VEČITA BORBA EROSA I TANATOSA
Miodrag Ilić, srpski književnik, pretežno dramski pisac, publicist, novinar, prevodilac i pedagog. Rodio se i školovao u Beogradu. Diplomirao je engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu, a studije dramaturgije završio je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Josipa Kulundžića. Bio zaposlen kao novinar (saradnik i urednik) u Večernjim novostima, Beogradskoj nedelji, Radio TV reviji i Televiziji Beograd (RTS). Bio na položajima upravnika Beogradskog dramskog pozorišta (1975-80), direktora Drame Narodnog pozorišta (1982-90) i direktora Programa za inostranstvo RTS (1990-97). Član je Udruženja književnika Srbije, a osnovao je Udruženje dramskih pisaca Srbije (sa Đ. Lebovićem i M. Đurđevićem) i bio predsednik ovog udruženja. Napisao je 26 pozorišnih drama, izvođenih na mnogim scenama u zemlji i inostranstvu, odnosno preko radija, ili objavljenih u grupnim i samostalnim izdanjima. Njegove radio-drame (9 naslova) emitovane su na programima radio-stanica u bivšoj Jugoslaviji, a jedna na programu SFB (Berlin), dok je dve Ilićeve TV drame prikazala RTS. Prevodio je dramska i prozna dela sa engleskog i italijanskog jezika, a u dugom periodu i popularni humoristički strip Porodica Tarana, objavljivan u Večernjim novostima. Kao televizijski autor realizovao je pet veoma zapaženih dokumentarnih serija istraživačkog žanra, od kojih su dve (Medijske imperije i Quo vadis, svete?) pretočene u knjige. Posvetio se feljtonistici, teorijskom radu u sferi žurnalizma i dramaturgije elektronskih medija, kao autor stručnih tekstova i pedagog.
Vaš prvi komad postavljen na sceni Madlenianuma je Kazanova protiv Don Žuana, čija je premijera bila 26. januara 2016, ujedno to je bila prva režija Predraga Ejdusa, da li se sećate rada na ovoj predstavi, prisustvovali ste probama?
Rad sa Predragom Ejdusom, s kojim me vezuju dugogodišnje prijateljstvo i profesionalna saradnja u Narodnom pozorištu, bio je za mene istinska stvaralačka radost. Oduvek sam se divio njegovoj maštovitosti, izrazitoj individualnosti, kreativnom majstorstvu velikog umetnika. Ejdus pripada glumcima izuzetne inteligencije i erudicije, posebnog scenskog šarma i očaravajuće tehnike građenja karaktera. Kad je pročitao moj komad “Kazanova protiv Don Žuana”, javio mi se telefonom i odmah mi rekao: “Stari, ovde baš ima šta da se glumi!” Na moje pitanje “Ko će biti reditelj?” odgovorio je bez premišljanja “Naravno, ja!”. I zadivio me je totalnim rediteljskim razumevanjem svih slojeva drame, ali ne u manjoj meri i glumačkom perfekcijom koju je po ko zna koji put prikazao kao nenadmašni, ostareli, onemoćali zavodnik Kazanova. Pisci obično nisu zadovoljni onim u šta se njihov tekst pretvori na pozornici, jer su imali drukčiju viziju. Reditelji često “iznevere” pisca, nametnu svoja rešenja, svoj subjektivni doživljaj.U ovom slučaju, ja, kao autor, doživeo sam poptpuno zadovoljstvo. Moja i Ejdusova vizija potpuno su se poklopile, dobili smo predstavu, koliko zabavnu i humornu, toliko misaono bremenitu.
Predstava ima veliki uspeh kod publike, posle Pecine smrti obnovljena je, zahvaljujući tome što ste Vi bili u ulozi reditelja, da li je to bio težak zadatak za Vas?
Zahvaljujući podršci gospođe Madlene Zepter, njenom čulu za dobro i poželjno pozorište, ali i svesrdnoj pomoći i stručnoj asistenciji direktora Drame Madlenianuma, Ane Radivojević Zdravković, setna komedija “Kazanova protiv Don Žuana” ušla je u drugi život pošto nas je zauvek napustio Predrag Ejdus. Latio sam se režije obnove sa Tihomirom Stanićem u ulozi Kazanove, ali i sa novim Don Žuanom u liku mladog glumca Stevana Piale. Iz prethodne podele bila nam je pretekla - Ivona Kustudić, koja je ulogu Gizele igrala u alternaciji sa Andrijanom Oliverić. Sada, srećom, imamo dve Gizele, obe na visokoj razini ženske dovitljivosti, u glumačkom smislu, naravno. Rad sa gospodom Stanićem i Piale bio je za mene veoma zahtevan, jer sam poštovao njihove umetničke osobenosti, a istovremeno se starao da zadržim u osnovi rediteljsku koncepciju Predraga Ejdusa. Radili smo vredno, uporno, precizno, uspostavljajući potreban ritam predstave, izvlačeći ono što je smisleno, efektno i zabavno. Glumac svestran po izražajnim mogućnostima, raskošne mašte, velikan našeg teatra u ovom trenutku, Tihomir Stanić, uneo je u predstavu “ono nešto”, njemu svojstveno, ostvarivši lik Kazanove po meri svog iskustva i svoje kreativne ličnosti, dakle briljantno, neodoljivo atraktivno. Odlični Stevan Piale i dve dražesne mlade dame čine s njim razigran i kompaktan scenski spoj, najavljujući dug vek ove predstave.
Kazanova je svakako veoma inspirativna ličnost za dramski lik, ali otkud ideja da ga sučelite sa Don Žuanom, jednim mitskim likom?
Don Žuan je bio centralna figura mnogih književnih, pozorišnih, filmskih, muzičkih i likovnih ostvarenja, česta inspiracija mnogih umetnika, od srednjeg veka do naših dana. On je zapravo plod narodnog predanja Španije, mitska ličnost, neko ko nije postojao u stvarnom životu. Đakomo Kazanova je opet realna osoba, znameniti avanturista osamnaestog veka, čovek izuzetnog intelekta i velikih sposobnosti – savetnik krunisanih glava, pravnik, teolog, violinist, diplomata, špijun, vojnik, kockar, alhemičar, veliki putnik, i nadasve neumorni osvajač žena. Niko do sada, koliko ja znam, nije pokušao da suoči ove dve ličnosti, koje predstavljaju dva suprotna principa u ljubavnim odnosima. Dok Kazanova obožava žene, trudi se da u njima probudi strast, da ostane u lepoj uspomeni jer ih ne laže i ne obećava im ništa više od “jedne nezaboravne noći”, dotle je Don Žuan surovi i cinični mrzitelj žena, koji ih opčinjuje i odbacuje, sprovodeći kaznu nad Evama zbog izgubljenog raja. Za njim idu mržnja i kletve. Eto, na njihovom sukobu oko jedne mlade lepotice počiva moja “setna komedija”, koja je setna zato što govori o prolaznosti, starenju i zabludama, što kroz ironiju pokazuje da se u naizgled nevninom ženskom biću kriju katkad erotska prefriganost i koristoljublje. Mislim da sam napisao komad koji će publiku zanimati i zabaljati, ali koji će istovremeno pokrenuti razmišljanje o životu kojim živimo.
Iza nas je vanredno stanje, da li su ovakve datosti, društvene i “fizičke”, inspiracija ili blokada za pisca? Kako ste Vi provodili vreme u izolaciji?
Višenedeljnu prinudnu izolaciju tokom pandemije virusa korona podneo sam bez teškoća i roptanja. Šta više, priznaću – makar zvučalo jeretički – da su mi osama u najužem krugu porodice, mir i totalna izdvojenost od spoljnog sveta, veoma prijali. Pre svega, odmorio sam se, promenio neke navike i običaje; čitao knjige koje su se nagomilale; gledao filmove po svom izboru; slušao divnu muziku… i pisao. Sročio sam priloge i uredio Godišnjak Opere i teatra Madlenianum za sezonu 2019-2020 . Doterivao sam tekstove koje pripremam za knjigu odabranih drama, koju će objaviti Zepter Book World u ovoj godini. Završio sam knjigu "Oholi Guliver i gnevni Liliputanci" – o nizu susreta sa umnim ljudima savremenog sveta u Americi, Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Kini, koju će objaviti kuća Albatros Plus. I, najzad, zagazio sam u ozbiljan i ambiciozan projekat kao autor TV serije o doživljajima Branislava Nušića, kao pozorišnog čoveka, novinara, diplomate, bića od krvi i mesa, za producenta koji mi nije dao dozvolu da ga za sada otkrijem javnosti.
