AUTORKA POZORIŠNIH HITOVA

Ana Radivojević Zdravković (1970, Beograd) je nakon završetka gimnazije „Bora Stanković“ u Vranju, najpre završila glumu, a potom i režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi istaknutog pozorišnog i filmskog reditelja, profesora Bore Draškovića.
Glumom je počela da se bavi još u Vranju kao mala, da bi kasnije u pozorištu "Bora Stanković" i režirala. Glumila je u više popularnih televizijskih filmova i serija, stalni je član Pozorišta na Terazijama, ali i stalni saradnik pozorišta za decu Puž. Kao pozorišna rediteljka angažovana je u svojoj matičnoj kući, ali i u pozorištima i za decu Puž i „Boško Buha“. Posle uspešno režirane predstave Miris kiše na Balkanu na poziv gospođe Zepter postaje direktorka Drame Opere i teatra Madleniaunum, na čijem mestu uspešno vodi dramski repertoar i režira. Tako je ubrzo posle uspešne režije domaćeg romana pristupila režiji svetski popularnog Doručka kod Tifanija, koji je kao i predhodna predstava bio veliki hit Madlenianuma sezonama.

U samo dve godine ste postavili dva velika pozorišna hita: Miris kiše na Balkanu 2009. i Doručak kod Tifanija 2011. da li je teško režirati književno delo, pogotovo romane koji imaju toliko razuđenu radnju i popularnost?

Predstava MIRIS KIŠE NA BALKANU imala je velika očekivanja od strane Madlenianuma kao producenta, a i od brojnih poštovalaca romana Gordane Kuić po kojem se predstava radila. Srećna okolnost je bila da je Nebojša Romčević napisao izuzetnu dramatizaciju romana, te je zapravo on obavio sublimiranje radnje koja je obimna i razuđena. Moj zadatak je bio da fragmentarnu dramaturgiju učinim pitkom tj. da vremenske i prostorne skokove učinim jasnim, ali tu sam imala veliku pomoć izvrsnog scenografa Dejana Pantelića, kompozitora Aleksandre Kovač i koreografa Andjelije Todorović. MIRIS KIŠE NA BALKANU došla je posle mojih 10 prethodnih režija u karijeri, ali je bila najzahtevnija do tada po pitanju brojnosti ansambla i pre svega po značaju kuće koja mi je uputila poziv da režiram. Zbog uspeha predstave MIRIS KIŠE NA BALKANU bio mi je upućen i poziv od strane gospođe Madlene Zepter da postanem deo uprave,a ubrzo i da DORUČAK KOD TIFANIJA upravo ja režiram, iako sam kao osoba u tom trenutku odgovorna za osmišljavanje dramskog repertoara, imala drugi predlog za reditelja te predstave. Raditi na tako kultnom štivu kakvo je DORUČAK KOD TIFANIJA jeste bila presija, ali sam ja ipak uživala u radu sa Milenom Bogavac koja je bila dramaturg, osmišljavajući idealnu kombinaciju onoga što nudi roman Trumana Kapota, film sa čuvenom Odri Hepbern i nečega što su bile moje originalne ideje. Više smo se držale romana nego filma, ali smo odlučile da sve ono što su najupečatljivije tačke u filmu ne izostavimo i da to čak pružimo publici u prvim minutima predstave (poput pesme MOON RIVER). Svakako kad se hrabro uđe i u kultne naslove desi se opušten i kreativan proces proba kakav sam ja imala i u slučaju MIRISA KIŠE NA BALKANU i u slučaju DORUČKA KOD TIFANIJA. Veoma sam ponosna na ono što smo ekipe i ja uradili. Znam da su glumci sa velikom radošću igrali predstave pred punom salom.

I sami ste glumica, da li je to prednost u vašem radu kao reditelja sa kolegama, već ste bili u njihovoj koži?

Kada sam upisala režiju kod profesora Bore Draškovića bila sam student specifičan po tome što sam prethodno diplomirala i glumu, ali sam učenju zanata reditelja pristupala potpuno isto kao i ostale kolege sa moje klase. Naučila sam kako glumcu dati pravu indikaciju, između ostalog svakako nije bilo govora o tome da pristupam tako što bih ja ulazila u ulogu, te "foršpilovala" glumcu tj. da ja glumim a da me glumac imitira. Profesor nas je učio kako da najjednostavnijim i najefikasnijim rečima uputimo glumce u naše rediteljske ideje i u njihove zadatke na sceni. Mislim da sam uspela da odvojim rediteljsku i glumačku profesiju uz neophodna mala prelivanja iz jedne profesije u drugu. Ono što je meni svakako uvek na umu kad sarađujem sa glumcima je krhkost glumačkog bića, te važim za reditelja koji za glumce uvek ima birane blage reči i neku vrstu majčinske ljubavi. Takođe se posebno radujem kad se u procesu rada otvori mogućnost da glumac dođe do nekih novih tački u svom stvaralaštvu, da otkrije svoje novo lice i sebi i meni i publici. Za tako nešto je potrebno mnogo posvećenosti, hrabrosti, kao i neka vrste sreće.

Kako provodite vreme u doba pandemije, da li Vam izolacija teško pada?

Vreme izolacije koristim za okretanje porodici pre svega. Dok smo svi bili u velikim radnim obavezama bili smo željni jedni drugih i nekih sasvim običnih stvari koje se mogu raditi i u izolaciji.

BOŽANSKA IGRA

Konstantin Kostjukov, prvak Baleta Narodnog pozorišta i njegov dugogodišnji direktor je pre svega umetnik velike  harizme, ko je ijednom prisustvovao nekoj njegovoj predstavi imao je priliku da učestvuje u čaroliji potpunog poistovećivanja sa likom, tehničkoj preciznosti i virtuoznosti; ali ono što Kostjukova čini velikim je njegov kontakt s publikom, njegova magičnost kojom očarava od najmlađih pristalica baleta do ozbiljnih baletskih kritičara. Naš balet ima sreće što je Kostjukov posle angažmana u Baletu Teatra Ševčenko u Kijevu prešao u Beograd gde je 1991. godine dobio angažman u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu kao prvak. U Narodnom pozorištu je igrao sve vodeće uloge na repertoaru, ali će ostati zapamćen po ulogama savremenog plesnog izraza, od kojih svakako treba pomenuti dva uloge ostvarene u Madlenianumu, s kojom je osvojio i svetske scene, pa čak i daleke Kine - Orfej u podzemlju za koji je nagrađen "Zoranovim brkom" u Zaječaru i Nižinski - Zlatna ptica po kojoj će ga sigurno pamtiti posetioci Madlenianuma. Kostjukov je diplomirao na Međunarodnom Centru pozorišnog instituta Ukrajine u Kijevu kao pedagog i koreograf i magistrirao koreografiju na Državnom univerzitetu u Hersonu. Kao koreograf postavio je balet u operi Aida u Temišvaru, kao i u Narodnom pozorištu u Beogradu . U Pozorištu na Terazijama postavio je  koreografiju za mjuziklu Spusti se na zemlju i balet za mjuzikl Fantom u operi. Autor je koreografije i režije baleta Krcko Oraščić u Narodnom pozorištu u Beogradu i u Sarajevu, kao i baleta Romeo i Julija u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Osvojio je brojne nagrade tokom karijere od Prve nagrade na VI svetskom takmičenju baletskih parova u Osaki u Japanu 1991. godine, koju je osvojio zajedno sa Ašhen Ataljanc, posle koje su se nizale nagrade za njegove veličastvene kreacije, od kojih svakako treba pomenuti Vukovu nagradu, Zlatni beočug, Davidoff, Terpsihoru...i Pečat Narodnog pozorišta za poseban doprinos radu nacionalne institucije koji je dobio prošle godine. Uspeli smo da ga uhvatimo između brojnih obaveza i da ga zamolimo da nam kaže nešto o svom pripremanju božanstvenog Vaclava Nižinskog. Ostatak možete čuti i videte u dokumentarnom filmu Zlatna prica - Prilog biografiji Konstantin Kostjukov.

Jedan od najupečatljivijih perioda moje igračke karjere, je bila priprema uloge Vaclava Nižinskog u predstavi Nižinski -  Zlatna ptica u Madlenianumu. Osim vrlo zahtevne koreografiie, koja je  dosta kompilikovana tehnički i vrlo zahtevna za kondiciju, za mene  je bio veliki izazov i velika inspiracija, da se posvetim glumačkom zadatku ovoga ne svakodnevnog ili neordinarnog umetnika-genija. Neverovatna posvećenost Nižinskog prema baletskoj umetnosti, fascinantna, ta spremnost do samopožrtvovanja je bila više od fanatizma, za njega balet je bio nešto uzvišeno, duhovno, sveto. I smatrajuci sebe robom baletske umetnosti on je, može se reći, izgoreo i psihički i fizički nažalost u jako kratom roku. Ali za vreme svog stvaranja za njega je saznao ceo svet, on je uspeo da značajno unapredi mušku igru sa novima skokovima, osavremenio je izvodjenje već postojećih koreografija, i jedan od prvih koj krenuo kao koreograf da otvara u baletskoj umetnosti, granu modernog baleta. Zahvalijući takvima genijama , koji su bukvalno posvetili celokupno vreme i život svojoj ideji i profesiji, danas su naši životi i profesija značajno unapredjeni i obogaćeni. Koliko bi mi bili siromašniji da nije postojao Nižinski.

Kako je bilo igrati ovu ulogu u Sankt Peterburgu preko puta Marijnskog teatra, kakve su bile vaše emocije povodom gostovanja baleta na proslavi 300 godišnjice grada?

Trenutke, kao naprimer gostovanje predstave Nižinski u Sankt Peterburgu povodom  300 godina ostaju zapamćeni za ceo život. Pre svega velika trema pred publikom, koji su možda najveći sladokusci, a u isto vreme i poznaoci baletske umetnosti, a i Nižinskog. Velika odgovornost pred celim timom koj je  radio na predstavi, odgovornost pred likom Nižinskog koga ja moram da prenesem publici i odgovornost za našu kulturu, to je trenutak kad možemo da se prikažemo našima inovativnim idejama  u baletskom svetu. Trema je bila neopravdana, sećam se da je predstava prošla jako uspešno i sa  dobrima kritikama i od strane publike, a takodje i od strane profesionalnih umetnika Sankt Peterburga. Negde duboko u sebi imao sam osećaj da će se predstava dopasti publici, pre svega izbor predivne muzičke kompilacije, koja apsolutno prati dramaturgiju života i stvaranja Nižinskog, dinamična i puna inovacija koreografija i odličan ansambl naših prvaka i solista, koji su odlično savladali i koreografske i glumačke zadatke u svojima ulogama. U svakom slučaju nikad ne možeš da zaboraviš grad sa posebnom lepotom, kao što je Sankt Peterburg, neki ga zovu,grad - muzej. Stvarno neopisiva lepota, kao što je bila i igra Vaclava Nižinskog.

Uživajte u predstavi!

K.K.

U petak za praznik 1. maja emitujemo balet neobične lepote sa harizmatičnim Konstantinom Kostjukovim kao Vaclavom Nižinskim, autor Gordan Dragović ga je nazvao koreografskom aleo dramom u kojoj je hronološki i simbolički gradio mozaik jedne harizmatične ličnosti uz pomoć efektivnih sredstava, a pre svega moderne koreografije Krunislava Simića. Predstava Nižinski – Zlatna ptica je u NIN-u proglašena za najbolju baletsku predstavu u 2001. godini, a gostovala je na NOMUS-u u Novom Sadu i na međunarodnim muzičkim festivalima u Varni, Bugarska (2002), Sankt Peterburgu (2003) u čast jubileja 300-godišnjice grada i Budimpešti (2004). U nastavku večeri emitujemo i dokumentarni film Zlatna ptica – Potret za biografiju Konstantin Kostjukov, o nastanku ove predstave i njenom gostovanju u Petrogradu.

Harizmatična, kontroverzna i enigmatična ličnost Vaclava Nižinskog nije ni mogla biti drugačije predstavljena nego u formi aleo drame – nizom dramatičnih numera koje tako plastično sa autorovim osećajem za hijerarhiju: vreme-prostor-pokret-zvuk-svetlost-znak, opisuju život, susrete, odnose, ali i psihu “Boga igre” kako su često zvali Vaclava Nižinskog. Gordan Dragović koji je pisao libreto i radio inscenaciju napravio je izbor muzike, koja ide sa trake, u valerima gde se pretapaju solo-klavir i tutti atmosfera, dočaravajući uzbudljive segmente iz života Nižinskog. Koreografska rešenja Krunislava Simića su moderna, izražajna i simbolička. U scenama se ističu solistički nastupi Konstantina Kostjukova u naslovnoj ulozi, a po lepoti i dramatičnosti se izdvajaju dueti Nižinskog i njegovih partnerki: Bronjislave Nižinske (Gordana Simić), Tamare Karsavine (Ana Pavlović) i Romule de Pulski (Duška Dragićević), dok ansambli različitih formacija, u kojima učestvuju solisti kao i vodeći članovi ansambla Narodnog pozorišta, boje atmosferu uzbudljivog ali tragičnog života ovog velikog umetnika. Kako je u svom dnevniku rekao V. Nižinski:

“Umetnik se odriče celokupnog svog života zbog umetnosti.
Ja sam čovek pokreta, a ne čovek mirovanja.
Aplauz nije mišljenje – on je izraz ljubavi publike prema umetniku. Ja volim aplauz i znam njegovu vrednost.«

Višemesečni rad na ovoj predstavi kompletnog ansambla i vrednih saradnika Gordana Dragovića, Jasne Dragović, scenografa i Ljiljane Orlić, kostimografa, doneo je frenetične aplauze na premijeri 30. novembra 2001. godine, kao i na gostovanjima na prestižnom festival u Varni, u Budimpešti i u kolevci baleta Sankt Peterburgu. Svakako velika zasluga za ovaj aplauz pripada prvaku Konstantinu Kostjukovu koji je virtuozno i emotivno izneo lik Vaclava Nižinskog, a o tom iskustvu u radu na predstavi publika će moći da pogleda u dokumentarnom filmu Tatijane Rapp Zlatna ptica – Prilog za biografiju Konstantin Kostjukov koji se emituje odmah posle predstave u petak 1. maja.

Balet
Koreografska aleo drama

NIŽINSKI - ZLATNA PTICA

Premijera 30. oktobar 2001.

Libreto i inscenacija: Gordan Dragović
Koreograf: Krunislav Simić
Scenograf: Jasna Dragović
Kostimograf: Ljiljana Orlić
Režija zvuka: Barbara Okonji Makovska, Zoran Jerković
Video animacija: Marko Popović, Đorđe Marković, Igor Oršolić

Lica:

Vaclav Nižinski: Konstantin Kostjukov
Sergej Djagiljev: Dušan Simić
Serž Lifar: Konstantin Tešea
Bronjislava Nižinska: Gordana Simić
Tamara Karsavina: Ana Pavlović
Romula de Pulski: Duška Dragićević
Majka Vaclava: Vesna Lečić
Balet majstor, Direktor pozorišta: Stevan Hadži-Slavković
Profesor Blojler: Borica Knežević
Transvestiti: Dejan Kolarov i Mihailo Stefanović
Mali Vaclav: Branko Radovanović

Ansambl: Denis Kasatkin, Nenad Jeremić, Margareta Stefanović, Olivera Gavrilov, Ida Ignjatović, Ines Ivković, Tamara Ivanović, Iva Janketić, Ivana Komarić, Ivana Glišić, Smiljana Stokić, Željko Grozdanović, Aleksandar Ilić, Duško Mihailović, Nebojša Stanković, Nikica Krluč

Patuljci: Tamara Vilimanović, Jovana Kos, Ivana Vukelić, Hana Kifer, Nataša Sarić, Jelena Popović, Alisa Jeftović, Anja Stokić, Jelena Favrilović, Tijana Denić

Inspicijent: Vesna Ćurčić Petrović 
Asistent koreografa: Borica Knežević

Trajanje: 1sat i 10 minuta u dva čina
Reprizna emitovanja: nedelja, 3. maj i ponedeljak 4. maj od 18 časova.

.

Petak 1. maj u 20.45 časova

Dokumentarni film ZLATNA PTICA

Portret za biografiju Konstantin Kostjukov

Autor: Tatijana Rapp
Produkcija: Kamerna opera Madlenianum, Kreativni studio Zepter i RTS

Realizacija: decembar 2003.
Trajanje: 44 minuta

SPREMNA ZA NOVE IZAZOVE

Sopran Snežana Savičić Sekulić je prvakinja Opere Narodnog pozorišta i stalni saradnik Madlenianuma, naime svoju prvu profesionalnu ulogu je odigrala jako mlada baš na našoj sceni u operi Bedriha Smetane Dve udovice, koju ćemo imati prilike da vidimo u online sezoni. Posle ove nizale su se nove uloge u operama: Hofmanove priče, Mandragola, Anželika, Don Đovani, a gledamo je i u Muzičkom putovanju sa scene Madleniauma. Osnovne i postdiplomske studije završava kod prof. Radmile Smiljanić. Teško je nabrojati silne nagrade koje je dobila, kako domaće tako i one internacionalne. Nastupala je sa raznim filharmonijama i simfonijskim orkestrima, na važnijim operskim i koncertnim evropskim scenama (da pomenemo samo neke Bečka državna opera, Campidoglio u Rimu, Salle Gaveau u Parizu, Aleksandrinski Teatar  u Petrogradu, Janaček Teatar u Brnu, Muziekcentrum De IJsbreker u Amsterdamu, Slovensko narodno gledališče u Mariboru, Nacionalni Teatar u Bukureštu i Temišvar, HNK Zagreb, HNK Split, HNK Varaždin… a svakako je jedan od najvećih uspeha nastup na koncertu Monserat Kabalje u Beogradu. Deset godina je bila professor na Akademiji Umjetnosti u Banjaluci, trenutno je gostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti.

Anželik je žena bez morala kojoj je stalo samo do samoljublja, kako je Vi opravdavate?

Zadatak svakog umetnika je da donese lik kakav postoji u stvarnom životu. Ova predstava upravo, na komičan način, predstavlja jednu ženu kakvu možda neko od nas zaista i poznaje. Anželik – verovatno sarkastično nazvana baš tim lepim imenom, zarad malo luksuza i lakog provoda, doslovno je spremna na sve. Njena teška narav i zahtevna priroda su, ako mogu tako da tvrdim – sve što moja nije i upravo zato je ova uloga predstavljala veliki izazov. Publika se verovatno navikla na moja drugačija izdanja jer me je najčešće gledala i slušala u ulogama koje su oslikavale ranjive žene koje su uvek spremene da radi ljubavi žrtvuju sve u sebi. Moje junakinje su uvek završavale tragično. Ni jedna nije bila kao Anželik, tako sebična i bezobzirna, koja ustvari žrtvuje sve oko sebe radi svog kaprica; čak ju je i sam đavo vratio iz pakla jer je bila nepodnošljiva i ugasila tamošnju vatru. Spremna je na sve nezamislive pakosti i drskosti, samo da bi došla do svog željenog i zacrtanog cilja. Bonifas, njen muž, jadan i očajan, ne bi li je se rešio, odlučuje da oglasi prodaju sopstvene žene. Anželiku nisam pokušavala da opravdam, niti sam je osuđivala, jer bi me to sprečilo da verno prikažem njen zahtevan lik. Tražila sam u njoj ono zrnce ljudskosti, klicu dobrote, a postojanje toga potrvrđuje kraj predstave, kada se ona kaje za sve što je priredila svom mužu, pa ga na kolenima klečeći, moli za oproštaj. Verovatno iz predostrožnosti i lošeg iskustva da vuk dlaku menja, ali ćud nikad – muževljeva poslednja rečenica koju on izgovara, čak i posle njenog kajanja glasi: „I dalje je na prodaju...“

Da li se sećate premijere, da kažemo premijera, jer ste učestvovali i u postavci sa hrvatskim kolegama i u domaćoj verziji. Kakva je bila saradnja pre svega sa maestrom Kranjčevićem, a onda i sa drugim kolegama, da li postoji neka anegdota?

Predstave Anželik se sećam kao da je bila juče, a ne pre deset godina i zaista možemo govoriti da su bile dve premijere iste godine. Prva kao koprodukcija Madlenianuma i Opere b. b. iz Zagreba, sa kojom smo gostovali u Varaždinu, Zagrebu i Zrenjaninu. Imali smo zaista sjajnu i uspešnu saradnju. Druga je bila u domaćoj produkciji sa novim pevačkim snagama. Na blagajni se uvek tražila karta više. Anželik je kao naslov vraćena na repertoar Madlenianuma 2016. godine. Režiju potpisuje reditelj Stefan Sablić sa kojim sam imala odličnu saradnju. Zora Mojsilović-Popović je doprinela da se u njenim kostimima osećam kao mediteranska zavodnica, raskošna i samouverena. Scenografiju potpisuje Aleksandar Denić, čije ime garantuje uspeh. Maestro Vladimir Kranjčević zaslužuje samo reči pohvala. Kroz zahtevnu partituru Žaka Ibera nas je vodio sigurno i sve je funkcionisalo besprekorno.Tome svedoče i sjajne kritike koje su usledile posle predstave. Visoko poštovanje prema maestru imala sam izgrađeno mnogo pre naše prve zvanične saradnje. Kasnije sam imala tu sreću da sa njim ponovo sarađujem u više navrata. Njegov odnos prema muzici i posvećenost partituri uopšte karakterišu izuzetna disciplina, preciznost u radu, poštovanje onoga što je kompozitor zamislio i napisao, težnja ka savršenom izrazu. Može se reći da je imao tu vrlinu da iz svakog umetnika izvuče njegov maksimum. Na žalost, veliki Vladimir Kranjčević nas je napustio 10. februara ove godine. Njegov lik i delo ostaće urezani u srcima mnogih muzičara koji su imali čast da ostvare umetničku saradnju sa njim, među kojima je i moja malenkost.

Malo pre pandemije ste imali nastup u Karnegi holu, recite nam nešto o tome, u čemu Vas je sprečila pandemija?

Moj poslednji nastup pre počeka pandemiјe sam imala u njujorškom Karnegi holu. Nastupila sam sa našim priznatim gitaristom Nemanjom Bogunovićem i gudačkim kvintetom iz Njujorka. Ukratko, ako je to moguće tako predstaviti, to je koncert koji zauzima jedno od najvažnijih mesta u mojoj umetničkoj karijeri. Stajati na tako renomiranoj sceni samo po sebi predstavlja ogromnu ogovornost, jer se nalazite pred auditorijumom od skoro tri hiljade ljudi, koji se svi „pretvore u uho“. Publika koja posećuje Karnegi hol uvek ima najviša očekivanja, zbog visokog standarda koji su tokom njegove bogate istorije postavili najveći umetnici sveta koju su tu nastupali. Na sve to treba dodati i važnu činjenicu da je Karnegi hol scena sa verovatno najlepšom akustikom na svetu, zbog čega je pevanje za mene bilo veliko uživanje, a verujem i za publiku koja nas je pozdravila stojećim ovacijama. Usledile su sjajne kritike i sa tom emocijom sam se vratila u Beograd. Samo nekoliko dana posle toga, Karnegi hol je zatvoren, a Amerika je, kao i ostatak sveta nevoljno i nespremno ušla u borbu sa nevidljivim i podmuklim neprijateljem.Trebalo mi je par nedelja da u potpunosti shvatim šta se dešava i koliko je život zapravo i pored svih naših planova nepredvidiv. Predstave i koncerti su otkazani do kraja sezone, ne samo meni – već i svim mojim kolegama širom sveta.

Kako provodite vreme u izolaciji, šta Vam olakšava to vreme?

Vreme u izolaciji može imati svoje prednosti pored svih i svima poznatih manjkavosti. Dakle, jasno nam je da su kretanja ograničena, da smo preplavljeni talasima različitih informacija na koje mi ne možemo da utičemo, ali svakako postoje i mnoge dobre i lepe stvari koje možemo da radimo, a da nam u tome niko i ništa ne smeta. Svakodnevni porodični obroci učvrćuju osmehe na našim licima.Koristimo jedinstvenu priliku da čitamo naslove koje smo odavno planirali, pogledamo neki od mnogih filmova koji se prikazuju, pozovemo prijatelje kojima smo odavno obećavali da ćemo se čuti i videti i obnavljamo te planove za susrete posle ovog nedoba. Svakodnevno vežbanje i učenje novih uloga pomaže da ostanem spremna da zapevam čim se za to ukaže povoljna prilika.

HEROINA I U KOMEDIJI I U TRAGEDIJI

Sanja Kerkez je prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Tokom dvogodišnjih studija u Sarajevu postaje član Sarajevske opere, a zatim prelazi u Beograd, gde završava muzičku akademiju u klasi profesorke Biserke Cvejić. Tokom studija osvaja brojne nagrade na saveznim pevačkim takmičenjima. Nakon završenih studija, dobija angažman u beogradskoj Operi, gde igra brojne uloge sopranskog faha, i osvaja godišnje nagrade svog pozorišta. Od 2002. sarađuje sa g-đom Oliverom Miljković. Nastupala je u brojnim zemljama u Evropi, pa i u dalekom Japanu.
Uloga Rite u istoimenoj operi je njena prva saradnja sa Operom i teatrom Madlenianum, a u februaru je imala premijeru opera Manon Lesko baš na našoj sceni.

Navikli ste da glumite heroine, a u operi Rita glumite "zlu ženu" koje žele da se reše i bivši i sadašnji muž. Kako ste opravdali svoj lik?

Svaki karakter lika koji tumačim je za mene interesantan, pa je to bila i Rita. Ona je osoba hirovita, sa velikim očekivanjima od muškaraca, želi da manipuliše sa njima, maltretira ih, tako da je prvi muž pobegao od nje, a sadašnji traži rešenje kako da je se reši ... To je u ovoj jednočinki dočarano na komičan način.

Na ovom projektu sarađivali ste sa maestrom sa velikim iskustvom, Kranjčevićem i sa mladim rediteljem (Sablić) kako biste opisali tu saradnju?

To je bila moja prva saradnja sa maestrom V. Kranjčevićem, i ranije sam bila upoznata  sa maestrovim likom i delom pre nego što smo počeli da sarađujemo. Znala sam da će naš rad biti konstruktivan i da ću mnogo naučiti. Saradnju sa njim nosiću uvek u sećanju kao jedan kvalitetan rad sa puno poštovanja. Reditelj Stefan Sablić je talentovani reditelj, i umetnik koji je odrastao u umetničkoj porodici. Igrali smo se, skupa tražili najbolja rešenja, uživali, smejali se... Predstava je bila zaista uspešna.

Nedavno ste baš u Madlenianumu imali premijeru jedne tragične heroine - Manon, kako ste se pripremali za ovu ulogu, šta Vam je ona donela?

29. februara izvedena je predstava Manon Lesko na sceni u Madlenianumu kao koprodukcija Narodnog pozorišta i Madlenianuma. 

Manon je mlada devojka željna luksuznog života i da bi došla do toga ne bira sredstva. Ali zbog pohlepe završava tragično. Ja sam se za ovu ulogu spremala muzički par meseci, a režijski mesec dana. Imali smo odličnu ekipu što se tiče reditelja (Pier Francesco Maestrini) i dirigenta (Stefano Romani). Manon za mene lično znači mnogo, pružila mi je prostor da se vokalno još više razvijem i otvorila mi je put ka novim ulogama kao što su Baterflaj, Turandot itd.

Kako provodite vreme u izolaciji, gde nalazite inspiraciju?

Kod mene se suštinski skoro ništa nije promenilo. Profesija operskog umetnika je donekle samotnjačka, tako da ja u ovom vremenu izolacije  vežbam, držim online časove  polaznicima operskog studija Narodnog pozorišta, jer sam oficijalni vokalni pedagog, čitam, treniram, družim se sa mojim ukućanima, sve sam to radila i  dok nije bila izolacija... Ovo vreme treba iskoristiti da oslušnemo sebe, možda nam se iznedre neke nove  ideje koje će biti progresivne po nas, možemo razviti neku novu veštinu, možemo produbiti profesionalna znanja.... Rad na sebi  uvek rezultira dobro  za svakog pojedinca, zato ovo vreme treba maksimalno posvetiti sebi.

Puno pozdrava i poljubaca! 

Sanja ❤️

U sredu, 29. aprila, od 19.30 emitujemo dve moderne komične opere: RITA Gaetana Donicetija i ANŽELIKA Žaka Ibera, pod dirigentskom palicom Vladimira Kranjčevića i u režiji Stefana Sablića.

U obe opere glavne junakinje su žene, iako su nastale u dva različita istorijska, stilska i muzička vremena. Ono što ih spaja su komičnost, duhovitost obrade tema i lakoća komunikacije sa publikom. Nijedna od dama nije melodramatična heroina, već su obe grozne žene kojih muževi žele da se oslobode!

Spojene na neobičan način, Rita i Anželika korespondiraju ne samo svojom tematikom i libretom već i na mnogim drugim planovima. Iberova Anželika se doživljava kao nadogradnja Rite, modernijeg je muzičkog jezika, novijeg vokalnog izraza, razigranija verzija Donicetijeve opere nastale u prethodnom veku. Ljupkost, perlasti vokalni jezik i nenadmašna Donicetijeva muzikalnost, posebno u virtuoznim arijama i ansamblima, uvek plene publiku i vraćaju je najboljim temeljima italijanske romantičarske opere. Skoro vek hronoloških i stilskih razlika, tačnije 85 godina od nastanka jednog i drugog dela, spaja i premošćuje isti rediteljski potpis, a razlikuje sve ono što čini opersku čaroliju večitom. U obe opere tema je teška ženska narav. Ali, kako su u komičnim operama završeci uvek duhoviti, poletni i optimistički, tako je i u ovim delima. Obe opere su kamernog tipa, jednočinke, sa nevelikim brojem lica koja učestvuju u radnji. Obe omogućavaju reditelju da se razmahne, jer je naše vreme u njima otkrilo i prepoznalo srodnu umetničku i društvenu klimu, drugačiju od doba kada su nastale. Obe jednočinke nose prvi potpis pariske scene, gde su premijerno izvedene i podsećaju na teatarski žanr vodvilj. Veliki majstor italijanske opere Gaetano Doniceti veoma je cenjen i prihvaćen u našem vremenu, posebno po svojim komičnim operama, dok francuski kompozitor Žak Iber u ovoj operi poseže za različitim muzičkim stilovima, čak i za džezom, i tako u melanž maniru pokušava da oboji različite nacionalnosti Anželikinih kupaca i udvarača.

Opera je zamišljena kao farsa i kao parodija, elegantna ali drska, akademski sročena no i veoma ironična, na momente i sarkastična, nikada ne prelazeći dobar ukus, o čemu se kompozitor veoma starao. Premijeru u Srbiji opere Rita i Anželika imale su marta 2010. godine kada su na scenu postavljene u saradnji sa Operom b.b. iz Zagreba. Emitujemo opere sa kompletnom našom podelom, a Ritu i u novom rediteljskom ruhu Stefana Sablića, u ulozi Rite pojavljuje se Sanja Kerkez, a Anželike Snežana Savičić Sekulić, sa kojima je urađen intervju povodom ovog emitovanja. Obe predstave su pod dirigentskim vođstvom maestra Vladimira Kranjčevića, čija je visoka reputacija garant izvođačkog uspeha.

Intervju Sanje Kerkez (Rita) >>>>

Intervju Snežane Savičić Sekulić (Anželika) >>>

Gaetano Doniceti

RITA

Komična opera u jednom činu
Libreto: Gustavo Vaez

Premijera: 1. oktobar 2010.

Dirigent: Vladimir Kranjčević (Hrvatska)
Reditelj: Stefan Sablić
Scenograf: Aleksandar Denić
Kostimograf: Zora Mojsilović Popović
Dizajner svetla: Srđan Jovanović

Lica:

Rita: Sanja Kerkez
Bepe: Goran Strgar
Gasparo: Vladimir Andrić
Sobarice: Jelena Nikolić i Nataša Aleksić
Turista: Tadija Miletić

.

Žak Iber

ANŽELIKA

Komična opera u jednom činu
Libreto: Mišel Veber
Prevod: Flora Dosen

Premijera 1. oktobar 2010.

Dirigent: Vladimir Kranjčević (Hrvatska)
Reditelj: Stefan Sablić
Scenograf: Aleksandar Denić
Kostimograf: Zora Mojsilović Popović
Dizajner svetla: Srđan Jovanović

Lica:

Anželika: Snežana Savičić-Sekulić
Šarlo: Nenad Nenić
Bonifas: Vladimir Andrić
Italijan: Darko Đorđević
Englez: Goran Strgar                           
Crnac: Goran Krneta
Đavo: Ljubomir Popović
Komšinica: Tanja Obrenović
Turisti: Iva Profaca, Jelena Nikolić, Ivan Debeljak, Tadija Miletić 

Orkestar Opere i teatra Madlenianum
Koncert majstor: Balint Varga
Inspicijent: Vesna Ćurčić Petrović

Muzička priprema: Vesna Šouc Tričković
Korepetitor: Aleksandar Kolarević
Lektor: Ljiljana Mrkić Popović
Asistent scenografa: Valentina Popržan
Asistent kostimografa: Snežana Veljković

Trajanje:
Rita: 48 minuta
Anželika: 43 minuta

Reprizna emitovanja: četvrtak, 30. april i subota 2. maj od 18 časova.

Prikazivanje napred navedenih predstava nije komercijalnog karaktera i jedini cilj je pružanje podrške građanima u uslovima vanredne situacije i mera koje se preduzimaju pod sloganom “Ostani kod kuće”. Prikazani snimci nemaju karakter javnog izvođenja predstave. Za sva pitanja možete se obratiti na: publicrelations@madlenianum.rs

Pratite nas!

Sreda, 29. april u 19.30 časova

Opere:

Gaetano Doniceti

RITA

Komična opera u jednom činu
Libreto: Gustavo Vaez

Premijera: 1. oktobar 2010.

Dirigent: Vladimir Kranjčević (Hrvatska)
Reditelj: Stefan Sablić
Scenograf: Aleksandar Denić
Kostimograf: Zora Mojsilović Popović
Dizajner svetla: Srđan Jovanović

Lica:

Rita: Sanja Kerkez
Bepe: Goran Strgar
Gasparo: Vladimir Andrić
Sobarice: Jelena Nikolić i Nataša Aleksić
Turista: Tadija Miletić

Žak Iber

ANŽELIKA

Komična opera u jednom činu
Libreto: Mišel Veber
Prevod: Flora Dosen

Premijera 1. oktobar 2010.

Dirigent: Vladimir Kranjčević (Hrvatska)
Reditelj: Stefan Sablić
Scenograf: Aleksandar Denić
Kostimograf: Zora Mojsilović Popović
Dizajner svetla: Srđan Jovanović

Lica:

Anželika: Snežana Savičić-Sekulić
Šarlo: Nenad Nenić
Bonifas: Vladimir Andrić
Italijan: Darko Đorđević
Englez: Goran Strgar                           
Crnac: Goran Krneta
Đavo: Ljubomir Popović
Komšinica: Tanja Obrenović
Turisti: Iva Profaca, Jelena Nikolić, Ivan Debeljak, Tadija Miletić 

Orkestar Opere i teatra Madlenianum
Koncert majstor: Balint Varga
Inspicijent: Vesna Ćurčić Petrović

Muzička priprema: Vesna Šouc Tričković
Korepetitor: Aleksandar Kolarević
Lektor: Ljiljana Mrkić Popović
Asistent scenografa: Valentina Popržan
Asistent kostimografa: Snežana Veljković

Trajanje:
Rita: 48 minuta
Anželika: 43 minuta

Reprizna emitovanja: četvrtak, 30. april i subota 2. maj od 18 časova.

. 

Petak, 1. maj u 19.30 časova

Balet
Koreografska aleo drama

NIŽINSKI - ZLATNA PTICA

Premijera 30. oktobar 2001.

Libreto i inscenacija: Gordan Dragović
Koreograf: Krunislav Simić
Scenograf: Jasna Dragović
Kostimograf: Ljiljana Orlić
Režija zvuka: Barbara Okonji Makovska, Zoran Jerković
Video animacija: Marko Popović, Đorđe Marković, Igor Oršolić

Lica:

Vaclav Nižinski: Konstantin Kostjukov
Sergej Djagiljev: Dušan Simić
Serž Lifar: Konstantin Tešea
Bronjislava Nižinska: Gordana Simić
Tamara Karsavina: Ana Pavlović
Romula de Pulski: Duška Dragićević
Majka Vaclava: Vesna Lečić
Balet majstor, Direktor pozorišta: Stevan Hadži-Slavković
Profesor Blojler: Borica Knežević
Transvestiti: Dejan Kolarov i Mihailo Stefanović
Mali Vaclav: Branko Radovanović

Ansambl: Denis Kasatkin, Nenad Jeremić, Margareta Stefanović, Olivera Gavrilov, Ida Ignjatović, Ines Ivković, Tamara Ivanović, Iva Janketić, Ivana Komarić, Ivana Glišić, Smiljana Stokić, Željko Grozdanović, Aleksandar Ilić, Duško Mihailović, Nebojša Stanković, Nikica Krluč

Patuljci: Tamara Vilimanović, Jovana Kos, Ivana Vukelić, Hana Kifer, Nataša Sarić, Jelena Popović, Alisa Jeftović, Anja Stokić, Jelena Favrilović, Tijana Denić

Inspicijent: Vesna Ćurčić Petrović 
Asistent koreografa: Borica Knežević

Trajanje: 1sat i 10 minuta u dva čina
Reprizna emitovanja: nedelja, 3. maj i ponedeljak 4. maj od 18 časova.

.

Petak 1. maj u 20.45 časova

Dokumentarni film ZLATNA PTICA

Portret za biografiju Konstantin Kostjukov

Autor: Tatijana Rapp
Produkcija: Kamerna opera Madlenianum, Kreativni studio Zepter i RTS

Realizacija: decembar 2003.
Trajanje: 44 minuta

.

Nedelja, 3. maj u 19.30 časova

Drama
Truman Kapot

DORUČAK KOD TIFANIJA

Premijera 26. mart 2011.

Dramatizacija: Milena Bogavac
Režija: Ana Radivojević Zdravković
Muzika: Aleksandra Kovač
Kostimografija: Dragana Ognjenović
Scenografija: Kosta Bunuševac
Scenski pokret: Anđelija Todorović
Dizajner svetla: Srđan Jovanović
Lektor: Radovan Knežević

Lica:

HOLI GOLAJTLI: Dubravka Mijatović
FRED: Marinko Madžgalj
MAMA: Mina Lazarević
RASTI TROLER: Mihailo Lađevac
MEG VAJLDVUD: Milica Janketić
HOSE IBARA JEGER: Nenad Ćirić
DOKTOR GOLAJTLI: Branislav Zeremski
O.DŽI: Srboljub Milin
LIZA: Ana Simić
HENRI: Marko Nikolić
EJMI: Violeta Mitrović
SAFIJA SPANELA: Zinaida Dedakin
MALI FRED: Milutin Kandić

Inspicijent: Ljiljana Golubović Ivanković

Trajanje: 2 sata i 2 minuta
Reprizna emitovanja: utorak 5. maj i sreda 6. maj od 18 časova.

Prikazivanje napred navedenih predstava nije komercijalnog karaktera i jedini cilj je pružanje podrške građanima u uslovima vanredne situacije i mera koje se preduzimaju pod sloganom “Ostani kod kuće”. Prikazani snimci nemaju karakter javnog izvođenja predstave. Za sva pitanja možete se obratiti na: publicrelations@madlenianum.rs

Pratite nas!

Drama Miris kiše na Balkanu je priča o sefardskoj sarajevskoj porodici u romantična i nemirna ratna vremena u vreme Drugog svetskog rata. Ne čudi što je predstava Miris kiše na Balkanu naišla na tako topao prijem kod publike. Riki, Blanki, Buka i Nina, junakinje iz romana sa kojima su se poistovećivale generacije čitateljki i čitalaca oživele su na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum i odmah pokupile obožavaoce.

O ovoj produkciji autorka Gordana Kuić je zapisala: „Na sceni Madlenianuma, sažetak talenta, mladosti i lepote predstavili su likove iz mog prvog romana Miris kiše na Balkanu, likove koji nisu izmišljeni već su postojali i predstavljali moju najužu porodicu, ali kojih, nažalost, već odavno više nema. Moja porodica – mama Blanka, tetke Laura, Nina, Klara i Riki, sa njihovim muževima, Srbima, Jevrejima i Hrvatima, ujaci Isak i Elijas sa njihovim ženama – živeli su jednu veliku priču. Uostalom, kao i mnogi stanovnici uzburknog Balkana tokom olujnih vremena između dva svetska rata. Pomenutu veliku priču ipak nisam započela da beležim zbog nje same, već zbog činjenice da su njeni junaci bili pripadnici španskih Jevreja, takozvanih Sefarda, življa koje je gotovo izbrisano sa mape Sarajeva tokom Holokausta.“

Privlačan tekst i poznati glumci, fantastična muzika Aleksandre Kovač magična je formula uspeha ove produkcije Madlenianuma.

Povodom emitovanja drame MIRIS KIŠE NA BALKANU, intervju je dala Aleksandra Kovač >>>

Drama
Gordana Kuić 

MIRIS KIŠE NA BALKANU

Premijera 12. april 2009.

Dramatizacija: Nebojša Romčević

Reditelj: Ana Radivojević Zdravković
Scenograf: Dejan Pantelić
Kostimograf: Marina Medenica
Koreograf: Anđelija Todorović
Kompozitor: Aleksandra Kovač
Dizajner svetla: Srđan Jovanović
Lektor: Radovan Knežević

Lica:

Riki: Jovana Balašević
Blanki: Sloboda Mićalović
Buka: Isidora Minić
Nina: Dubravka Mijatović
Estera: Ljiljana Stjepanović
Leon: Mladen Andrejević
Ignjo: Ivan Bosiljčić
Marko: Vuk Kostić
Danijel: Branisalv Zeremski
Miloš: Vladan Savić
Gospođa Ninković: Ivana Knežević
Vladan, novinar: Miloš Timotijević
Maša, balerina: Ana Simić
Olga, balerina: Ljubica Lukač
Nena, Miloševa žena: Tatijana Barović
Toma, seljak: Andrej Šepetkovski
Spasenija, seljanka: Violeta Mitrović
Kapetan Đorić, oficir: Novak Simić
Starčević, vojnik ljotićevac: Stefan Trifunović
Vera, devojčica: Ksenija Repić

Inspicijent: Ljiljana Golubović Ivanković

Trajanje: 2 sata i 21min.
Reprizna emitovanja: utorak, 28. april i sreda 29. april od 18 časova.

Prikazivanje napred navedenih predstava nije komercijalnog karaktera i jedini cilj je pružanje podrške građanima u uslovima vanredne situacije i mera koje se preduzimaju pod sloganom “Ostani kod kuće”. Prikazani snimci nemaju karakter javnog izvođenja predstave. Za sva pitanja možete se obratiti na: publicrelations@madlenianum.rs.

Pratite nas!

Komad MALE TAJNE koji je napisao i režirao Goran Marković je intimna ispovest o glumačkim počecima njegovih roditelja, o začetku poznatih beogradskih pozorišta i o jednoj epohi uopšte.
Važan element ovog muzičkog komada je originalna muzika Zorana Simjanovića.
Predmet interesovanja komada je pozorišna družina, dramska grupa koja je stvarno postojala, nastala pred Drugi svetski rat, delovala tokom rata i posle njega, bila pokretačka snaga Beogradskog dramskog pozorišta u njegovim slavnim godinama i raspala se pred kraj pedesetih, neposredno pošto je učestvovala u rađanju jednog novog teatra – Ateljea 212.

„Ova priča je zasnovana na istinitim zbivanjima, ali je, u isto vreme, pomešana sa mnoštvom izmišljenih događaja. U prvom planu su glumci, njihovi životi, umetnički razvoj, intima, ljubavne peripetije i sve ono što čini život iza pozorišne zavese. Pored fenomena samog pozorišta i glume, nas interesuje i odnos vlasti prema toj umetnosti. Pored glavnih junaka, članova pozorišne družine, tu je još mnoštvo važnih likova, od mecene, preko učitelja glume, nemačkih okupatora i drugih…” kaže reditelj.

Povodom emitovanja predstave MALE TAJNE, glumica Andrijana Oliverić dala je intervju >>>

Komad s pevanjem 
Goran Marković

MALE TAJNE

Premijera 29. mart 2015.

Tekst i režija: Goran Marković
Originalna muzika: Zoran Simjanović
Scenograf: Nebojša Bradić
Kostimograf: Dragana Ognjenović
Koreograf: Mirko Knežević
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Dizajn svetla: Srđan Jovanović

Asistent reditelja: Maša Nešković
Asistent scenografa: Slavica Marković
Autor teksta songova: Branko Stevanović

Igraju: Predrag Ejdus, Marinko Madžgalj, Tihomir Stanić, Srđan Timarov, Petar Benčina, Andrijana Oliverić, Branislava Podrumac, Miodrag Radonjić, Miloš Anđelković, Rade Ćosić, Andrija Kuzmanović

Bend Hot Club Belgrade: Branko Maćić, Vladimir Nikić, Filip Krumes, Milan Jeftić, Nebojša Pešić, Nikola Đokić

Plesni ansambl: Helena Petrović, Jelena Borović, Irena Maksimović

Inspicijent: Vesna Ćurčić Petrović 
Muzička priprema: Dragana Anđelić Bunjac

Trajanje: 2 sata i 11 min.
Reprizna emitovanja: nedelja, 26. april i ponedeljak, 27. april od 18 časova

.

Prikazivanje napred navedenih predstava nije komercijalnog karaktera i jedini cilj je pružanje podrške građanima u uslovima vanredne situacije i mera koje se preduzimaju pod sloganom “Ostani kod kuće”. Prikazani snimci nemaju karakter javnog izvođenja predstave. Za sva pitanja možete se obratiti na: publicrelations@madlenianum.rs.

Pratite nas!