MUZIKA ČEKA NEKA BOLJA VREMENA
Dve udovice je bila prva opera koju je Stanko Jovanović dirigovao u Madlenianumu, nakon čega je pozvan za šefa dirigenta Opere Madlenianum. zatim je za našu kuću dirigovao operama Travijata, Madam Baterflaj i Pajaci, kao i prvim baletom sa orkestrom Severna bajka; vodio je i operski studio - Klub mladih, za njegovo vreme postavljene su opera za decu Čarobna frula i mlade Ljubavni napitak koje su i danas na repertoaru. Dirigovao je i prvom operetom u Madlenianumu - Bečka krv. Rođen je 1968. godine u Beogradu. Na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu diplomirao je dirigovanje u klasi prof. Jovana Šajnovića. Ubrzo posle diplomiranja postaje stalni honorarni dirigent RTS-a, da bi od 1996. postao stalni dirigent Simfonijskog orkestra RTS-a, što je i danas. Sa njim ostvaruje veći broj zapaženih koncerata, arhiviranih snimaka ređe izvođenih dela, kao i mnoga dela jugoslovenskih i srpskih kompozitora. Sa RTS-om je snimio i dva CD-a: VIII vekova Hilandara i Vivaldi – Bah koncerti za violinu i klavir sa solistima Trija Simonuti. Sa Orkestrom Vojske Jugoslavije i Beogradskom filharmonijom izvodi VIII simfoniju L. V. Betovena i Don Žuana R. Štrausa. Tokom jednogodišnjeg rada u Baletu Narodnog pozorišta dirigovao je Delibovu Kopeliju. Na gostovanjima u Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Sloveniji (Mariborska filharmonija) i Kanadi posebno mesto zauzimaju koncerti sa Londonskim kamernim orkestrom, Montrealskom filharmonijom kao i tradicionalni Novogodišnji koncert u Milanu, a od dela izvođenih na tim gostovanjima sa posebnim uspehom dirigovao je Liturgiju S. Rahmanjinova i Bramsovu III simfoniju. Od 1999. godine radi kao šef dirigent Filharmonije mladih "Borislav Pašćan". Gost dirigent je Slovačke, Segedinske i Subotičke filharmonije i Vojvođanskih simfoničara. Stanko Jovanović je umetnik širokog spektra i aktivan je u svim muzičkim žanrovima ( jazz, rock, narodna muzika). Veliki uspeh je postigao na velikom audio festivalu u Monte Karlu gde je dobio III nagradu za snimak jazz opere Kakaovac (1996.) Na poslednjem pijanističkom CD-u (koji je izašao u januaru 2006 godine u izdanju PGP RTS-a) predstavio se kao sjajan i autentičan izvođač ruskih, mađarskih u rumunskih romansi. Dobitnik je brojnih nagrada, od kojih treba posebno istaći: Oktobarsku nagradu za studenta, nekoliko nagrada matične kuće i dve nagrade BEMUS-a za interpretaciju i najbolji koncert, kao dirigent Filharmonije mladih "Borislav Pašćan".
Maestro, skoro od samih početaka ste uz Madlenianum, bili ste i šef dirigent naše kuće, da li se sećate tih početaka, koliko je bilo značajno za muzički život Beograda i Srbije otvaranje privatne opere?
U Madlenianum sam došao 2001. i dirigovao prvu grand operu Madlenianuma DVE UDOVICE B.Smetane. U tehničkom smislu jedna od najtežih romantičnih opera koja je bila moj prvi susret sa Madlenianumom. Predstava je imala toliki uspeh da sam odmah posle premijere pozvan za šefa dirigenta. Rado sam prihvatio, jer ideja o privatnoj operi me je oduševljavala od prvog dana kada sam čuo da se tako nešto sprema. Moja očekivanja su se obistinila. Madlenianum je kuća u kojoj sam proveo 15 godina kao šef dirigent, radeći u svetskim uslovima i u uslovima o kojima umetnici mogu samo da sanjaju! To je moguće samo u privatnim institucijama, što govori o velikom značaju takve ideje. Vremenom velikim donacijama Madlene Zepter i velikim radom i umetničkim dometima svih nas u operi, Madlenianum je prevazišao funkciju samo privatne opere, već postao velika usluga naciji, jer su vrhunske kreacije sve više dovodile publiku u Madlenianum i samim tim stvarale novi pogled na opersko stvaralaštvo.
U Madlenianumu ste dirigovali Smetanu, Verdija, Pučinija, Griga, Leonkavala i Štrausa, koja vam je od ovih predstava ostala u najlepšem sećanju i zašto?
Sve su mi predstave drage, rađene su specifično i sa velikom ljubavlju prema operi i poštovanjem prema donaciji osnivača. Svaka predstava je svet i magija za sebe, specijalno sa ansmblima koje sam vremenom oformio za potrebe grand opere.
Madam Baterflaj se smatra klasikom verizma, ipak u produkciji Madlenianuma ovaj naslov je postavljen kao sajber opera, da li je to značilo i prilagođavanje muzike (skraćivanja, skokovi…) savremenom gledaoci, da li mislite da opera ima budućnost?
Svaku predstavu, pa i Baterflaj, sam muzički prilagođavao modernim režijama. Posao je bio veliki i još veća moja odgovornost kako osavremeniti muzički izraz a ne narušiti zakonitosti stila. Zvuči skoro nemoguće, ali je vreme pokazalo, kao i naši uspesi da sam bio na pravom putu. Po mom mišljenju neophodno je menjati muzički izraz ukoliko je režija moderna. Ukoliko se tradicionalno izvodi opera, a slika je potpuno avangardna, dolazi do kolizije i sukoba dva različita mišljenja, vizija, ideja i sve postaje karikaturalno.
Opera ima budućnost, ali samo kao ideja koja negira muziku i stavlja je u čak treći plan. U svetu je manir da se operske predstave pretvaraju u dramske, vladaju dramski reditelji, a ne operski i samim tim muzika gubi značaj. Opera se gleda a ne sluša i gleda. Ako se tako nastavi opera će izgubiti svoju funkciju. Opera se naziva MUZIČKO-SCENSKO DELO, na žalost sve je manje muzičko!!!
Sarađivali ste sa svetskim rediteljima i koreografom u Madlenianumu, koliko se njihov pristup radu razlikuje od domaćih umetnika?
Razlika je u forsiranju detalja. Kod nas detaljisanje nije u prvom planu, već globalna slika, makrostruktura. Kod stranih reditelja i koreografa su važni detalji i emotivni patos, što naša publika i kritika ne prihvatraju lako. Kao dokaz ovoj tvrdnji je naša Travijata. Kada se pojavila više je zaprepastila publiku mojim muzičkim rešenjima nego samom virtuoznom i maestralnom režijom, upravo zato što je rađeno na pregršt detalja koji su promenjeni, a koju je naša publika u početku prepoznala kao netradicionalne. Međutim, beogradski kritičari su od prve shvatili ideju i poruku koju smo uputili reditelj i ja, pa nam je to bila velika podrška da nastavimo u istom pravcu.
Pandemija je zaustavila koncerte uživo, da li ćemo ipak imati priliku da gledamo neki koncert na otvorenom sa vama kao dirigentom, kakvi su planovi u vašoj matičnoj kući RTS-u, kada će muzičari ponovo moći da sednu za pulteve?
Za sada planova nema zbog ove nesrećne situacije. Kada su ovakve i slične nesreće u pitanju, umetnost dolazi tek na kraju kada se država oporavi i kada život krene svojim tokom. Konkretno SO RTS ima skoro 80 članova koji sede zajedno na malom prostoru i vežbaju. U ovoj situaciji je to nemoguće i veoma rizično. Pominjao se mesec jun kao početak rada, ali nije potvrđeno. Treba biti strpljiv i čekati bolja vremena!
