Majstorski vladajući tragičnim i komičnim situacijama, pojedinačnim i zajedničkim prizorima te vokalnim i instrumentalnim deonicama, Mocart je, kako je sam govorio, komponovao svoju najozbiljniju operu, koju je nešto kasnije filozof Kjerkegor opisao kao „delo bez mane, neprekinuto savršenstvo". Kako vi profesionalno, ali i intimno, doživljavate to remek-delo koje već više od dva veka osvaja publiku širom sveta?
Don Đovani, koji se smatra i romantičnom i neoklasičnom operom, zaista predstavlja nešto posebno. Tako je specifičan, a opet, i tako različit i zbog toga ga ja definitivno uključujem u svojih deset omiljenih opera. Splet likova je tako zadivljujući da mora izazvati interesovanje kod dirigenata koji su rođeni u romantičarskom periodu. U toj operi se nalazi potpuno muzičko savršenstvo, kao i balans između arija i dueta, tako da je za dirigenta potpuno zadivljujuće posmatrati kako se tempo stalno menja. Naravno, možete dirigovati i po istom taktu, a to je posledica toga što je u Mocartovo vreme, kada nije bilo dirigenata, sam orkestar mogao da menja tempo bez dirigentovog uputstva. Način na koji je Mocart to smestio u tok muzike je zaista zadivljujući. Takođe, želim da pomenem i jednu stvar vezanu za finale gde je Mocart koristio tri različita mala orkestra na sceni i, iako svaki svira u različitom tempu, sva tri se spajaju i stvaraju neku vrstu stereofoničnog zvuka. Ovo nam dovoljno govori, s obzirom da je to tada bilo potpuno nepoznato, koliko je Mocart bio različit od drugih kompozitora svog vremena. Takođe, zadivljujuća je i upotreba solo instrumenata, naročito duvačkih, kao što je truba. Čim one počnu da sviraju, primećuje se da dolazi do promene u muzici.
Isto se dešava i u velikom finalu sa Komendatorom, kada se zemlja otvori i on vuče Don Đovanija sa sobom u pakao...
Simbolično je to što Don Đovani ne pruža nikakav otpor, zato što je spreman da prihvati svoju sudbinu. On je odlučio da umre i niko, sem njega, ne može doneti takvu odluku u njegovo ime, čak i po cenu odlaska u pakao... Dakle, u pojedinim momentima postoji nešto što me podseća na upotrebu lajtmotiva u Vagnerovoj muzici, iako ne postoji poseban lajtmotiv u smislu melodije koji bi pripadao određenom liku. U svakom slučaju, postoje određene muzičke ćelije. One mogu biti instrumentalne, skrivene, a mogu se nalaziti i u ritmu zato što je on apsolutno neophodan radi opisivanja likova. Postoji veliki broj divnih karakteristika ove partiture koji se ne mogu razumeti pri prvom slušanju, naročito ako je publika sastavljena od ljudi koji nisu muzičari. Naravno, za muzičara je pravo zadovoljstvo pronaći sve ove karakteristike, dok je za one, koji nisu muzičari, zadivljujuće to kako prihvataju i osećaju sve ono što se događa na sceni, čak, iako ne znaju na koji način je Mocart to učinio mogućim.
Libretista Lorenco da Ponte kao i Mocart smatrali su da je ovo vesela, komična opera. S obzirom na to da se smrt susreće i na početku i na kraju dela, da li je prema vašem mišljenju, Don Đovani tragedija ili komedija?
Zbog toga što poseduje savršenu ravnotežu između komedije i tragedije, veoma je teško reći da li je Don Đovani više jedno ili drugo. Ali, kad pogledate da na početku opere piše dramma giocoso, odnosno razigrana drama, shvatićete da je Mocart uspeo da nađe jednu neverovatnu i savršenu ravnotežu između komedije i tragedije, odnosno uspeo je da predstavi život. Naravno, život nije potpuno crn ili beo, ali može biti razigran i bolan u isto vreme ili u različitim momentima. Dakle, ono što je posebno sjajno u ovoj partituri je to što je Mocart uspeo da spoji elemente tragedije (na početku i na kraju opere imamo smrt) i komedije. Veoma je interesantno da je dugo, a naročito početkom prošlog veka, Maler, na primer, dirigovao ovu operu u Beču bez finala. S obzirom na to da se ona završava Don Đovanijevom smrću, ravnoteža, odnosno životni krug se bolje predstavlja na ovaj način – počinjemo smrću i završavamo još jednom smrću. Za generaciju rođenu pod romantičarskom zvezdom, naravno da je interesantnije da se priča završi dramom.
Mocart je to, ipak, uradio drugačije?
Da, odlučio je da završetak bude komičan. Svi likovi razgovaraju o Don Đovaniju, ali su više usmereni na ono što će se njima događati kada se vrate svom uobičajenom životu. Dakle, Dona Elvira će se povući u osamu, Don Otavio je prinuđen da sačeka godinu dana pre nego što će moći da se oženi Dona Anom, Leporelo će tražiti novog gospodara, dok će Cerlina i Mazeto jednostavno otići kući i ona će mu verovatno spremiti finu večeru...
Život mora da se nastavi.
Tako je. On se nastavlja uprkos svim ovim neverovatnim natprirodnim stvarima koje su se desile. Svi radije biraju da ostave simbol natprirodnog u sferi simbola i da nastave sa svakodnevnim, normalnim životom. Način na koji Mocart spaja i pravi ravnotežu između realnog i natprirodnog da bi dostigao savršenstvo je nešto što nije uspeo da postigne u drugim operama. Sve druge opere, uključujući Figarovu ženidbu i Tako čine sve, iako su to divna remek-dela, više su na strani komedije. Dakle, nigde ne postoji ovakva divna ravnoteža, zato što su sve druge opere više usmerene na jednu stranu života, ili, možda, stavljaju fokus uglavnom na jednu stranu, a sasvim malo na drugu. Ovo je jedina opera gde zaista možete da osetite da je veliki broj različitih činilaca združen, pri čemu svaki od njih ima neverovatno i savršeno mesto među svim drugima.
Mocart je raspolagao izuzetnom sposobnošću da, kako kaže jedan istoričar, u svojoj muzici slije sve, čak i suprotne struje vremena i tako ujedinjene u novu celinu ponovo ih rodi. Šta je, u tom smislu, konkretno uradio u ovoj operi da se ona na poseban način izdvoji od svih ostalih koje je komponovao?
Ukoliko posmatrate sedam važnih opera, jedina koja poseduje neverovatnu ravnotežu između bola i radosti, osećaja i lucidnosti je upravo Don Đovani. Jedina opera koju možemo porediti s njom, samo na potpuno drugoj ravni, je Čarobna frula, zato što ona govori o životu, ali likovi nisu tako jasno obeleženi kao dobri ili loši, na primer Sarastro i Kraljica noći. Dakle, likovi su maskirani zbog same priče. Čarobna frula je opera koja se može čitati na različite načine, sa različitim značenjima i simbolima i ona je najsimboličnija od svih Mocartovih opera. Figarova ženidba je opera gde su socijalne razlike oštro prikazane, ali likovi u njoj ne moraju da se suočavaju sa dramom činjenja izbora koji za njih znače život ili smrt. To je nešto što pronalazimo samo kod Don Đovanija. Figaro može da se suprotstavlja grofu zato što zna da mu se ništa strašno ne može desiti, međutim Don Đovani zna da ukoliko se suprotstavi Bogu, u kog verovatno veruje, to može značiti da će postati proklet ili mrtav, mada on ne veruje u prokletstvo i pakao i, na neki način, zadovoljan je zbog toga što može otići izvan svoje sudbine i istraživati sve što život ima da mu ponudi, pod uslovom da odbije da se odrekne svojih osećanja. Opera Tako čine sve je neverovatno lepa, sve je savršeno uklopljeno, postoji dilema, a zatim i objašnjenje. Možda i postoji malo gorčine, ali to nikad ne prelazi u tragediju. To je stvaran život, ali viđen kroz oči različitih ljudi, poput filozofa Alfonsa, ili kroz oči nekoga ko je ironičan, ali likovi nikad zaiste ne moraju da se suoče s tragedijom. Moja prva opera je bila Titusovo milosrđe, koja takođe poseduje interesantnu psihološku stranu, ali nema istu snagu ni istu lepotu melodija i instrumentacije. Ono što čini Don Đovanija tako posebnim i različitim od drugih opera je njena savršenost u smislu ravnoteže između drame i komedije, odnosno što predstavlja život upravo onakvim kakav jeste.
Don Huan – intrigantni legendarni španski plemić i beskrupulozni zavodnik, koji je Mocartu poslužio da komponuje ovu operu, pripada, poput Fausta, Hamleta ili Don Kihota onim književnim likovima koji su svojom snagom i slojevitošću prerasli okvire dela u kome se pojavljuju i pretvorili se u široke, opšte poznate pojmove određenog filozofskog etičkog značenja. Da li je i u kojoj meri, zahvaljujući prizorima susretanja zemaljskog i onostranog sveta, te otkrivanjem protivrečnih osećaja straha i prkosa glavnog junaka, koji je smrću kažnjen jer se nije pokoravao postojećim zakonima i običajima, ovo delo, zapravo, najavilo epohu muzičke romantike, a može se reći, po nekim elementima, čak i verizam, koji će se pojaviti tek posle više od jednog veka?
Ovo je veoma interesantno pitanje pošto naglašava simbolično značenje lika Don Đovanija, u smislu karaktera, psihološkog tipa i lika u operi. Don Đovani, uz druge takozvane arhetipove zapadnjačke kulture, poput Fausta, Don Kihota, Karmen, pripada likovima koji zalaze dalje od regionalnog značenja i imaju tendenciju da predstavljaju nešto drugo i posebno za svaku kulturu i za svaki period. Na primer, Don Kihot je bio viđen kao simbol slobode, naročito u periodu romantizma, ali ovo je potpuno izvan avantura datih u Servantesovom delu. Melanholični karakter je tipičan za junaka, ali kada je Masne napisao svoju operu o Don Kihotu, on je na taj lik gledao romatičarskim očima i dao mu je neka osećanja koja su sigurno preterana u poređenju s originalnom Servantesovom namerom, jer se on u potpunosti držao okvira svoje kulture i svog društva. Dakle, Don Kihot je prevazišao originalni lik iz kog je potekao. Don Đovani definitivno ima otvoreniji karakter. On se može posmatrati različitim očima i kroz različite kulture. Može se smatrati romantičnim herojem, što po meni on zaista i jeste. O njemu postoje različita mišljenja, naročito negativna kada se govori o etičkom i moralnom stanovištu. To je tipično, na primer, baš za Kjerkegora, koji je koristio Don Đovanija kao negativan simbol, govoreći da se ljudi mogu deliti u dve kategorije. Jednu kategoriju bi mogao da predstavlja Don Đovani kao simbol osobe koja nikad ne može biti zadovoljna onim što ima u životu i ljubavi, što, gledano sa religijskog stanovišta, nije u redu. Kjerkegor je vernost smatrao jednom od najvažnijih stvari u životu čoveka, pa je stoga Don Đovanija smatrao negativnim simbolom. Međutim, romantičarski pokret je definitivno otišao izvan ove ideje, te je Don Đovani smatran simbolom osobe koja prkosi društvu, zakonima, tradiciji i redu, protivi se religioznim shvatanjima i misli da ima pravo da u potpunosti proživi sopstveni život bez obaziranja na sudove i verovanja drugih. Što se mene tiče, to je ono što ga čini jednim od najinteresantnijih likova u književnosti i muzici.
Jasno je da i Mocart gaji simpatije prema ovom junaku...
Da. I on sam, na određeni način, mogao bi biti smatran otpadnikom od društva. Don Đovani se nikada ne plaši onoga što radi. Veoma dobro zna da sloboda može izazvati određene posledice, iako one mogu imati i smrtni ishod, što se u njegovom slučaju i dešava. Don Đovani zna da, ukoliko se oduprete pravilima, morate da platite određenu cenu. On je, naravno, potpuno spreman da plati tu cenu za svoju pobunu i nije mu žao zato što smatra da ima pravo da bira kako će živeti svoj život, jer je to vrhunska vrednost do koje mu je stalo. Između ostalog, on odbija Don Elviru jer njega ne privlači ideja obične, dosadne porodice i dosadnog života, uvek uz istu ženu. Mi, danas u Italiji kažemo: „Idem da odradim Don Žuana“, što podrazumeva da će taj neko da zavede neku ženu. Ovo je transpozicija značenja. Ne radi se tu o ženama. One su samo spoljni, površinski deo.
Interesantno je da u ovom Mocartovom delu Don Đovani nikad ne uspeva da ode u krevet sa ženom?
U svakoj takvoj situaciji, kada je pri kraju zavođenja, nešto se desi i zavođenje se prekine. Na primer, na početku kada ga Leporelo pita za Dona Anu, ljutito mu odbrusi da umukne. Znači, da je bio sa Dona Anom, on bi taj svoj uspeh podelio sa Leporelom. Isto se dešava sa Cerlinom i Dona Elvirom. Dakle, možemo zaključiti da Don Đovani i nije baš toliko uspešan kod žena, a neki se čak usuđuju da kažu da on, zapravo, ima seksualne probleme. S druge strane, neki idu toliko daleko da smatraju kako „ima nečega“ između Don Đovanija i Leporela jer on, kada pokušava da izbegne druge likove koji traže da ga ubiju, izjavljuje: „Don Đovani je ukrao moju nevinost.“ To bi, naravno, moglo da bude simbolično, ali bi moglo da bude i fizički. Veoma je interesantno da Mocart ostavlja Don Đovanija nedorečenim. Ipak, ono što je potpuno jasno je da Don Đovani nikad ne bi prihvatio diskusiju o svom pravu i obavezi da čini sopstvene izbore i da u potpunosti živi život onako kako on želi. Njegove želje su usmerene na uživanje. To je jedino do čega mu je stalo. Njega ne zanimaju moralne vrednosti. On ih, istina, ima, ali one nemaju ništa zajedničko sa moralnim vrednostima drugih ljudi... Jer, i Don Đovani je čovek od krvi i mesa, a ta njegova vitalna, plamteća odlučnost da uživa u životu, može da se oseti upravo iz muzike. S obzirom na to da, ipak, ne pripada svom vremenu, on je definitivno čovek koji najavljuje romantizam.
U tom razdoblju muzika je postala više emocionalna i sledila je književnost, filozofiju i umetnost.
Kada je reč o muzici, romantizam smatram pozitivnim momentom kulture, za razliku od verizma u kojem su pevači zaboravili „korektan“ način da pevaju. Počeli su da unose svakakve promene i da zalaze dalje od onoga što je napisano kako bi učinili da nešto bude realnije od realnog. Verizam je promenio pristup pevanju i samoj muzici i od toga smo patili godinama, decenijama, a ponekad se to i danas dešava. Dakle, kada se radi o pristupu muzici, romantizam je potpuno drugačiji. U tom smislu, kada me pitate da li Don Đovani, kada je muzika u pitanju, najavljuje verizam, moj odgovor je naravno – ne. Njegov lik je previše kompleksan, a u verizmu se život prikazuje u svojoj realnosti i nije se išlo u dubinu i dalje od toga. Ali, u muzičkom smislu, naravno, Don Đovani najavljuje romantizam, čak i kada se radi o njegovim rečima, njegovoj ironiji koju upliće u pevanje. Iako je heroj i plemić, on ispoljava toliko sarkazma i ironije tipične za običnog čoveka. Kod Dona Ane i Otavia to nikad nećete naći, zato što se oni nikad neće nasmejati, jer smatraju da to nije odgovarajuće ponašanje za osobu plemenitog porekla. Dakle, bez obzira na to što je plemić, Don Đovanija uopšte nije briga za društvena ograničenja. Istu ideju imamo čak i u Figarovoj ženidbi, dok u Tako čine sve toga nema. Kada sa muzičkog i psihološkog stanovišta pravimo razliku između Don Đovanija i drugih opera, ovde vidimo da je muzika i orkestracija ne samo definitivno jača, već je i dublja i detaljnija nego u mnogim drugim operama. Naravno, na neki način, postoji i upotreba lajtmotiva, ali je ona različita u odnosu na Vagnerove opere. Takođe, neke melodije su definitivno romantičnije nego u drugim operama. U Figarovoj ženidbi imate nekoliko magičnih i romantičnih trenutaka, na primer u ariji Grofice, oprostite mi, ali osim toga, tu na tako dubok način ne postoji nijedan drugi vid izražavanja osećanja kao što se to, kasnije, radilo tokom romantizma.
Mikojan Bezbradica