih briga.

                                          Staša Koprivica, rediteljka opere Dnevnik Ane Frank

Povratak na operu Dnevnik Ane Frank

Za Đankarla Menotija moglo bi se kazati da je pravi Italijan koji je ostvario američki operski san. Rođen je 7. jula 1911. godine i sa rodnog italijanskog tla povukao je osećaj za melodioznost i uverenje da opera treba da bude u najboljem smislu populistička umetnost. Stvara zato mnoštvo popularnih opera, a po prelasku u Ameriku dve od njih čak su nagrađene i Pulicerovom nagradom: Konzul (1950) i Svetica iz Blikerove ulice (1955). Posle ovih uspeha Menoti postaje svetski popularan. Osniva Festival dva sveta (u Spoletu u Italiji i Čarlstonu u SAD) i piše nova dela po kojima postaje poznat. Menoti se izražavao i u velikim operama sa mnoštvom uloga, kao i u kamernim operama. Dve od tih kamernih koje su mu ostale najpopularnije su svakako Medijum (1946) i Telefon (1947).

Povratak na operu Telefon/Medijum

Komična opera Anželika nastala je 1926. godine. U jeziku, stilu i izrazu pokazuje mnoge osobine i načine Iberovog muzičkog izražavanja. U operi su, pored arija i ansambala, korišćeni govoreni odlomci, rečitativi, kao i govorni hor, a posebno su uspeli oni orkestarski delovi koji su zasnovani na duvačkom korpusu.

U jeziku koji zahvata mnoge stilove i pravce, Iber poseže i za džezom i u melanž maniru pokušava da karakteriše različite nacionalnosti Anželikinih kupaca i udvarača. Tako Italijan, Englez i Crnac dobijaju lajtmotive koji ih muzički diferenciraju.

Opera je zamišljena kao farsa i kao parodija, elegantna ali drska, akademski sročena no i veoma ironična, na momente i sarkastična, nikada ne prelazeći dobar ukus, o čemu se kompozitor veoma starao.

Povratak na operu Anželika