Intervju sa Andrijanom Oliverić
NIJE TAJNA - GLUMA JE IGRA
Za Andrijanu Oliverić pozorište je igra. Možda vam njeno ime na prvi pogled nije poznato, ali kad se kaže Bekana svi znaju o kome se radi. Stalni je član pozorišta Boško Buha, ali i čest gost u Pozorištu na Terazijama Bekana je glumu upisala nakon četvrtog pokušaja i to po njenim rečima jer je recitovala pesmu Kad te ostavi onaj koga voliš, naime samo što je raskinula sa dečkom, pa je i na prijemnom bila uverljiva. Zato joj ide od ruke i dobijanje uloga, najviše onih u komedijama, ali se nada jednoj Ledi Magbet, u režiji Egona Savina. Mi smo srećni što se pojavila na audiciji za angažman u muzičkom komadu Male tajne i odmah dobila glavnu ulogu -- Ankicu Stanković!
U Madlenianumu ste upečatljivo odigrali 2 glavne ženske uloge, u muzičkom komadu Gorana Markovića Male tajne, gde igrate Ankicu Stanković (za čiji lik je inspiracija glumica Olivera Marković) i Gizelu u drami Kazanova protiv Don Žuana, obe ste igrali sa Pecom Ejdusom. Da li možete da mi kažete nešto o svom iskustvu rada na ovim ulogama, kako ste se spremali za njih, kakve su to žene?
Na početku moram da pomenem da mi je veoma drago što će publika imati još jednu, tačnije tri prilike da pogleda predstavu Male tajne. Ona je meni bila posebno draga. Prvo zbog načina na koji sam dobila ulogu. Veliki kasting pred još većim Goranom Markovićem. Osećala sam tremu veću nego pred prijemni. Jako sam želela tu ulogu. To se verovatno i videlo a imala sam veliku odgovornost kada smo počeli sa probama. Prvo da dokažem da sam zaista bila pravi odabir. Drugo, biti u istoj prostoriji sa veličinama poput Gorana Markovića, Zorana Simjanovića, Pece Ejdusa bila je velika privilegija. Treće, sama priča koja je zasnovana na životima naših najvećih glumaca i njihovoj borbi da stvore bolji umetnički svet.
Svaka proba bila je radost. Slušali smo Goranove priče o tom vremenu i upijali smo svaku reč. I malo po malo, sklopili smo predstavu koju smo na kraju sa ogromnom radošću igrali.
Druga predstava, Kazanova protiv Don Žuana došla je kao logični nastavak rada sa Pecom Ejdusom i Petrom Benčinom posle Malih tajni. Bili smo uigrana ekipa. Peca Ejdus je bio divan kolega i partner. Toliko požrtvovan, predan, precizan, tačan pa prosto nisam nikad sebi mogla da dozvolim da se pojavim na nekoj probi a da nisam usvojila nešto sa prethodne probe, ili da, ne daj Bože. ne znam tekst. Ali pored toga što je bio glumačka veličina, bio je i veliki prijatelj.
Divne su obe uloge. Karakterno vrlo jake, pune života, snage, lucidnosti, toliko slične a opet i različite. Ali ako bih morala da odaberem koja mi je bila draža, to bi onda bila Ankica iz Malih tajni. Volela sam svaki deo nje. Volela sam njen razvitak iz jedne veselog razigranog devojčurka do zrele žene, majke i velike glumice. Prosto rečeno, volela sam tu ulogu i tu predstavu. Ustvari, obožavala sam je!
Šta mislite da li je lakše biti glumac u doba kada se osnivalo Beogradsko dramsko, o čemu i govori komad Male tajne ili danas?
Mislim da je svako doba teško a ujedno i lepo. Oni su se tada borili da osnuju pozorište, a mi se danas borimo da ga sačuvamo da opstane. Ono što je zajedničko je naša ljubav prema istom.
Igrate u pozorištu za decu, poznati ste po sinhronizaciji crtaća, i sama ste majka dvoje dece, kako se izboriti u ovim danima da decu naviknemo na izolaciju i da im ona na neki način bude izazov?
Svima je ova izolacija tečko pala. Tečko je biti odvojen od sveta, drugara, parka, navika koje ste do sada imali. Ali sa druge strane, ima i dobru stranu. Više vremena za sebe i svoje najbliže. S obzirom da smo dosta radili i ja i suprug u poslednje vreme ovo nam je došlo kao produženi raspust. Uživamo sa decom svakodnevno, osmišljavamo razne igre.. igramo stare.. pravimo od plastelina cveće, drveće, uskršnja jaja, slažemo slagalice, crtamo, čitamo, bojimo, smišljamo poligone , kako smo kog dana raspoloženi. U svakom slučaju ispunjavamo im svaki trenutak pažnjom i ljubavlju kao i oni nama.
Razgovor vodila Tatijana Rapp