Poštovani posetioci,

Obaveštavamo vas da zbog unapređenja sistema prodaje karata, program za prodaju neće raditi u periodu od 26. aprila od 16 časova do 27. aprila do 12 časova.

Hvala na razumevanju!

U Operi i teatru Madlenianum u toku su probe novog dramskog projekta DA KRENEMO ISPOČETKA. Komad koji po drami čuvenog savremenog franscuskog pisca Erik-Emanuela Šmita, u prevodu dr Nikole Bjelića, režira Andrea Ada Lazić, premijerno će se izvesti na Velikoj sceni Madlenianuma 10. juna, dok je prva repriza 12. juna, a druga 22. juna. U drami DA KRENEMO ISPOČETKA jedan čovek, lekar Nobelovac, susreće sebe samog iz vremena kad je bio četrdeset godina mlađi. U mešanju i sjedinjavanju dva vremena događa se čitav buket duhovitih, nesvakidašnjih i dirljivih situacija koje je izrodio vanserijski spisateljki talenat Erika Emanuela Šmita. Stvaraoci predstave DA KRENEMO ISPOČETKA su pored Andree Ade Lazić, dramaturg Dragana Bošković, scenograf Nikola Nikolić, kostimograf Jelena Stokuća, kompozitor Andrija Pavlović, Ivica Klemenc kao sradnik za scenski pokret, Milica Janketić sradnik za scenski govor, a Srđan Jovanović za dizajn svetla. U glumačkoj ekipi predstave su u glavnim ulogama dva džentlmena Slavko Štimac i Ljubomir Bulajić, a uz njih i pet dama: Branka Petrić, Tamara Aleksić, Lana Karaklajić, Nađa Jakovljević i Natalija Vlahović.

U ovom komadu glavni junak, Aleksandar, vraća se četrdeset godina u prošlost. To je jedan isti čovek, onaj mlad, i ovaj stariji, vremenski skokovi nisu primarni. Vreme ne postoji, ono je relativno, naša je lična projekcija. “Za ljudsku dušu je važno uvek ostati mlad”, kaže rediteljka predstave i dodaje: “u režiji obožavam da se poigravam „magijskim realizmom“, jer smatram da ono što čovek vidi okom nije jedina realnost koja nas okružuje. U drami Da krenemo ispočetka me je jako privuklo pitanje koje nas, verujem, sve muči, a to je - da imamo šansu da vratimo vreme, da li bismo nešto drugačije uradili u životu, i da li bi nas to odvelo do drugačijeg ishoda, ili je struktura naše ličnosti već odredila put kojim idemo?”

Više >>>

Zbog bolesti jednog od učesnika baleta GRAND HOTEL, izvođenje koje je bilo predviđeno za petak 16. aprila, se otkazuje.

Vaše karte možete vratiti na blagajni Madlenianuma do 23. aprila.

Hvala na razumevanju.

Pisao i komponovao JASON ROBERT BROWN                                                                      

Originalna produkcija za njujoršku scenu Arielle Tepper i Marty Bell                                                             
Originalna produkcija Northlight Theatre Chicago, IL        
 

Čim su to epidemiološke mere dozvolile u Operi i teatru Madlenianum krenulo se sa radom na novom mjuziklu, savremenoj ljubavnoj priči Poslednjih pet godina njujorškog kompozitora Džejsona Roberta Brauna (Jason Robert Brown). Mjuzikl o ljubavnoj aferi i braku koji su trajali pet godina, u režiji Roberta Boškovića, pod dirigentskom palicom Vesne Šouc i u koreografiji Milice Cerović, svakodnevno vredno spremaju Branislava Podrumac, Žarko Stepanov, Mina Gligorić i Dimitrije Cincar Kostić. Deo autorske ekipe su i Vesna Režić scenograf, Snežana Pešić kostimograf, Srđan Jovanović dizajn svetla, Dušan Arsikin dizajn zvuka, dok 3D mapping, holograme i projekcije rade Matej Bodrušić i Aleksandar Rapajić. Prevod i prepev stihova: Vesna Šouc i Jovana Jezdović.

Priča prati Džejmija mladog, talentovanog, jevrejskog pisca koji se zaljubljuje u Keti, glumicu koja se muči da izgradi svoju karijeru. Njihova ljubavna priča, od upoznavanja, braka, razmirica i razlaza, tokom petogodišnjeg perioda, je napravljena kao muzička "dekonstrukcija" ljubavnog odnosa. Sve Ketine pesme počinju završetkom njihovog braka i vraćaju se u doba ljubavi, dok Džejmijeve pesme počinju kada su započeli vezu i idu ka kraju braka, a „sreću“ se u trenutku prosidbe. Mjuzikl se izvodi u aranžmanu sa Music Teatrom International (Europe) Limited: www.mtishows.eu. Prva premijera je planirana 15. maja sa Minom Gligorić i Dimitrijem Cincar Kostićem, a druga premijera 16. maja sa Branislavom Podrumac i Žarkom Stepanovim. 

Više o mjuziklu >>>

INTERVJU ANDREA ADA LAZIĆ, rediteljka komada Da krenemo iz početka

Mlada rediteljka rodjena je u Beogradu 1984. godine. Diplomirala je TV Režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi Save Mrmka. Završila je Master studije iz Filmske režije na London Film School. Od 2009. godine zaposlena je na Radio Televiziji Srbije, kao reditelj složenih dramskih projekata u Dramskom i igranom programu. Između ostalog više od deset godina reditelj programa TV TEATAR, gde sa velikim brojem kamera, reportažnim kolima, često i premijere uživo, pred publikom snima pozorišne predstave „jedan na jedan“, stvarajući potpuno nov žanr za TV gledaoce. Do sada je režirala dva komada Erika Emanuela Šmita: Tektonika osećanja u Šabačkom pozorištu i Ajnštajnova izdaja u UK „Vuk Karadžić“, Teatar Vuk. Njena poslednja režija je Ruska smrt u Ateljeu 212.

Već treći put režirate komad Erika Emanuela Šmita, šta je to u njegovoj poetici, dramaturgiji što Vas privlači?

U osnovi drama Erika Emanuela Šmita je uvek ozbiljno, filozofsko pitanje. To je logično, autor je doktor filozofskih nauka, a njegova tema je bila delo Deni Didroa, francuskog prosvetitelja i enciklopediste iz 18. veka. Didroova “filozofija fatalizma“, verovanje da nam je sudbina unapred upisana, tema je drame „Da krenemo ispočetka“, koju počinjemo da radimo u Madlenianumu...Da li je Aleksandar, čuveni Nobelovac, morao da učini u svom ličnom životu tačno ono što se dogodilo, ili, ako bi mogao da počne ispočetka...U „Tektonici osećanja“, problem je bio u nepotrebnom i opasnom propitivanju osećanja, koje dovodi do „tektonskih poremećaja“ u odnosima i samom čoveku; a u „Ajnštajnovoj izdaji“, da li dobre namere mogu takođe da nanesu veliko zlo.Ta konačna pitanja i sama postavljam sebi, tražeći odgovore u Šmitovim dramama, najigranijima u Evropi. U drami „Da krenemo ispočetka“ me je jako privuklo pitanje koje nas, verujem, sve muči, a to je-da li imamo šansu da vratimo vreme, da li bismo nešto drugačije uradili u životu, i da li bi nas to odvelo do drugačijeg ishoda, ili je struktura naše ličnosti već odredila put kojim idemo?

U drami Da krenemo iz početka na neobičan način se sreće glavni junak sa sobom u budućnosti, kako ćete rešiti ovaj spoj prošlosti i budućnosti?

U drami „Da počnem ispočetka“, glavni junak, Aleksandar, vraća se četrdeset godina u prošlost. To je jedan isti čovek, onaj mlad, i ovaj stariji, vremenski skokovi nisu primarni. Vreme ne postoji, ono je relativno, naša je lična projekcija. Važno je za ljudsku dušu, uvek ostati mlad. Inače, taj „vremeplov“ je pisac već genijalno rešio. U režiji obožavam da se poigravam „magijskim realizmom“, jer smatram da ono što čovek vidi okom nije jedina realnost koja nas okružuje.

Da li je čoveku lako da napravi izbor u ljubavi, koji je to trenutak kada znamo da je on/ona onaj pravi, po vašem mišljenju?

Takav trenutak u ljubavi ne postoji.Sudbinski smo dovedeni do pravog izbora. Važno je samo preuzeti odgovornost za svoje odluke, jer, paradoksalno, preuzimanje odgovornosti oslobađa od krivice.

Biti žena reditelj je sigurno izazovno, da li vam je vaš pol odmagao ili pomagao u radu sa glumcima i ostalim saradnicima?

Reditelj je profesija, a ne polna odlika, a režija kao takva nema pol. Senzibilitet reditelja zavisi od mnogo faktora, psiholoških i emotivnih. Ostvarivanje bliskosti i poverenja (u psihologiji „transfer“) sa glumcima u toku procesa rada na predstavi je pitanje ličnog osećaja empatije, i smatram da se mnogo bolji rezultati postižu nežnijim tehnikama nego diktaturom. Možda je meni, kao ženi, lakše da osetim glumca i povežem se sa njegovim bićem, pa odatle zajedno nalazimo inspiraciju i motivaciju za likove.

Koju režiju priželjkujete, sa kojim umetnicima?

Ovo će biti moja dvanaesta režija.Sve su bili tekstovi savremene dramaturgije. Volela bih da moj sledeći projekat bude klasika. Najbliskiji su mi Ibzen i Ostrovski.

Napustio nas je još jedan divan kolega, čuveni srpski kompozitor, muzičar i profesor Zoran Simjanović. Rano je počeo da se bavi muzikom svirajući klavir. Rok muzika je bila njegova ljubav i jedan je od osnivača prvih rok bendova na ovim prostorima (Siluete i Elipse).

Od sedamdesetih godina prošlog veka počinje da se bavi primenjenom muzikom. Simjanović je komponovao muziku za 65 igranih filmova, više od 50 TV filmova i serija, 45 pozorišnih predstava, preko 50 dokumentarnih i crtanih filmova, kao i oko 500 reklamnih spotova. Mnogi filmovi za koje je radio muziku bili su nagrađeni na najvećim svetskim fimskih festivalima, kao i na domaćim festivalima.

Napisao je dva mjuzikla, nekoliko kabarea, a njegova New ideas symphony izvedena kod Pobednika na Kalemegdanu je prva simfonija napisana i izvedena u ovdašnjoj Srbiji.

U periodu od 1965. do 1999. godine izdao je 24 muzička albuma.

Naročito je voleo da radi sa rediteljem Goranom Markovićem, za čije filmove Turneja, Falsifikator, Kordon je radio muziku, a u Operi i teatru Madlenianum je radio muziku za komad s pevanjem Male tajne, koji je svoju premijeru imao 29. marta 2015. godine.

Mi brojne kolege ćemo ga se sećati kao sjajnog profesora primenjene muzike koju je tako strastveno predavao na nekoliko fakulteta u Beogradu, Cetinju i u Banja Luci.

Simjanović je dobitnik nagrade „Darko Kraljić“, Nagrade grada Beograda, nagrade za životno delo i mnogih drugih.

Odlaskom Zafira Hadžimanova izgubili smo još jednog glumačkog barda i velikog muzičkog umetnika. Zafir Hadžimanov bio je jedan, jedinstven i neponovljiv.

U prvom našem mjuziklu „Jadnici“ bio je nosilac glavne uloge, prvih sedam godina igranja mjuzikla. Za sve uloge u tom mjuziklu imali smo audiciju, osim za glavnu - Žan Valžana, jer smo znali da je to on.
Zafir je bio najstariji glumac u ovoj ulozi u svim produkcijama ikad. Ovacije koje je dobijao na sceni za tu ulogu teško da će bilo ko ponoviti. Njegovo pevačko umeće bilo je bez premca, a gluma puna energije i harizme koju je prenosio na publiku…

Neka mu je večna slava i hvala!

Napustio nas je naš najstariji glumac, jedan od poslednjih velikana srpskog glumišta, naš dragi Vlasta Velisavljević.

Njegova posvećenost teatru, angažovanost na sceni i profesionalnost na svakoj probi na koju je dolazio sopstvenim prevozom ostaće u pamćenju, kako mlađim kolegama, tako i svima nama koji smo imali čast da ga poznajemo i sarađujemo sa njim.

Njegov nepresušni optimizam, čak i u ovim najstrašnijim vremenima bio je zarazan.

Publika će ga pamtiti po predstavi „Buba u uhu“, koju je odigrao 1400 puta u svom matičnom pozorištu Jugoslovenskom dramskom. Publika u Madlenianumu će se setno sećati njegove poslednje premijerne uloge u dramskom komadu „Nana“, gde je maestralno odigrao Markiza od Šuara, poslednji put 2. marta 2020. godine.

Neka mu je večna slava i hvala!