Luka Dal Alpi (Luca Dall’Alpi) rođen je u Faenci, 1965. godine. U polju pozorišnog kostima radi od faze dizajna skica do realizacije kostima. Dizajnirao je kostime za mnoge operske produkcije, uključujući Loengrin (Vagner), Vesela udovica (Lehar), Alkesta (Gluk), Seviljski berberin (Rosini), Ernani, Aida, Luiza Miler, Travijata, Don Karlos, Rigoleto (Verdi), Faust (Berlioz), Ljubavni napitak (Doniceti), Don Đovani (Mocart) i mnoge druge opere, mjuzikle i baletske produkcije. Radio je u operskim kućama u Rimu, Santijago de Čileu, Bratislavi, Sao Paolu, Palermu, Veroni, Parmi, Mariboru i drugima.

Alfredo Troizi (Alfredo Troisi) rođen je u Napulju gde je studirao na Akademiji likovnih umetnosti. Svoj debi pravi 1991. godine u pozorištu Vali, gde potpisuje scenografiju i kostime za svečani koncert povodom trideset godina karijere Lučijana Pavarotija.

Radio je brojne instalacije za prestižna nacionalna i međunarodna pozorišta: Magbet u Montekarlu povodom 700 godina vladavine porodice Grimaldi, Fausta u Marseju, Magbeta u Tokiju, Turandot i Rigoleto u Rio de Žaneiru, Manon Lesko u Seulu, Travijatu i Tosku u režiji Maestra Orena u Tel Avivu, itd.

U Italiji je sarađivao sa Rimskom operom, Teatrom Masimo u Palermu, Teatro San Karlo u Napulju...

29. februar 2020, u 19.30 časova
Velika scena Madlenianuma

Đakomo Pučini

MANON LESKO

Libreto: Domeniko Oliva, Marko Praga, Đuzepe Đakoza i Luiđi Ilika

Opera u četiri čina

Dirigent: Stefano Romani (Italija) / Đorđe Pavlović

Reditelj: Pjer Frančesko Maestrini (Italija)

Kostimograf: Luka Dal Alpi (Italija)

Scenograf: Alfredo Troisi (Italija)

LICA:

Manon Lesko: Jasmina Trumbetaš Petrović, Sanja Kerkez, Ana Rupčić

Lesko, njen brat, narednik kraljevske Garde: Nebojša Babić, Vuk Zekić, Vladimir Andrić

Vitez de Grije: Janko Sinadinović

Žeron de Ravoar, glavni kraljevski rizničar: Dragoljub Bajić, Mihailo Šljivić, Aleksandar Stamatović

Krčmar: Milan Obradović, Vuk Radonjić

Edmondo, student: Darko Đorđević, Siniša Radin, Milan Panić

Muzičar: Nataša Rašić, Ivana Živadinović

Učitelj igranja: Siniša Radin, Milan Panić

Fenjerdžija: Siniša Radin, Mihailo Otašević

Narednik straže: Mihailo Šljivić, Milan Obradović

Kapetan broda: Milan Obradović, Mihailo Šljivić

Vlasuljar: Luka Pređa

Hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu

Pomoćnik reditelja: Ivana Dragutinović Maričić
Asistent reditelja: Ana Grigorović 
Koncertmajstor: Edit Makedonska/ Vesna Janssens
Korepetitori: Srđan Jaraković, Nevena Živković, Gleb Gorbunov
Šef hora: Đorđe Stanković
Inspicijent: Branislava Pljaskić/ Ana Milićević
Sufler: Silvija Pec/ Kristina Jocić
Organizator: Vukašin Tomić
Audio realizacija: Dušan Arsikin
Realizacija svetla: Vladimir Krunić
Video realizacija: Zvonko Jelušić
Prevod za titlove: Gavrilo Rabrenović
Realizacija titla: Dragan Stevović
Majstor pozornice: Milan Ćirić
Šminka i frizure: Mirjana Rakić
Garderoba: Tanja Vuksanović i Milorad Vukotić

Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Vreme trajanja: 3 sata sa dve pauze

Maestrini (Pier Francesco Maestrini) je rođen u Firenci, a karijeru je započeo 1993. godine s Rosinijevim Seviljskim berberinom u dvorani Bunkamura Orčard hol u Tokiju. Od tada je režirao više od 150 operskih predstava u Italiji i u inostranstvu, s repertoarom koji se kreće od baroka, preko verizma do savremenog. 2012. godine je postavio vampirsku verziju Mocartovog Don Đovanija u Santijagu,Čile, udružujući dva večna mita – sladostrasnika Đovanija i Bram Stokerovog Drakulu. Produkcija je obnovljena naredne godine u Sao Paolu, Brazil.

Iste godine je otvorio opersku sezonu u Rio de Žaneiru (Brazil) Verdijevim Rigoletom i sopstvenom, savremenom kantri-vestern verzijom Donicetijevog Ljubavnog napitka u slovenačkom Nacionalnom teatru u Mariboru. Njegova postavka Maskanjijeve Kavalerije u Operi Sao Paola 2013. godine je bila urađena pod jakim uticajem Kopoline filmske sage Kum. Iste godine je uradio dve nove produkcije Verdijevih opera, Aida za Festival na otvorenom La perla u Cirihu, Švajcarska, i za Slovenački nacionalni teatar, i Otelo za Pavarotijev teatar u Modeni, Italija. Tokom 2014. godine je postavio Pučinijeve opere Turandot i Boemi, prvu u Teatru liriko u Kaljariju, a drugu u Areni u Veroni, Italija.

Maestrini je i naredne godine u Veroni radio opere Moć sudbine, Verdi, i Seviljski berberin, Rosini; za Berberina je tom prilikom osmislio inovativno rešenje u kom je interakcija između pevača i njihovih alter-ega, načinjenih u obliku crtanih likova, prikazana kao u crtanom filmu. Ova produkcija je imala gostovanja širom sveta, najpre u Mariboru 2015, zatim u Libeku i Kilu 2018. (Nemačka), Montevideu 2018. (Urugvaj), Palermu 2019. (Italija), a u planu je da gostuje u Njujorškoj operi naredne godine (Njujork, SAD). Iste godine je postavio novu produkciju opere Ljubavni napitak u prestižnom pekinškom Nacionalnom centru za izvođačke umetnosti (Kina), gde je tokom godina režirao nekoliko naslova, kao što su: Seviljski berberin (2013, 2016, 2019), Donicetijev Don Paskvale (2014, 2017), Opereta gala (2016) i Donicetijevu Kći puka (2018).

Otvorio je opersku sezonu u Teatru liriko u Kaljariju (Italija) sa proslavljenom produkcijom Respiđijeve opere Potopljeno zvono, delo se može naći na DVD-u (izdavač Naksos), a koje je naredne godine takođe s velikim uspehom obnovljeno u Rouz teatru Linkoln centra za Operu grada Njujorka (SAD). Postavio je svoju zabavnu kantri-vestern verziju Napitka u Operi Firence (Italija), gde je od tada obnovljena još tri puta (2017, 2018 i 2019) pre nego što je ustupljena Veroni, gde se uspešno prikazuje od novembra 2019. U Veroni je 2017. godine postavio Rosinijevo delo Putovanje u Rems, u kom je opet uklopio crtane karaktere u radnju na sceni, a ta opera se iste godine prikazivalo i u Libeku i Kilu (Nemačka).

Kao umetnički direktor Teatra municipal u Rio de Žaneiru (Brazil), tokom operske sezone 2018. godine, Maestrini je u tom teatru postavio svoju futurističku verziju Verdijevog Bala pod maskama u kooprodukciji sa Kilom (Nemačka), a postavio je i novu produkciju Verdijevog Rigoleta za Teatar liriko u Kaljariju.  Tokom 2019. godine je u Kaljariju postavio operu Toska, Pučini, kao i još dva dela: Faust, Guno, u Mariboru (Slovenija) i Andre Šenije, Đordano, u Turu i Nici (Francuska). Njegovu budući angažmani su: Madam Baterflaj, Pučini, u Mariboru sledećeg maja, Kavalerija i Đani Skiki u Salernu (Italija) u aprilu, Rigoleto za Verdijev festival u Parmi i Manon Lesko u Palermu.

I ČIN

U Amijenu, ogroman trg u blizini gradske kapije, kuda prolazi put koji vodi za Pariz. Renato De Grije, mladi student; razgovara s prijateljima, koji mu se dobroćudno podsmevaju zbog uzdržanosti i nezainteresovanosti koju jasno pokazuje prema ljubavi (Tra voi belle/Među vama lepoticama). U diližansi stiže Manon Lesko, sestra zapovednika kraljeve garde koji je vodi u Pariz, gde će, prema želji roditelja, mlada i lepa žena biti zatvorena u manastir, kako bi započela život monahinje. Očaran ljupkošću Manon, De Grije joj prilazi, dok diližansa stoji na trgu, i otkriva joj svoju iznenadnu ljubav (Cortese dammigela/Ljubazna gospođice), koju mu devojka odmah uzvraća, ali je nesrećna, jer se mora pokoriti očevoj volji. Ona prihvata da dođe na sastanak koji joj mladi student zakazuje u poštanskoj gostionici. U međuvremenu, prebogati glavni rizničar Žeront de Ravoar, koji putuje istom kočijom s Manon, ubeđuje njenog brata, Leskoa, da otme devojku uz pomoć vlasnika gostionice, kako bi je poveo sa sobom u Pariz. Prevaru otkriva Edmond, lukavi student, prijatelj De Grijea; tako ovaj poslednji nagovara na kraju Manon da pobegne s njim, tokom kasnijeg strastvenog dueta. Dok Lesko igra karte, dvoje zaljubljenih beže u Pariz, u kočiji koju je pripremio Žeront. Prizorom bespomoćnog besa starog prevarenog razvratnika, koga Lesko uverava da će pronaći sestru, završava se čin.

II ČIN

Odvija se u Parizu, u izuzetno elegantnom salonu u kući Žeronta. Kao što je Lesko i predviđao, Manon je napustila svog mladog i siromašnog ljubavnika, i sada živi sa Žerontom, u luksuzu njegove bogate kuće. Sjaj i zabave takvog života je ipak ne zadovoljavaju potpuno, i ona se s melanholijom priseća kratkotrajne sreće koju je doživela s De Grijeom (,In quelle trine morbide/U toj nežnoj čipki). Dolazi Lesko, koji sestri donosi novosti od studenta; pošto se video s oboje, ne skrivajući dosadu, na bogatoj svečanosti koju Žeront organizuje u čast Manon, Lesko izlazi, a iznenada ulazi De Grije: tokom jednog tužnog dijaloga (Tu, amore/Ti, ljubavi!), mladić prekoreva Manon zbog njene lakoumnosti, ali ona ga ponovo osvaja svojim dražima. Njihov zagrljaj, međutim, prekida dolazak Žeronta, koji, posle kraćeg čarkanja s dvoje zaljubljenih, hladno i uz pretnje napušta scenu, Pošto ih Lesko opominje da beže pre nego što starac pozove stražu, Manon i De Grije se pripremaju za beg, ali oklevanje devojke, koja pokušava da uzme sav nakit koji joj je poklonio Žeront, kobno je za oboje: stiže straža i na Žerontov znak, hapsi Manon kao kradljivicu i prostitutku. Očajan, De Grije bi hteo da jurne za Manon, ali Lesko ga na silu zadržava.

III ČIN 

Odvija se u Avru, na prostranom trgu u blizini luke. Sviće. Manon, koja je zatvore-na u tamnici; pridružio se De Grije, koji je s Leskoom pokušao da upade u zatvor kako bi oslobodio svoju voljenu. Pokušaj, međutim, nije uspeo, i sada Manon, praćenu ojađenim pogledom De Grijea, sprovode zajedno s drugim prostitutkama, da se ukrcaju na brod koji će ih odve-sti u Ameriku. Pošto je i poslednji put odvažno pokušao da zaštiti ženu koju voli, De Grije preklinje kapetana da ga primi u službu kao brodskog pomoćnika da bi mogao da prati Manon (No, pazzo son/Ne! Lud sam!’). Želja mu je uslišena, i tako dvoje ljubavnika mogu da krenu zajedno.

IV ČIN

Pustara daleko od Nju Orleansa. Manon i De Grije, iscrpljeni od dugotrajnog hodanja, tumaraju po pustari, pošto su morali da pobegnu iz Nju Orleansa, gde mladić veruje da je ubio svog protivnika u dvoboju. Žedna i na izmaku snaga, i fizički i duhovno, Manon koja je bila lepotica s mnogo udvarača, priseća se s bolom, svoje prošlosti (Sola, perduta, abbandonata/Sama, izgubljena, ostavljena), dok se De Grije vraća ojađen, jer nije našao nikakvu pomoć. On s nežnošću pomaže Manon, koja ga moli da joj oprosti počinjene grehe i umire od iznemoglosti na njegovim rukama. De Grije, lud od bola, počinje grčevito da plače.

Već više od dvadeset godina prisutan kao dirigent u pozorištu Teatro Sočale u Rovigu, međunarodno poznati oboist i dirigent. Godine 2004. dobio je nagradu San Frančesko u Rovigu, kao vodeći eksponent kulture Rovežana za zasluge u umetnosti, diplomirao je na Konzervatorijumu Frančesko Venece u Rovigu, uz odlikovanja i priznanja, pod vođstvom profesora Franka Volpea, više od trideset godina prisutnog na međunarodnoj sceni na najprestižnijim koncertima kamerne muzike i pozorištima u svetu. Počeo je vrlo mlad kao oboist, sarađujući s najvažnijim orkestrima nacionalne panorame među kojima su orkestar Milanske skale, orkestar venecijanskog Teatra La Feniče, Regionalni orkestar Toskane, Kamerni orkestar Padove i Veneta, orkestrar Toskanini iz Parme, orkestar Pomeriđi Muzikali iz Milana, OFV, itd, sa međunarodno poznatim dirigentima i solistima kao što su: J. Basmet, L. Harel, M. Tipo, M. Horn, K. Ričareli, R. Blejk, U. Ugi, A. Speki, S. Akardo, M. Brunelo, P. Mag, M. Kampori, G. Sinopoli, G. Fero, E. Inbal, K. Penderecki, R. Boninge, B. Kampanela, M. Kampori, M. Arena, D. Renceti, itd. Za otprilike dvadeset godina on je radio kao dirigent sa velikim uspehom, posebno na operskom repertoaru gde je viđen u ulozi glavnom junaka na najznačajnijim i najprestižnijim svetskim scenama. : San Karlo u Napulju, Narodno pozorište u Mariboru (Slovenija), Srpsko narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Skoplju (Makedonija), Narodno pozorište u Tbilisiju (Gruzija), Narodno pozorište u Kazanju (Rusija), Veliko pozorište iz Minska (Belorusija), Bejrut (Liban), Narodno pozorište u Haifi (Izrael), Festival opere u Savonliniju (Finska), u Hangdžou i Sijanu u Kini, Pozorište umetnosti u Čenduu i Sijamenu (Kina), Umetnički centar u Seulu (Koreja), Nacionalno pozorište u Manausu (Brazil), Narodno pozorište u Šarlotu (Sjedinjene Države), Pučinijev festival Tore del Lago, pozorište Doniceti iz Bergama, Pozorište La Feniče u Veneciji, pozorište Savona, pozorište Teatro Sočale u Rovigu, Luljo Trapaneze u Trapaniju, Antičko pozorište Taormina, pozorište Politeama iz Palerma, pozorište dele Verdure iz Palerma, pozorište u Molfeti, Gradsko pozorište u Viterbu, Pozorište Goldoni u Livornu, Gradsko pozorište u Ferari, Gradsko pozorište u Gorici, Gradsko pozorište u Trevizu, Gradsko pozorište u Vićenci, pozorište u Vićenci, Pozorište u Basanu, pozorište Vitorio Veneto, pozorište ERT u Atini, pozorište u San Remu, pozorište kavkaške filharmonije (Rusija) itd. Među njegovim sledećim angažmanima je jedan Balet sa muzikom V.A. Mocarta i Čimarozovo delo u napuljskom San Karlu, 150. godišnjica Narodnog pozorišta u Beogradu sa Pučinijevom Manon Lesko, Maskanjijeva Kavalerija Rustikana u režiji K. Ričarelija na festivalu opere u Tarantu, nova produkcija Pučinijeve Madam Baterflaj u Narodnom pozorištu Maribor u režiji P. Maestrinija, a u februaru u Kazanju u Rusiji na Jalapin festivalu sa dve produkcije Nabuko i Rigoleto.

Oko 8 godina bio je umetnički sekretar orkestra Filarmonia Veneta, a od 2009. do 2016. umetnički direktor pozorišta Teatro Sočale u Rovigu. Pobednik je Nacionalnog takmičenja za nastavu u konzervatorijumima, koji na prvom mestu sebe smatra profesorom na konzervatorijumu F. Venece u Rovigu.